Murder on the Orient Express

kritika originalno objavljena na DOP-u

2017.

režija: Kenneth Branagh

scenario: Michael Green (po romanu Agathe Christie)

uloge: Kenneth Branagh, Daisy Ridley, Leslie Odom Jr, Tom Bateman, Manuel Garcia-Rulfo, Penelope Cruz, Josh Gad, Johnny Depp, Derek Jacobi, Sergej Polunjin, Lucy Boynton, Marwan Kenzari, Michelle Pfeiffer, Judy Dench, Olivia Coleman, Willem Dafoe

Roman je poznat, zauzima centralno mesto u opusu Agathe Christie, a samim tim i u miljeu “trivijalnih” krimića za slobodno vreme. Filmske i televizijske adaptacije su takođe brojne, od relativno raskošno produciranog filma Sidneya Lumeta, pa do neizostavne epizode TV serije Poirot. Protagonistu Herculea Poirota takođe ne treba posebno predstavljati, u svetu detektiva ovaj bivši belgijski inspektor ušpičenih brkova sa adresom u Londonu može se meriti jedino sa Sherlockom Holmesom po osebujnosti i atraktivnosti u smislu uloge, a odigrali su ga već Peter Ustinov, Albert Finney i David Suchet, među ostalima, svaki sa svojom upečatljivom interpretacijom u duhu izvorne literature, ali uz dozu ličnog pečata.

Pitanje svih pitanja je može li se u toliko puta ispričanoj priči naći nešto novo i zašto bi je se hvatao stručnjak za Shakespearea i pouzdani hollywoodski tezgaroš Kenneth Branagh, i kao reditelj i kao glumac, pa još da mu scenario piše “flavour of the year” Michael Green. Zapravo baš i ne može, što nije ogroman problem, ako se makar to nešto napravi dovoljno zabavnim i relaksirajućim. Branagh, međutim, ima daleko veće ambicije od toga, o čemu svedoče visina budžeta od procenjenih 55 miliona dolara, lokacije na nimalo jeftinoj Malti koja glumi Orijent, odnosno Istmabul, te zvučnost glumačke postave sačinjene i od pomalo skrajnutih veterana glumišta i od zvezda u usponu. Reditelj u svom naumu ponegde uspeva, ali češće pravi iskrene pogrešne procene, pa ova luksuzna adaptacija često graniči sa trashom, što opet ne mora biti loše ako je film zabavan, a jeste.

Sa dobre strane, tu je scenografija koja je impozantna u svojoj glamuroznosti i koja zaista budi nostalgiju za prošlim vremenima gospoštine. Takođe, film je glumački perfektan, tamo gde su glumci mogli doći do izražaja kao Daisy Ridley, Michelle Pfeiffer, Josh Gad i Willem Dafoe. Čak je i Branagh vrlo dobar kao Poirot unoseći jednu novu dimenziju sarkazma, čak cinizma, u inače samoljubiv i solipsističan lik poirota. Naravno, ubačena i nerazrađena ljubavna priča iz prošlosti mu u tome odmaže, ali...

Neki glumci ipak nisu imali toliko sreće ili nisu bili dovoljno blizu reditelju i scenaristi da bi dobili mesnatije uloge ili makar više mesa na svojim ulogama. Lako za Johnnyja Deppa, njemu je izgleda jedini izazov u poslednje vreme da nosi elaborirane maske i fura tikove, pa je ovde još i dobar, odnosno preterivanje nije toliko izraženo, kao i za Penelope Cruz koja je manjkava glumica na bilo kom jeziku osim maternjeg, ali onako potrošiti Judy Dench i Oliviju Coleman graniči sa sabotažom. Takođe, Branaghu u glumačkoj izvedbi jako smetaju oni smehotresni brkovi, ali nisam siguran koliko je on toga svestan, a koliko je namerno išao na efekat nadgornjavanja sa prethodnicima u toj ulozi.

Sad, lako je glumiti ludilo i furati elaborirane brkove (prave ili nacrtane, svejedno) u doba kompjuterskih efekata kojim film obiluje iako je sniman analogno, na 65 mm. I oni su jedan od najvećih problema filma. Prvo, taj silni CGI ni sada ne izgleda sjajno, čak ni dobro, a sumnjam da je namera bila da se ide na stripovsku stilizaciju. Tek ostaje da zamislimo na šta će to ličiti kada se oni dodatno ofucaju za koju godinu, pa ovu verziju Murder on the Orient Express svedu u najboljem slučaju na “guilty pleasure” sprdnju poput Ritchiejevog Sherlocka ili, recimo, The Man with the Iron Mask.

Priznajem da mi percepciju muti i poznavanje lokalnog geografskog i istorijskog konteksta, pa mi CGI planine i drveni mostovi jako bodu oči u ravnoj Slavoniji, mada će ta materijalna greška proći ispod radara stranoj publici. Opet, nije zgoreg ponekad otvoriti poneku knjigu, atlas ili makar Wikipediju i Google Maps, čisto radi imanja blagog pojma o kontekstu cele priče. Kada smo kod toga, neće li crni policajac Kraljevine Jugoslavije u Slavonskom Brodu izazvati salve smeha? U redu, namera da se “ispegla” inherentni rasizam autorice krimi-hita svakako je plemenita (na njenom klasizmu se nije radilo, što je druga i duga priča), ali je relativno pristojno rešena “farbanjem” jednog od likova iz romana u crno (usput je od vojnika postao i doktor), te njegovom pozadinskom pričom koja nije sasvim verovatna za vreme i mesto, ali nije ni nemoguća, pa ceo taj štos sa statistom postaje nepotreban.

Međutim, film je u mnogo većem problemu sa nečim drugim, odnosno sa svrhom svog postojanja, što će se odraziti i na predviđeni krah na blagajnama (otvaranje od 9 miliona ni izbliza nije dobro). Naime, nove generacije kino-gledalaca (milenijalci, recimo) za koje je ova komorna misterija napunjena efektima i pročišćena od kolektivne mračne prošlosti, pojma nemaju o Agathi Christie niti čitaju krimi-misterije, a pitanje je koliko će starijih gledalaca film privući sa onim ridikuloznim foršpanom. Svakako im Poirot iz 30-ih godina prošlog veka nije toliko privlačan da bi pohrlili u kino jer u njihovoj percepciji on je tek fusnota ili lik iz serije za posle nedeljnog ručka. Možda bi radikalniji pristup, onaj koji je ponovo oživeo Sherlocka Holmesa transferom u današnji svet, ovde ipak bolje upalio.