BigBug

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ideja o tome da će se roboti, androidi i ostala veštačka inteligencija otrgnuti ljudskoj kontroli, odbiti poslušnost i pobuniti se protiv gospodara, prilično je stara i standardna tema u naučno-fantastičnoj literaturi i kinematografiji.

Njeno pogonsko gorivo je uvek ljudska nesavršenost i samim time nesavršenost ljudskih planova, ali upravo ta nesavršena, ali zato veoma fleksibilna i adaptibilna ljudska priroda po pravilu odnosi pobedu nad svakom od tih robotskih pobuna. Primeri za to su brojni, a najnoviji nam dolazi posredstvom Netfliksa: u pitanju je najnoviji film Žan-Pjera Ženea ,,Bigbug“, koji se ponajpre može opisati kao naučnofantastična screwball komedija, u kojoj se grupa ljudi nađe zaključana u kući usred robotske apokalipse.

Vlasnici kuće, Alis (Elza Zilberštajn) u posetu su došli njena najnovija simpatija Maks (Stefan de Grot) i njegov sin Leo (Heli Tona). Alis je pomalo romantična duša, Maks je ljigavac koji hoće da je zavede, a Leo se u toj situaciji smara. U nekom trenutku navraća Alisin bivši muž Viktor (Jusef Haždi) sa novom tupavom verenicom Dženifer (Kler Šust), kako bi njih dvoje ostavili Viktorovu i Alisinu poćerku Ninu (Marisol Fertar) pre nego što otputuju na virtuelno rajsko ostrvo na kojem će se venčati. Galeriju likova upotpunjuje komšinica Fransoaz (Ženeova redovna glumica Izabel Nanti), koja je došla da pokupi svog (kloniranog) psa Tobija, koji je upao u kuću.

Osim toga, kuća je prepuna robota i ostalih virtuelnih pomagala. Najviše kontakta s ljudima ima kućna robotica Monik (Klod Peron), kao i Fransoazin „fitnes robot“ Greg (Alban Lenoar). Tu su još i nevidljivi Nestor (Benoa Aleman je pozajmio glas), koji upravlja elektronskim i sigurnosnim sistemima, stari robot za igre Ajnštajn (Andre Dusolije), Ninin robot-igračka i najbolji prijatelj iz detinjstva, te još jedan robot za kućne poslove poput čišćenja i majstorisanja.

Oni su verni svojim humanoidima, voljni da im pomognu i da ih štite, čak i da sami pokušaju da ih razumeju, ali im svejedno ne mogu otvoriti kućna vrata jer su programirani da procene opasnost. A napolju je na snazi pobuna robota, pre svega zlokobnih Joniksa (Fransoa Levantal) koji izgledaju kao Borgovi iz ,,Star Treck“ serijala, a ponašaju se kao militarizovana policija na tragu ,,Terminatora“.

Pre nego što je postao poznat po globalnom hitu ,,Amelie“ (2001), Žene je važio za priličnog „darkera“ sklonog morbidnosti i/ili pičvajzu. Pre ,,Amelie“ je pokušao da revitalizuje posrnulu ,,Alien“ franšizu s četvrtim nastavkom ,,Resurrection“ (1997). A još pre toga je zajedno s Markom Karoom režirao filmove „The City of Lost Children“ (1995) koji je bio jedan od kvalitetnijih predstavnika gotik kinematografije devedesetih i ,,Delicatessen“ (1991), na koji po količini pičvajza ,,Bigbug“ najviše i podseća. Ženeova karijera nakon ,,Amelie“ bila je uglavnom u padu: ,,A Very Long Engagement“ (2004) je bila klasicistička melodrama koja nije sela publici koja je od Ženea očekivala nešto uvrnuto, akciona komedija ,,Micmacs“ (2009) je za trenutak izgledala kao veliki povratak. A ,,The Young and Prodigious T. S. Spivet“ (2013) je bio tek sladak, ali anemičan feel-good filmčić. Pre ,,Bigbug“, poslednji dugometražni film u Ženeovoj režiji je bila televizijski ,,Casanova“ (2015).

U režiji, Žene se uvek perfektno oslanjao na elemente mizansena i dizajna. Strukture sa kojima operiše su bogate i raskošne, detaljne i funkcionalne, toliko da nam može biti žao kada reši da ih uništi, a po pravilu to do kraja bude slučaj. Ovde je kuća skoro pa još jedan od likova, uz robote i ljude, a detalji nameštaja, tričarija, pomagala i ostalih sitnica nam govore i o svetu izvan te kuće i o poziciji njenih stanara u njemu. I upravo ta postavka dodatno razmrdava i glumce u smislu njihovih perfektnih tajminga (komičarskih koliko i čisto fizičkih) i Ženeovu vrlo kinetičku režiju, bez obzira što je očito artificijelan i dorađen u postprodukciji.

Tematski i dramaturški, možemo prepoznati različite elemente i uticaje, Bunjuela i Tatija u jednakoj, ako ne i većoj meri nego Verhovena i Kamerona, dok se suština filma ne svodi toliko na sukob ljudi i mašina, nego na opasnost od oslanjanja na tehnologiju, od automatizacije i od toga da tehnologija može poslužiti kao oruđe za pacifikaciju i uvođenje diktature. Vreme radnje filma je možda sredina 21. veka, ali neke od elemenata možemo prepoznati i u našem svetu.

Žene i njegov verni koscenarista Gijom Loran su, međutim, mnogo toga ubacili unutra, pa neke od strelica koje odapinju ne uspevaju pošteno ni da polete, premda nude interesantne teme za debatu. Tako da se čini da je dosta toga podređeno upravo internoj screwball priči koja u suštini i nije toliko nova. Najveći problem filma bi ipak bio onaj moralni: Žene ga nije pravio za bioskope, nego za Netfliks, korporaciju koja je jedan od nosilaca automatizacije, robotizacije, instanta, konzumerizma i dostupnosti sada, odmah i na komandu.