kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika
Ne
prave ih više ovakve. Zbog toga je „Izdajnik“ („Il traditore“) oštro
podelio kritiku nakon prikazivanja u Kanu i Karlovim Varima, a verovatno
će se isto ponoviti i nakon crnogorske premijere na tvrđavi Forte mare u
Herceg Novom. Reč
je o mafijaškom filmu klasicističkog štiha u svakom smislu te reči.
Belokio se oslanja na stare italijanske majstore poput Viskontija, ali i
na italo-američke novoholivudske doajene žanra poput Skorsezea, Kopole i
De Palme. Pritom, ostaje veran istinitoj i dokumentovanoj priči o prvom
svedoku pokajniku iz redova mafije koji se okrenuo protiv saboraca.
Takav pristup zahteva erudiciju od gledaoca ili makar poznavanje mafije i njene krvave istorije. Priča pokriva više od 20 godina tokom kojih su se dogodila brojna smaknuća, veliki sudski procesi i tektonski politički potresi, pa je donekle jasno zbog čega ovakav film ne može da legne baš svakome.
S druge strane, pomalo je čudno da se baš stari komunista Belokio, majstor alegorije („Krv moje krvi“, 2015), teatričnosti („Vincere“, 2009) i političkog filma („Dobro jutro, noći“, 2003) baš sada odlučio na ep sa pištoljima, suđenjima i proslavama. Bez daljnjeg, reč je o remek delu.
Radnja počinje 1980. u Palermu, na mafijaškom samitu u vili iznad grada gde je „pošteno“ podeljeno tržište heroina između klanova ujedinjenih u Koza nostru. I pored slavljeničke atmosfere, formalno nebitni ali zato veoma dobro uvezani veteran Tomaso Masino Bušeta (fenomenalni Pjerfrančesko Favino) oseća miris baruta u vazduhu.
Bušeta se ne vara. Uskoro izbija rat starih struktura i brutalno pohlepnog Korleone klana predvođenog Totom Rinom (reč je o selu na Siciliji koje nema veze sa porodicom iz „Kuma“). Odmah ginu dva Bušetina odrasla sina, a on je uhapšen. Nakon brutalnog saslušanja (vreme je vojne diktature u Brazilu) izručen je Italiji. Tu se upoznaje sa sudijom Falkoneom (Fausto Ruso Alezi) i postaje njegov krunski svedok u prvom od dva obimna antimafijaška procesa od 1986. do 1993.
Taj prvi proces predstavlja fokalnu tačku filma i nešto takvo je do sada neviđeno na filmu: sudnica-amfiteatar na čijem su vrhu ćelije za optužene koje u svrhu ispitivanja dovode u kaveze na dnu - i atmosferakoja je ponekad nalik grotesknom cirkusu, ponekad gladijatorskoj areni u kojoj se viče, dobacuje, raspravlja ko je „rogonja“, a ko izdajnik i gde se advokati dovijaju kako da diskredituju svedoke, pa makar na osnovu toga što govore teškim sicilijanskim dijalektom.
Naravno, Bušeta nije nevin, niti je ikakva moralna vertikala (imamo i flešbek momente posvećene njegovom mafijaškom „odrastanju“). Jasno je da svedoči kako bi osvetio poginule sinove i zaštitio preostalu decu, ma koliko moralizirao da nije izdao mafiju, već su to učinili Korleonezi pokrenuvši rat.
Izvrsni Pjerfrančesko Favino u životnoj ulozi u svakom trenutku uspeva da pronađe pravi balans između mačo šarmera, očajnika koji pokušava da rasturi celi sistem, čoveka striktnog, ma kako izvitoperenog moralnog kodeksa i gotovo patetične ugrožene figure koja se trudi da što duže izbegne sigurnu smrt.
„Izdajnik“ je stilski raznolik, što i priliči filmu koji prelazi 20 godina, tri kontinenta i obilje lokacija sjajno snimljenih kroz objektiv Vladana Radovića, Sarajlije sa italijanskom adresom. S druge strane, za to što ovakvi „prelazi“ ne utiču na ritam i koherentnost, najveće pohvale zaslužuje montažerka Frančeska Kalveli.
Trajanje od 135 minuta ne oseća se nijednog trenutka. Belokio vešto kombinuje masovne i intimne scene, enterijere i eksterijere i sve začinjava ponekad ironičnom upotrebom muzike. Scena koja će ući u anale je atentat sa tonom dinamita, snimljen u jednom kadru sa zadnjeg sedišta auta u kojem se vozi sudija Falkone. Po snazi, šoku i eleganciji ona je uporediva samo sa onom legendarnom konjskom glavom u prvom „Kumu“.
Ima neke kosmičke pravde u tome da Italijani naprave ultimativni mafijaški film u žanru koji je toliko opterećen konvencijama, da se čini gotovo potrošenim. I neka je ono što nije uspelo Garoneu sa ekranizacijom Savianove „Gomore“ uspelo baš Belokiju - starom i zanemarenom, ali apsolutnom majstoru.
Takav pristup zahteva erudiciju od gledaoca ili makar poznavanje mafije i njene krvave istorije. Priča pokriva više od 20 godina tokom kojih su se dogodila brojna smaknuća, veliki sudski procesi i tektonski politički potresi, pa je donekle jasno zbog čega ovakav film ne može da legne baš svakome.
S druge strane, pomalo je čudno da se baš stari komunista Belokio, majstor alegorije („Krv moje krvi“, 2015), teatričnosti („Vincere“, 2009) i političkog filma („Dobro jutro, noći“, 2003) baš sada odlučio na ep sa pištoljima, suđenjima i proslavama. Bez daljnjeg, reč je o remek delu.
Radnja počinje 1980. u Palermu, na mafijaškom samitu u vili iznad grada gde je „pošteno“ podeljeno tržište heroina između klanova ujedinjenih u Koza nostru. I pored slavljeničke atmosfere, formalno nebitni ali zato veoma dobro uvezani veteran Tomaso Masino Bušeta (fenomenalni Pjerfrančesko Favino) oseća miris baruta u vazduhu.
Bušeta se ne vara. Uskoro izbija rat starih struktura i brutalno pohlepnog Korleone klana predvođenog Totom Rinom (reč je o selu na Siciliji koje nema veze sa porodicom iz „Kuma“). Odmah ginu dva Bušetina odrasla sina, a on je uhapšen. Nakon brutalnog saslušanja (vreme je vojne diktature u Brazilu) izručen je Italiji. Tu se upoznaje sa sudijom Falkoneom (Fausto Ruso Alezi) i postaje njegov krunski svedok u prvom od dva obimna antimafijaška procesa od 1986. do 1993.
Taj prvi proces predstavlja fokalnu tačku filma i nešto takvo je do sada neviđeno na filmu: sudnica-amfiteatar na čijem su vrhu ćelije za optužene koje u svrhu ispitivanja dovode u kaveze na dnu - i atmosferakoja je ponekad nalik grotesknom cirkusu, ponekad gladijatorskoj areni u kojoj se viče, dobacuje, raspravlja ko je „rogonja“, a ko izdajnik i gde se advokati dovijaju kako da diskredituju svedoke, pa makar na osnovu toga što govore teškim sicilijanskim dijalektom.
Naravno, Bušeta nije nevin, niti je ikakva moralna vertikala (imamo i flešbek momente posvećene njegovom mafijaškom „odrastanju“). Jasno je da svedoči kako bi osvetio poginule sinove i zaštitio preostalu decu, ma koliko moralizirao da nije izdao mafiju, već su to učinili Korleonezi pokrenuvši rat.
Izvrsni Pjerfrančesko Favino u životnoj ulozi u svakom trenutku uspeva da pronađe pravi balans između mačo šarmera, očajnika koji pokušava da rasturi celi sistem, čoveka striktnog, ma kako izvitoperenog moralnog kodeksa i gotovo patetične ugrožene figure koja se trudi da što duže izbegne sigurnu smrt.
„Izdajnik“ je stilski raznolik, što i priliči filmu koji prelazi 20 godina, tri kontinenta i obilje lokacija sjajno snimljenih kroz objektiv Vladana Radovića, Sarajlije sa italijanskom adresom. S druge strane, za to što ovakvi „prelazi“ ne utiču na ritam i koherentnost, najveće pohvale zaslužuje montažerka Frančeska Kalveli.
Trajanje od 135 minuta ne oseća se nijednog trenutka. Belokio vešto kombinuje masovne i intimne scene, enterijere i eksterijere i sve začinjava ponekad ironičnom upotrebom muzike. Scena koja će ući u anale je atentat sa tonom dinamita, snimljen u jednom kadru sa zadnjeg sedišta auta u kojem se vozi sudija Falkone. Po snazi, šoku i eleganciji ona je uporediva samo sa onom legendarnom konjskom glavom u prvom „Kumu“.
Ima neke kosmičke pravde u tome da Italijani naprave ultimativni mafijaški film u žanru koji je toliko opterećen konvencijama, da se čini gotovo potrošenim. I neka je ono što nije uspelo Garoneu sa ekranizacijom Savianove „Gomore“ uspelo baš Belokiju - starom i zanemarenom, ali apsolutnom majstoru.
No comments:
Post a Comment