Death on the Nile

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se pojavila, onakvu verziju ,,Murder on the Orient Express“ (Kenet Brana, 2017) niko nije očekivao. Bila je to orgija CGI efekata nalepljenih preko analogno snimljenog materijala, snimanog uglavnom u studiju i vrlo malo na lokacijama koje su delovale posve lažno (Malta je „igrala“ Istanbul tridesetih).

Najočitije od svega, nije bilo jasno kojoj se publici film obraća; mlađoj je koncept detektiva prilično stran i dalek, za stariju je film bio isuviše vizuelno napadan sa svim tim treš stripovskim efektima, a fanovi Agate Kristi svih generacija još su na pameti imali „zlatni standard“ u vidu ITV-jeve serije i kolekcije filmova. I pored toga, film je nakon nešto sporijeg starta dobio na momentumu i završio sa zaradom šest puta većom od budžeta, pa je nastavak („žickan“ na kraju filma) odobren.

Film sam po sebi nije bio ni izbliza dobar koliko je bio (lažno) raskošan i zabavan, a ono što je u sećanju potpisnika ovih redova ostalo od njega su uglavnom biseri, poput planinčina i drvenih mostova gde im mesto nije (u ravnici slavonskoj, između Vinkovaca i Broda) ili tamnoputog jugoslovenskog žandara. Urezali su se i brkovi Herkula Poaroa koji su, prema rečima nekog od kolega, zaslužili vlastiti „origins story“, dok je fakat da su tada hiperaktivni scenarista Majkl Grin i režiser Brana (koji je takođe odigrao Poaroa) materijalu pristupili vrlo liberalno. U duhu „modernizacijske aproprijacije“, koji je bio zasenjen zvezdanom glumačkom postavom.

Četiri i po godine kasnije, nastavak Branine „franšize“ o Poarou je ugledao mrak bioskopske dvorane, sa skoro duplo većim budžetom i slično laganim startom. Hrvatski su se distributeri, međutim, dosetili da prvu sedmicu prikazivanja ,,krste“ kao pretpremijerne projekcije, što je urodilo plodom u vidu dvorane skoro popunjene (i to publikom raznih generacija i profila) za ,,Death on the Nile“.

Verovali ili ne, film počinje upravo pričom o poreklu Poaroovih brkova u artistički minimalističkom monohromatskom prologu. Godina je 1914, mesto radnje je belgijski deo Zapadnog fronta, a Poaro (isto Brana, samo digitalno podmlađen) je običan farmer koji je mobilisan kao običan vojnik. Vojsci stiže naređenje za juriš u određeno vreme, ali Poaro ima drzak predlog baziran na njegovoj opservaciji leta ptica koji predviđa pravac vetra da se u juriš krene ranije, što njegov kapetan prihvata.

Juriš prolazi trijumfalno, ali kapetan slučajno aktivira minu u kojoj on sam sa još par vojnika gine, a Poaro zaradi ožiljak iznad usne. U bolnici ga posećuje verenica Katrin (Suzana Filding koja iz neobjašnjivog razloga govori engleskim jezikom, za razliku od ostatka postave u uvodu) koja ga uverava da će ga voleti i tako ranjenog, a da on uvek može pustiti brkove. To bi, dakle, bila priča o brkovima, a u toku filma ćemo dobiti i još jednu tragičnu priču koja će nam objasniti zašto je Poaro zakleti neženja.

Priča se seli u London 1937. godine, a Poaroa vidimo kao jednog od gostiju kluba u kojem nastupa bluz-pevačica Salome Oterborn (Sofi Okonedo), dok njena nećakinja Rozali (Leticija Rajt) traži od gazde honorar unapred. Drugi gosti kluba su i zaljubljeni mladi par Žaklin de Belfor (Ema Maki) i Sajmon Dojl (Armi Hamer), te njena prijateljica, bogata i popularna naslednica Linet Ridžvej (Gal Gado). Osim što tom scenom Grin i Brana skaču u usta kraju prethodnog filma, ona služi i da pokaže Braninu autorsku veštinu kada dođe do raskošnih masovki, sa pokazivanjem luksuza, plesanjem i gomilom statista.

Poaro je u Egiptu, navodno na odmoru, ali mu pažnju na piramidama privuče bezobraznik koji se popeo do pola kako bi puštao zmaja. Niko drugi do njegov prijatelj Buk (Tom Bejtmen), isti onaj koji ga je uveo u Orijent ekspres, a sada ga upoznaje sa majkom Eufemijom (Anet Bening), situiranom i dokonom slikarkom oštrog jezika. Njih dvoje ga pozivaju na svadbeni prijem njihove prijateljice - za koju se ispostavlja da je Linet. Izabranik njenog srca je upravo Sajmon, što znači da možemo očekivati da će na scenu u jednom trenutku stupiti i Žaklin i napraviti ljubomorni ispad, ali pre toga se nakratko upoznajemo sa ostatkom zvanica...

Tako imamo Linetinu kumu Mari van Šujler (Dženifer Sonders) koja je postala gorljiva komunistkinja i odrekla se svog bogatstva, ali sa sobom ipak vodi negovateljicu gospođu Bauers (Don Frenč), Linetinog bivšeg verenika doktora Vindlšama (Rasel Brend), njenog advokata i rođaka Endrjua (Ali Fazal), te njenu sluškinju Luiz (Rouz Lesli)... Uplašena od daljnih Žaklininih ispada, Linet angažuje Poaroa da je prati... a svadbeno veselje seli na krstarenje po Nilu u zakupljenom brodu Karnak.

Ubistvo (odnosno više njih) i misterija koju Poaro mora razrešiti, u principu sledi mehaniku koju je Agata Kristi „zadala“ u romanu. U principu zato što su likovi u priličnoj meri izmenjeni kako bi manje ili više svi bili deo iste svadbene svite. U svemu tome, avaj, nije se našlo mesto za arheologa Riketija i misteriju koja bi se sjajno nadovezala na politički momenat, sugerisan sa pojavom komunističkih elemenata na brodu.

Izmene likova i tipova nisu samo kozmetičke ili dramaturške prirode, već su deo iritantnog trenda u savremenom stvaralaštvu: aproprijacije. Većina ovih likova ili ne postoje u romanu, ili su plod mijenjanja postojećih do neprepoznatljivosti, ili su kompoziti. Cilj svega toga je inkluzija manjina, rasnih, etničkih i seksualnih, čega u izvornom romanu nije bilo. Plemenite namere na stranu, ovakav pristup je više nego kontraproduktivan jer zapravo negira istoriju nasilja i diskriminacije, pa time obesmišljava i borbu protiv njih koja se, doduše, nije mogla odvijati u kolonijalnoj međuratnoj Velikoj Britaniji, a još manje u njenim kolonijama. Uostalom, konzervativizam sa dozom ksenofobije u slučaju Agate Kristi nije nešto što se tek tako može „pospremiti pod tepih“, da ne govorimo o cinizmu da se tu svejedno adaptira njeno delo.

Upada u oči i inflacija CGI efekata, ali oni ovde više nisu toliko šokantni na „treš“ način, već Brana pokušava da njima podvuče nešto jeftine simbolike, kao onda kada ničim izazvano krokodil proždere ibisa, da to začini sa malo kolonijalne pastorale, kao kada ribari love soma na bućkalo u cik zore. Ili da rekreira Abu Simbel na staroj lokaciji, a da ni hram ni lokacija nisu niti minimalno „stvarni“. Naravno, može se uživati u raskošnim setovima i kostimima, ali ostaje pitanje je li baš na njihovu rekreaciju u studiju potrošen baš kompletan budžet.

Skok u budžetu se ipak ne vidi u skoku kvaliteta glumačkih zvezda. Možda su Armi Hamer i Gal Gado trenutno velike i skupe zvezde, ali to ne znači da on nije još drveniji nego obično, a da ona nije kompletan „miskast“: možda briljira u vrlo kinetičkoj ulozi Wonder Woman, ali se očito ne snalazi kao nežna, melanholična i preplašena Linet. O tome da Ema Maki „telefonira“ nervnu rastrojenost mimikom ne treba trošiti reči, kao ni o tome da Dženifer Sonders i Don Frenč ne uspevaju da unesu dovoljno komičarske energije. Rasel Brend je zarobljen u ulozi kontra tipa, dok Sofi Okenodo i Leticija Rajt imaju poneki momenat, ali padaju žrtvom očekivanja da postanu emotivni centar filma sa kojim saosećamo. Zapravo, jedino se Tom Bejtmen (čiji je Buk postao razvijeniji „komični pomoćnik“ u odnosu na prošli film) i Anet Bening uspevaju izboriti sa ono malo prostora koliko imaju njihovi likovi.

Ali ta glumačka pitanja su od sekundarnog značaja, jer se filmovi o Poarou gledaju zbog – Poaroa. U tom smislu, Kenet Brana mora da se izbori sa nasleđem koji su ostavili Albert Fini, Piter Justinov, Ian Holm i Alfred Molina, a naročito Dejvid Suše koji je ulogu igrao u adaptaciji 33 romana i pregršt kratkih priča. Brana u tome uspeva, pritom poštujući svoje prethodnike, uz posebne naklone Sušeu čiju je „bibliju“ o Poarou svakako „pročitao“, jer bez toga ne bi mogao da odigra taj spoj taštine, kompulsivne opsesije, opservacije detalja i logičke inteligencije nauštrb one emocionalne. Nezahvalno je porediti različita glumačka čitanja istog lika, ali ovo Branino je sasvim legitimno.

Nažalost, u drugoj ulozi, onoj režiserskoj, Brana se vodi franšiznom logikom, što i ne treba da čudi budući da sa „franišiziranjem“ ima iskustva, ali postavlja se pitanje šta dalje kada je „ispucao“ dva najveća hita među romanima. Kada se crta podvuče, ,,Death on the Nile“ je možda i bolje dorađen film nego ,,Murder on the Orient Express“, ali nije toliko zabavan i ekscesan, pa se već sa njim oseća zamor u franšizi koja je tek počela.