kritika objavljena na XXZ
2019.
režija: James Jones, Olivier Sarbil
"Rat se nikada ne menja." Ova maksima iz jedne od najlegendarnijih kompjuterskih igara svih vremena ("Fallout") je možda "kafanski truizam", ali je primenjiva na pregršt ratova, doslovnih i metaforičkih. Kako to izgleda u slučaju takozvanog rata protiv droge koji trenutno vodi filipinski predsednik Rodrigo Duterte uz pomoć policije protiv navodnih kriminalaca iz redova predgradske sirotinje, otkrićemo u filmu On the President's Orders u režiji Jamesa Jonesa i Oliviera Sarbila (koji je ujedno i direktor fotografije) koji se reklamira kao "doku-triler" i koji igra u sekciji Fact or Fake: Truth on Film na DokuFestu u Prizrenu.
Najpre malo faktografije. Kada je došao na vlast 2016. godine, Duterte je inicirao sveobuhvatni napad policije na bilo koga za koga se sumnja da ima veze sa drogom, bilo da je uživalac ili diler, pritom izjavivši da mu se živo fućka za ljudska prava jer mete policijskog nasilja ne smatra ljudskim bićima. U jednom od svojih najbizarnijih govora (kojim film i počinje), sebe je uporedio sa Hitlerom, i to u pozitivnom svetlu, pronalazeći razliku jedino u tome što je njegova misija plemenitija. Rezultati prvih meseci rata protiv droge su oko tri hiljade mrtvih osumnjičenika koje je policija likvidirala bez saslušanja i suđenja. To je samo po sebi porazno stanje stvari, ali ono postaje još poraznije kada se u obzir uzme notorna korupcija u redovima filipinske policije i mogućnost zloupotrebe i podmetačine.
Jedna od ranih scena, snimljena CCTV kamerom koja prati saobraćaj, u kojoj vozač taksi-motocikla sa prikolicom biva ubijen pred svojim malim sinom od strane dvojice maskiranih počinilaca na skuteru, tetura po ulici dok ne izdahne dok mu niko od kolega i prolaznika ne pomaže i biva natovaren na prevozno sredstvo svog kolege tek kada su svi sigurni da je opasnost prošla, ubitačna je u svojoj faktualnosti. Takvo ponašanje s one strane ljudskosti je očito postala norma u društvu nasilja i straha. Svoj puni kontekst će, međutim, dobiti tek kasnije.
Trilerska komponenta filma odlično funkcioniše na početku, dok se uvode "personae dramatis" iz čijih ćemo uglova i kroz čije ćemo akcije pratiti situaciju. Možda centralna među njima, a svakako ona čiji ćemo uspon i pad pratiti, je novoimenovani šef policije u kvartu Caloocan koji se smatra centrom nasilja, Jemar Modequillo. On je na to mesto postavljen kao mera kontrole štete iz dva razloga: prvo, zato što je skloniji hapšenju nego ubijanju osumnjičenika i drugo, zato što je sposoban vođa koji može zauzdati podivljale policajce. Treći razlog je njegova vedra persona koja zna šarmirati stanovnike kvarta i uveriti ih da je policija na njihovoj strani. Ostali likovi u priči su njegov potčinjeni kapetan Will Cabrales koji se sa šefom načelno slaže, ali je sam skloniji prekim rešenjima, narednik u timu specijalaca Adolfo Augustin koji seje strah ne samo među potencijalnim osumnjičenicima, nego i među civilima i Octavio Deimos, upravitelj lokalnog prenatrpanog zatvora koji svoje štićenike možda neće ubijati (mada bi, da sme), ali će ih rado tući.
"Suprotnu stranu" predstavlja mladi Axel Martinez koji se predstavlja
kao vođa bande. On je sin ubijenog taksiste sa CCTV snimka i sada kao
"glava porodice" mora zaraditi novac, na načine legalne ili ilegalne. Tu
su takođe i preživeli rođaci žrtava policijskog nasilja, aktivisti za
ljudska prava, posetioci i lideri protesta, cinični pogrebnik koji
eskalaciju policijskog nasilja lakonski naziva dobrom za biznis i sam
predsednik Duterte čiji govori sabotiraju svaki pokušaj da se nasilje
stavi makar pod nominalnu kontrolu. Modequillo će, naravno, na kraju
filma "pasti", pod izlikom da nije uspeo da zaustavi nasilje...
Nažalost, ono što su obećali na početku i ekspoziciji, Jones i Sarbil ne uspevaju da održe do kraja filma, posebno kada je u pitanju trilerska komponenta. Naprosto, kako film odmiče, tako se spušta tempo, tenzija i drama, pa On the President's Orders postaje i ostaje prilično klasičan dokumentarac koji nudi više tačaka gledišta kroz svoje "likove", ali i iz perspektive svojih autora koji ih intervjišu i intervenišu tekstualnim karticama kako bi objasnili kontekst. Naravno, daleko od toga da je tu reč o nekom nespretno izvedenom i dosadnom "news" dokumentarcu, u zanatskom smislu je film vrlo dobar, posebno u domenu fotografije, koja je redak primer savršene kontrole ručne kamere. Međutim, fali mu doslednosti po pitanju jasne autorske namere da pređe granicu koja deli dobre filmove i izvenredne. Razočaranje je samo utoliko što to ne samo da može, već i obećava.
režija: James Jones, Olivier Sarbil
"Rat se nikada ne menja." Ova maksima iz jedne od najlegendarnijih kompjuterskih igara svih vremena ("Fallout") je možda "kafanski truizam", ali je primenjiva na pregršt ratova, doslovnih i metaforičkih. Kako to izgleda u slučaju takozvanog rata protiv droge koji trenutno vodi filipinski predsednik Rodrigo Duterte uz pomoć policije protiv navodnih kriminalaca iz redova predgradske sirotinje, otkrićemo u filmu On the President's Orders u režiji Jamesa Jonesa i Oliviera Sarbila (koji je ujedno i direktor fotografije) koji se reklamira kao "doku-triler" i koji igra u sekciji Fact or Fake: Truth on Film na DokuFestu u Prizrenu.
Najpre malo faktografije. Kada je došao na vlast 2016. godine, Duterte je inicirao sveobuhvatni napad policije na bilo koga za koga se sumnja da ima veze sa drogom, bilo da je uživalac ili diler, pritom izjavivši da mu se živo fućka za ljudska prava jer mete policijskog nasilja ne smatra ljudskim bićima. U jednom od svojih najbizarnijih govora (kojim film i počinje), sebe je uporedio sa Hitlerom, i to u pozitivnom svetlu, pronalazeći razliku jedino u tome što je njegova misija plemenitija. Rezultati prvih meseci rata protiv droge su oko tri hiljade mrtvih osumnjičenika koje je policija likvidirala bez saslušanja i suđenja. To je samo po sebi porazno stanje stvari, ali ono postaje još poraznije kada se u obzir uzme notorna korupcija u redovima filipinske policije i mogućnost zloupotrebe i podmetačine.
Jedna od ranih scena, snimljena CCTV kamerom koja prati saobraćaj, u kojoj vozač taksi-motocikla sa prikolicom biva ubijen pred svojim malim sinom od strane dvojice maskiranih počinilaca na skuteru, tetura po ulici dok ne izdahne dok mu niko od kolega i prolaznika ne pomaže i biva natovaren na prevozno sredstvo svog kolege tek kada su svi sigurni da je opasnost prošla, ubitačna je u svojoj faktualnosti. Takvo ponašanje s one strane ljudskosti je očito postala norma u društvu nasilja i straha. Svoj puni kontekst će, međutim, dobiti tek kasnije.
Trilerska komponenta filma odlično funkcioniše na početku, dok se uvode "personae dramatis" iz čijih ćemo uglova i kroz čije ćemo akcije pratiti situaciju. Možda centralna među njima, a svakako ona čiji ćemo uspon i pad pratiti, je novoimenovani šef policije u kvartu Caloocan koji se smatra centrom nasilja, Jemar Modequillo. On je na to mesto postavljen kao mera kontrole štete iz dva razloga: prvo, zato što je skloniji hapšenju nego ubijanju osumnjičenika i drugo, zato što je sposoban vođa koji može zauzdati podivljale policajce. Treći razlog je njegova vedra persona koja zna šarmirati stanovnike kvarta i uveriti ih da je policija na njihovoj strani. Ostali likovi u priči su njegov potčinjeni kapetan Will Cabrales koji se sa šefom načelno slaže, ali je sam skloniji prekim rešenjima, narednik u timu specijalaca Adolfo Augustin koji seje strah ne samo među potencijalnim osumnjičenicima, nego i među civilima i Octavio Deimos, upravitelj lokalnog prenatrpanog zatvora koji svoje štićenike možda neće ubijati (mada bi, da sme), ali će ih rado tući.
Nažalost, ono što su obećali na početku i ekspoziciji, Jones i Sarbil ne uspevaju da održe do kraja filma, posebno kada je u pitanju trilerska komponenta. Naprosto, kako film odmiče, tako se spušta tempo, tenzija i drama, pa On the President's Orders postaje i ostaje prilično klasičan dokumentarac koji nudi više tačaka gledišta kroz svoje "likove", ali i iz perspektive svojih autora koji ih intervjišu i intervenišu tekstualnim karticama kako bi objasnili kontekst. Naravno, daleko od toga da je tu reč o nekom nespretno izvedenom i dosadnom "news" dokumentarcu, u zanatskom smislu je film vrlo dobar, posebno u domenu fotografije, koja je redak primer savršene kontrole ručne kamere. Međutim, fali mu doslednosti po pitanju jasne autorske namere da pređe granicu koja deli dobre filmove i izvenredne. Razočaranje je samo utoliko što to ne samo da može, već i obećava.
No comments:
Post a Comment