A Haunting in Venice

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Odmah na početku: A Haunting in Venice je ubedljivo najbolji film u novoj Poaro-franšizi scenariste Majkla Grina i reditelja i glavnog glumca Keneta Brane. Razlog za to je zapravo jednostavan: u pitanju je sasvim drugačiji i drugačije rađen film po skoro svim aspektima u odnosu na svoje prethodnike.

Ali, pre nego što se njime detaljnije pozabavimo, hajdemo se podsetiti filmova Murder on the Orient Express i Death on the Nile (o kojem je bilo reči i na ovim stranicama), odnodno zašto oni baš i nisu „radili“. Ukratko, za oba su značajna bila dva zajednička faktora: motivacija aproprijacije jednog starog „sveta“ i literarnog i filmskog žanra za mlađu publiku (koje detektivi i misteriozna ubistva baš i ne zanimaju toliko), te izvedba kojom je dominirala izdašna upotreba napadnih CGI efekata prilično neotpornih na starenje.

Još jedna stvar je tu bitna: oba izvorna romana Agate Kristi spadaju u njena najpopularnija i najčešće ekranizovana dela, tako da su Branine verzije itekako imale s čime da se porede, najčešće na svoju štetu. U prvom redu, tu su bili filmovi iz 70-ih godina prošlog veka po scenarijima Artura Šejfera, za ona doba solidno producirani i publicirani filmovi. Murder on the Orient Express je režirao Sidni Lametu, a u njemu Poaroa igrao Albert Fini, dok je u slučaju Death on the Nile režiju preuzeo Džon Giljermin, a ulogu Poaroa Piter Justinov. O ekranizacijama iz ITV-jeve serije / serijala TV-filmova sa Dejvidom Sušeom ne treba ni trošiti reči, budući da se on najduže zadržao u ulozi Poaroa i u nju najviše udubio i uneo.

Temeljan glumac i pouzdan reditelj kakav već jeste, Brana je „ispoštovao“ svoje prethodnike, naročito Sušea čije se „biblije“ lika uglavnom držao, dodajući joj neke svoje detalje, poput (preterano) elaboriranih brkova koje su čak dobili svoju „origins story“ u sklopu Poaroove melodramatične priče o poreklu. Brana i Grin su takođe uzimali dosta slobode u tumačenju autorskog dela britanske spisateljice sklone konzervativnim, pa čak i ksenofobičnim stavovima, ali su se njihove intervencije uglavnom svodile na aproprijaciju u smeru savremenog multi-kulturnog društvenog pejzaža (pa smo tako dobili i crnog žandara Kraljevine Jugoslavije), a problematika rasizma je u tome zapravo gurnuta pod tepih. I veliki budžeti i zvezdane postave u oba filma uzele su svoj danak, ulagalo se u gomilanje relativno velikih imena i raskošni vizuelni dizajn, u čemu su se glumci, osim samog Brane, uglavnom gubili, a efekti nejasne namene su sve dodatno okretali u smeru „treša“, i to ponekad nenamernog.

Ničeg toga, osim „treša“, ali ovog puta doziranog i namernog, nema u A Haunting in Venice. Za početak, nema ni romana ni kratke priče pod tim nazivom u opusu Agate Kristi. Razlog za to je što je A Haunting in Venice zapravo adaptacija romana Hallowe‘en Party čija radnja nema nikakve veze s Venecijom i koji spada u red autoričinih manje poznatih i lošije primljenih literarnih radova koji nisu baš često ekranizovani. (Osim ITV-jeve sa Sušeom, postoji samo još jedna francuska televizijska adaptacija.)

Za potrebe filma, dakle, radnja je prebačena sa britanskog sela 60-ih u Veneciju 1947. godine gde slavni detektiv Erkil Poaro provodi svoje penzionerske dane, umoran od svoga posla i „aure smrti“ koji isti nosi. To znači da Poaro kao lik po prvi put dobija neku karakterizaciju van melodramatskih opštih mesta, a, ma kako ona bila prežvakana i banalna (detektiv umoran od posla i života jedan je od najčešćih klišea), ona ipak predstavlja napredak.

Naravno, mesto radnje nije jedino što su Grin i Brana u svojoj adaptaciji izmenili. Zapravo, A Haunting in Venice je najmaštovitija i najtemeljitija adaptacija u franšizi. Žanrovski, odstupa od uspostavljenog obrasca detektivske misterije s pozamašnom dozom melodrame jer u „blender“ sad ubacuje i horor, i to onaj natprirodne sorte, sa sve duhovima. Podsetimo se, horor-misterijom s vidljivim elementima melodrame Brana se bavio i u filmu Dead Again (1991), inače drugoj njegovoj režiji i jednom od njegovih najuspelijih filmova čiji se odjeci prilično „glasno“ čuju i u A Haunting in Venice. Takođe i generalni tretman izvornih likova je drugačiji nego u prethodnicima u franšizi: nema kompozita, nema „prefarbavanja“ boje kože i „štelovanja“ socijalnog porekla, oni koji su zadržali imena iz romana dati su integralno, a oni pod novim imenima su zapravo novi likovi s ponekom osobinom onih „starih“ iz izvornog materijala.

Okidač za radnju je poziv Poarou od njegove prijateljice, spisateljice Ariadne Oliver (Tina Fej) na zabavu za Noć veštica u palati penzionisane operske pevačice Rovene Drejk (Keli Rajli) posle koje će uslediti spiritistička seansa s vidovnjakinjom gospođom Rejnolds (Mišel Jeo) koju Ariadna želi da raskrinka za potrebe svog novog romana koji mora da bude hit nakon tri promašaja. Razlog za zabavu namenjenu deci iz sirotišta je simbolički: palata je do epidemije kuge bila gradsko sirotište čije su štićenike doktori i sestre pustili da umru kada su sami pobegli, zbog čega se priča da je kuća ukleta i da u njoj duhovi mrtve dece vrše osvetu. Razlog za spiritističku seansu je, pak, taj da je jedna od žrtava „dečije vendete“ navodno postala i Rovenina kći Alicija koja je, nakon što joj je raskid s voljenim Maksimom Džerardom (Kajl Alen) slomio srce, utonula u ludilo i ubila se.

Seansi prisustvuju vidovnjakinja i njena pomoćnica, domaćica, njena kućepaziteljka Olga, njen prijatelj doktor Ferier (Džejmi Dornan) koji pati od traume zadobijene krajem Drugog svetskog rata prilikom oslobađanja koncentracionog logora, njegov sin Leopold (Džud Hil kojeg se sećamo iz Braninog Belfasta), Ariadna, Poaro i njegov pomoćnik-telohranitelj-sekretar Vitale Portfoljio (Rikardo Skamarćo), dok se Maksim pojavljuje naknadno, ali s pozivnicom. Poaro će relativno brzo i lako raskrinkati da vidovnjakinja ima još jednog pomoćnika koji upravlja mašinerijom u elaboriranoj predstavi, ali će oluja onemogućiti razlaz.

Kada detektiv bude napadnut od strane nekog maskiranog i kada vidovnjakinja navodno doživi nesreću, Poaro će svim prisutnima zabraniti izlaz, a sam će se naći pod pritiskom da reši dve misteriozne smrti, jednu u, uslovno rečeno, sadašnjosti, a jednu u prošlosti. Pritom, čini se da je veliki detektiv izgubio ponešto od svojih specijalnih moći, da je unekoliko smušen, a i da mu neko ili nešto ometa istragu. Možda su u pitanju baš duhovi siročadi od pre dva veka...

Još više od svojih prethodnika, A Haunting in Venice je komorno delo smešteno uglavnom na jednu lokaciju, ali zbog toga film nije lišen spektakla. Za početak, makar je delimično sniman na lokacijama, Venecija je dodatno „podvučena“ panoramskim snimcima, a za ostalo se pobrinuo studio u Londonu. Uz to, iako horor-dimenzija ovde zapravo nije esencijalna, taj žanr Brani ipak leži i on može da se poigrava s njime kombinujući iskrenu ljubav i ironičnu distancu za „pravi“ ugođaj.

Možda se neke od njegovih režijskih odluka čine razmetljivima i proizvoljnima, ali čak i kad ne znamo odmah čemu neki od nestandardno komponovanih kadrova (Brana alterira ultra-široke „fish eye“ i iskošene uglove) snimljenih kamerom Harisa Zambralukisa služe, oni će kasnije dobiti, za interne standarde franšiznog „sveta“, prilično uverljiva obrazloženja. Uz standardno dobru scenografiju (ovde u „gotik“ ključu) i kostim, muzika Hildur Gudnadotir ovde upotpunjuje atmosferu.

Glumački, ovde nema zaista velikih zvezda, pa sa sigurnošću možemo tvrditi da je Brana glavna zvezda filma. To nije bila neka sebična, već sasvim legitimna autorska odluka, a glumci nešto „manjeg“ formata se mogu bolje uklopiti u svoje likove. Naravno, Mišel Jeo ima malu, ali koloritnu epizodu, a mladi Džud Hil pred nama raste i kao glumac. Džejmi Dornan, Rikardo Skamarćo i Tina Fej možda za nijansu preglumljuju što, doduše, ne smeta ni žanru ni zapravo bleskastom konceptu, ali je zato Keli Rajli pun pogodak, posebno u malo tišim momentima.

Na kraju, izgleda da je nešto skromniji pristup (budžet je vraćen na nivo onog koji je pre šest godina imao Orient Express) upalio. A Haunting in Venice nije samo najbolji nastavak u franšizi, već franšizu koja je počela kao usiljeno „mamuzanje mrtvog konja“ zaradi glumačkog i autorskog ego-tripa podiže skoro do nivoa jedne druge, originalne franšize – Knives Out – takođe inspirisanom delom Agate Kristi.

Death on the Nile

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se pojavila, onakvu verziju ,,Murder on the Orient Express“ (Kenet Brana, 2017) niko nije očekivao. Bila je to orgija CGI efekata nalepljenih preko analogno snimljenog materijala, snimanog uglavnom u studiju i vrlo malo na lokacijama koje su delovale posve lažno (Malta je „igrala“ Istanbul tridesetih).

Najočitije od svega, nije bilo jasno kojoj se publici film obraća; mlađoj je koncept detektiva prilično stran i dalek, za stariju je film bio isuviše vizuelno napadan sa svim tim treš stripovskim efektima, a fanovi Agate Kristi svih generacija još su na pameti imali „zlatni standard“ u vidu ITV-jeve serije i kolekcije filmova. I pored toga, film je nakon nešto sporijeg starta dobio na momentumu i završio sa zaradom šest puta većom od budžeta, pa je nastavak („žickan“ na kraju filma) odobren.

Film sam po sebi nije bio ni izbliza dobar koliko je bio (lažno) raskošan i zabavan, a ono što je u sećanju potpisnika ovih redova ostalo od njega su uglavnom biseri, poput planinčina i drvenih mostova gde im mesto nije (u ravnici slavonskoj, između Vinkovaca i Broda) ili tamnoputog jugoslovenskog žandara. Urezali su se i brkovi Herkula Poaroa koji su, prema rečima nekog od kolega, zaslužili vlastiti „origins story“, dok je fakat da su tada hiperaktivni scenarista Majkl Grin i režiser Brana (koji je takođe odigrao Poaroa) materijalu pristupili vrlo liberalno. U duhu „modernizacijske aproprijacije“, koji je bio zasenjen zvezdanom glumačkom postavom.

Četiri i po godine kasnije, nastavak Branine „franšize“ o Poarou je ugledao mrak bioskopske dvorane, sa skoro duplo većim budžetom i slično laganim startom. Hrvatski su se distributeri, međutim, dosetili da prvu sedmicu prikazivanja ,,krste“ kao pretpremijerne projekcije, što je urodilo plodom u vidu dvorane skoro popunjene (i to publikom raznih generacija i profila) za ,,Death on the Nile“.

Verovali ili ne, film počinje upravo pričom o poreklu Poaroovih brkova u artistički minimalističkom monohromatskom prologu. Godina je 1914, mesto radnje je belgijski deo Zapadnog fronta, a Poaro (isto Brana, samo digitalno podmlađen) je običan farmer koji je mobilisan kao običan vojnik. Vojsci stiže naređenje za juriš u određeno vreme, ali Poaro ima drzak predlog baziran na njegovoj opservaciji leta ptica koji predviđa pravac vetra da se u juriš krene ranije, što njegov kapetan prihvata.

Juriš prolazi trijumfalno, ali kapetan slučajno aktivira minu u kojoj on sam sa još par vojnika gine, a Poaro zaradi ožiljak iznad usne. U bolnici ga posećuje verenica Katrin (Suzana Filding koja iz neobjašnjivog razloga govori engleskim jezikom, za razliku od ostatka postave u uvodu) koja ga uverava da će ga voleti i tako ranjenog, a da on uvek može pustiti brkove. To bi, dakle, bila priča o brkovima, a u toku filma ćemo dobiti i još jednu tragičnu priču koja će nam objasniti zašto je Poaro zakleti neženja.

Priča se seli u London 1937. godine, a Poaroa vidimo kao jednog od gostiju kluba u kojem nastupa bluz-pevačica Salome Oterborn (Sofi Okonedo), dok njena nećakinja Rozali (Leticija Rajt) traži od gazde honorar unapred. Drugi gosti kluba su i zaljubljeni mladi par Žaklin de Belfor (Ema Maki) i Sajmon Dojl (Armi Hamer), te njena prijateljica, bogata i popularna naslednica Linet Ridžvej (Gal Gado). Osim što tom scenom Grin i Brana skaču u usta kraju prethodnog filma, ona služi i da pokaže Braninu autorsku veštinu kada dođe do raskošnih masovki, sa pokazivanjem luksuza, plesanjem i gomilom statista.

Poaro je u Egiptu, navodno na odmoru, ali mu pažnju na piramidama privuče bezobraznik koji se popeo do pola kako bi puštao zmaja. Niko drugi do njegov prijatelj Buk (Tom Bejtmen), isti onaj koji ga je uveo u Orijent ekspres, a sada ga upoznaje sa majkom Eufemijom (Anet Bening), situiranom i dokonom slikarkom oštrog jezika. Njih dvoje ga pozivaju na svadbeni prijem njihove prijateljice - za koju se ispostavlja da je Linet. Izabranik njenog srca je upravo Sajmon, što znači da možemo očekivati da će na scenu u jednom trenutku stupiti i Žaklin i napraviti ljubomorni ispad, ali pre toga se nakratko upoznajemo sa ostatkom zvanica...

Tako imamo Linetinu kumu Mari van Šujler (Dženifer Sonders) koja je postala gorljiva komunistkinja i odrekla se svog bogatstva, ali sa sobom ipak vodi negovateljicu gospođu Bauers (Don Frenč), Linetinog bivšeg verenika doktora Vindlšama (Rasel Brend), njenog advokata i rođaka Endrjua (Ali Fazal), te njenu sluškinju Luiz (Rouz Lesli)... Uplašena od daljnih Žaklininih ispada, Linet angažuje Poaroa da je prati... a svadbeno veselje seli na krstarenje po Nilu u zakupljenom brodu Karnak.

Ubistvo (odnosno više njih) i misterija koju Poaro mora razrešiti, u principu sledi mehaniku koju je Agata Kristi „zadala“ u romanu. U principu zato što su likovi u priličnoj meri izmenjeni kako bi manje ili više svi bili deo iste svadbene svite. U svemu tome, avaj, nije se našlo mesto za arheologa Riketija i misteriju koja bi se sjajno nadovezala na politički momenat, sugerisan sa pojavom komunističkih elemenata na brodu.

Izmene likova i tipova nisu samo kozmetičke ili dramaturške prirode, već su deo iritantnog trenda u savremenom stvaralaštvu: aproprijacije. Većina ovih likova ili ne postoje u romanu, ili su plod mijenjanja postojećih do neprepoznatljivosti, ili su kompoziti. Cilj svega toga je inkluzija manjina, rasnih, etničkih i seksualnih, čega u izvornom romanu nije bilo. Plemenite namere na stranu, ovakav pristup je više nego kontraproduktivan jer zapravo negira istoriju nasilja i diskriminacije, pa time obesmišljava i borbu protiv njih koja se, doduše, nije mogla odvijati u kolonijalnoj međuratnoj Velikoj Britaniji, a još manje u njenim kolonijama. Uostalom, konzervativizam sa dozom ksenofobije u slučaju Agate Kristi nije nešto što se tek tako može „pospremiti pod tepih“, da ne govorimo o cinizmu da se tu svejedno adaptira njeno delo.

Upada u oči i inflacija CGI efekata, ali oni ovde više nisu toliko šokantni na „treš“ način, već Brana pokušava da njima podvuče nešto jeftine simbolike, kao onda kada ničim izazvano krokodil proždere ibisa, da to začini sa malo kolonijalne pastorale, kao kada ribari love soma na bućkalo u cik zore. Ili da rekreira Abu Simbel na staroj lokaciji, a da ni hram ni lokacija nisu niti minimalno „stvarni“. Naravno, može se uživati u raskošnim setovima i kostimima, ali ostaje pitanje je li baš na njihovu rekreaciju u studiju potrošen baš kompletan budžet.

Skok u budžetu se ipak ne vidi u skoku kvaliteta glumačkih zvezda. Možda su Armi Hamer i Gal Gado trenutno velike i skupe zvezde, ali to ne znači da on nije još drveniji nego obično, a da ona nije kompletan „miskast“: možda briljira u vrlo kinetičkoj ulozi Wonder Woman, ali se očito ne snalazi kao nežna, melanholična i preplašena Linet. O tome da Ema Maki „telefonira“ nervnu rastrojenost mimikom ne treba trošiti reči, kao ni o tome da Dženifer Sonders i Don Frenč ne uspevaju da unesu dovoljno komičarske energije. Rasel Brend je zarobljen u ulozi kontra tipa, dok Sofi Okenodo i Leticija Rajt imaju poneki momenat, ali padaju žrtvom očekivanja da postanu emotivni centar filma sa kojim saosećamo. Zapravo, jedino se Tom Bejtmen (čiji je Buk postao razvijeniji „komični pomoćnik“ u odnosu na prošli film) i Anet Bening uspevaju izboriti sa ono malo prostora koliko imaju njihovi likovi.

Ali ta glumačka pitanja su od sekundarnog značaja, jer se filmovi o Poarou gledaju zbog – Poaroa. U tom smislu, Kenet Brana mora da se izbori sa nasleđem koji su ostavili Albert Fini, Piter Justinov, Ian Holm i Alfred Molina, a naročito Dejvid Suše koji je ulogu igrao u adaptaciji 33 romana i pregršt kratkih priča. Brana u tome uspeva, pritom poštujući svoje prethodnike, uz posebne naklone Sušeu čiju je „bibliju“ o Poarou svakako „pročitao“, jer bez toga ne bi mogao da odigra taj spoj taštine, kompulsivne opsesije, opservacije detalja i logičke inteligencije nauštrb one emocionalne. Nezahvalno je porediti različita glumačka čitanja istog lika, ali ovo Branino je sasvim legitimno.

Nažalost, u drugoj ulozi, onoj režiserskoj, Brana se vodi franšiznom logikom, što i ne treba da čudi budući da sa „franišiziranjem“ ima iskustva, ali postavlja se pitanje šta dalje kada je „ispucao“ dva najveća hita među romanima. Kada se crta podvuče, ,,Death on the Nile“ je možda i bolje dorađen film nego ,,Murder on the Orient Express“, ali nije toliko zabavan i ekscesan, pa se već sa njim oseća zamor u franšizi koja je tek počela.

Murder on the Orient Express

kritika originalno objavljena na DOP-u

2017.

režija: Kenneth Branagh

scenario: Michael Green (po romanu Agathe Christie)

uloge: Kenneth Branagh, Daisy Ridley, Leslie Odom Jr, Tom Bateman, Manuel Garcia-Rulfo, Penelope Cruz, Josh Gad, Johnny Depp, Derek Jacobi, Sergej Polunjin, Lucy Boynton, Marwan Kenzari, Michelle Pfeiffer, Judy Dench, Olivia Coleman, Willem Dafoe

Roman je poznat, zauzima centralno mesto u opusu Agathe Christie, a samim tim i u miljeu “trivijalnih” krimića za slobodno vreme. Filmske i televizijske adaptacije su takođe brojne, od relativno raskošno produciranog filma Sidneya Lumeta, pa do neizostavne epizode TV serije Poirot. Protagonistu Herculea Poirota takođe ne treba posebno predstavljati, u svetu detektiva ovaj bivši belgijski inspektor ušpičenih brkova sa adresom u Londonu može se meriti jedino sa Sherlockom Holmesom po osebujnosti i atraktivnosti u smislu uloge, a odigrali su ga već Peter Ustinov, Albert Finney i David Suchet, među ostalima, svaki sa svojom upečatljivom interpretacijom u duhu izvorne literature, ali uz dozu ličnog pečata.

Pitanje svih pitanja je može li se u toliko puta ispričanoj priči naći nešto novo i zašto bi je se hvatao stručnjak za Shakespearea i pouzdani hollywoodski tezgaroš Kenneth Branagh, i kao reditelj i kao glumac, pa još da mu scenario piše “flavour of the year” Michael Green. Zapravo baš i ne može, što nije ogroman problem, ako se makar to nešto napravi dovoljno zabavnim i relaksirajućim. Branagh, međutim, ima daleko veće ambicije od toga, o čemu svedoče visina budžeta od procenjenih 55 miliona dolara, lokacije na nimalo jeftinoj Malti koja glumi Orijent, odnosno Istmabul, te zvučnost glumačke postave sačinjene i od pomalo skrajnutih veterana glumišta i od zvezda u usponu. Reditelj u svom naumu ponegde uspeva, ali češće pravi iskrene pogrešne procene, pa ova luksuzna adaptacija često graniči sa trashom, što opet ne mora biti loše ako je film zabavan, a jeste.

Sa dobre strane, tu je scenografija koja je impozantna u svojoj glamuroznosti i koja zaista budi nostalgiju za prošlim vremenima gospoštine. Takođe, film je glumački perfektan, tamo gde su glumci mogli doći do izražaja kao Daisy Ridley, Michelle Pfeiffer, Josh Gad i Willem Dafoe. Čak je i Branagh vrlo dobar kao Poirot unoseći jednu novu dimenziju sarkazma, čak cinizma, u inače samoljubiv i solipsističan lik poirota. Naravno, ubačena i nerazrađena ljubavna priča iz prošlosti mu u tome odmaže, ali...

Neki glumci ipak nisu imali toliko sreće ili nisu bili dovoljno blizu reditelju i scenaristi da bi dobili mesnatije uloge ili makar više mesa na svojim ulogama. Lako za Johnnyja Deppa, njemu je izgleda jedini izazov u poslednje vreme da nosi elaborirane maske i fura tikove, pa je ovde još i dobar, odnosno preterivanje nije toliko izraženo, kao i za Penelope Cruz koja je manjkava glumica na bilo kom jeziku osim maternjeg, ali onako potrošiti Judy Dench i Oliviju Coleman graniči sa sabotažom. Takođe, Branaghu u glumačkoj izvedbi jako smetaju oni smehotresni brkovi, ali nisam siguran koliko je on toga svestan, a koliko je namerno išao na efekat nadgornjavanja sa prethodnicima u toj ulozi.

Sad, lako je glumiti ludilo i furati elaborirane brkove (prave ili nacrtane, svejedno) u doba kompjuterskih efekata kojim film obiluje iako je sniman analogno, na 65 mm. I oni su jedan od najvećih problema filma. Prvo, taj silni CGI ni sada ne izgleda sjajno, čak ni dobro, a sumnjam da je namera bila da se ide na stripovsku stilizaciju. Tek ostaje da zamislimo na šta će to ličiti kada se oni dodatno ofucaju za koju godinu, pa ovu verziju Murder on the Orient Express svedu u najboljem slučaju na “guilty pleasure” sprdnju poput Ritchiejevog Sherlocka ili, recimo, The Man with the Iron Mask.

Priznajem da mi percepciju muti i poznavanje lokalnog geografskog i istorijskog konteksta, pa mi CGI planine i drveni mostovi jako bodu oči u ravnoj Slavoniji, mada će ta materijalna greška proći ispod radara stranoj publici. Opet, nije zgoreg ponekad otvoriti poneku knjigu, atlas ili makar Wikipediju i Google Maps, čisto radi imanja blagog pojma o kontekstu cele priče. Kada smo kod toga, neće li crni policajac Kraljevine Jugoslavije u Slavonskom Brodu izazvati salve smeha? U redu, namera da se “ispegla” inherentni rasizam autorice krimi-hita svakako je plemenita (na njenom klasizmu se nije radilo, što je druga i duga priča), ali je relativno pristojno rešena “farbanjem” jednog od likova iz romana u crno (usput je od vojnika postao i doktor), te njegovom pozadinskom pričom koja nije sasvim verovatna za vreme i mesto, ali nije ni nemoguća, pa ceo taj štos sa statistom postaje nepotreban.

Međutim, film je u mnogo većem problemu sa nečim drugim, odnosno sa svrhom svog postojanja, što će se odraziti i na predviđeni krah na blagajnama (otvaranje od 9 miliona ni izbliza nije dobro). Naime, nove generacije kino-gledalaca (milenijalci, recimo) za koje je ova komorna misterija napunjena efektima i pročišćena od kolektivne mračne prošlosti, pojma nemaju o Agathi Christie niti čitaju krimi-misterije, a pitanje je koliko će starijih gledalaca film privući sa onim ridikuloznim foršpanom. Svakako im Poirot iz 30-ih godina prošlog veka nije toliko privlačan da bi pohrlili u kino jer u njihovoj percepciji on je tek fusnota ili lik iz serije za posle nedeljnog ručka. Možda bi radikalniji pristup, onaj koji je ponovo oživeo Sherlocka Holmesa transferom u današnji svet, ovde ipak bolje upalio.