Kidnapped / Rapito

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Omajstorstvu Marka Belokija suvišno je trošiti reči. Njegova karijera traje više od šest decenija i broji više od 50 naslova raznih formi i formata, kratkih i dugih, igranih i dokumentarnih, za bioskope/festivale i televiziju. Italijanski velikan, koji ima 84 godine, predstavio je novi film na ovogodišnjem izdanju festivala u Kanu. Njegov „Kidnapped“ („Rapito“) pogledali smo u Karlovim Varima, van glavne konkurencije, u revijalnom festivalskom programu „Horizons“.

Čini se da je Belokio u fazi u kojoj ga najviše zanimaju istinite priče i traumatični događaji, što iz lične/porodične istorije, što iz nacionalne. Mogli smo tome da posvedočimo u njegova dva prethodna filma, u igranom „The Traitor“ (2019), u čijem su fokusu prvi svedok-pokajnik u istoriji mafije i suđenje na kojem je svedočio, te u dokumentarnom „Marx Can Wait“ (2021), u kojem autor pokušava da konačno razume zašto se njegov brat ubio baš u vreme kada je on otpočinjao filmsku karijeru, i da možda oprosti samom sebi.

Sada se Belokio dohvatio nacionalne teme i afere smeštene još dalje u istoriju. Reč je o otmici dečaka Edgarda Mortare u Bolonji 1858. Godine. Njega je Katolička crkva i državna vlast tadašnje Papske Države (Stato della Chiesa), u kojoj se u to doba nalazila i Bolonja, nakon sumnjive dojave o tajnom krštenju, oduzela roditeljima i stavila u katihetsku školu u Rimu.

Edgardo je tako postao katolički sveštenik konzervativne struje; proputovao je Evropu; bio cenjen propovednik zbog erudicije i znanja jezika... Na kraju, umro je u Belgiji 1940. godine, mesec ili dva pre nacističke invazije.

Afera Mortara nije ostala samo italijanska stvar, već je postala poznata i širom Evrope, pa i u Americi, što je bila još jedna potvrda snage ondašnje štampe, kao i institucije lobiranja. U nju nisu bili upleteni samo lokalni sveštenici i lokalne glavešine, već i sam Pije Deveti, kao inicijator takvih praksi i papa sa popriličnom negativnom ulogom u zanimljivim istorijskim događajima, od Revolucije 1848. i Garibaldističkog pohoda, do ujedinjenja Italije pod pijemontskom krunom i pada Rima 1870. godine. Papa je, po pravilu, uvek bio na pogrešnoj strani istorije, braneći okoštalu dogmu od vetrova sekularizma i ideja o građanskoj i nacionalnoj državi nasuprot verskoj.

Na ovom mestu može se povući paralela sa još jednom dokumentovanom, doduše malo poznijom aferom antisemitske fele, sa slučajem Drajfus u Francuskoj. I navedeni skandal je nedavno dobio filmsku adaptaciju u režiji starog majstora („J‘accuse,“ Roman Polanski, 2019), ali je Belokiov film u tom sudaru titana superiorniji. Cinici bi rekli, makar nije pokušao na silu da se identifikuje sa nekim od likova, iako je ostao otvoreno političan na svojoj dobro poznatoj levičarskoj i antiklerikalnoj poziciji. (Setimo se filma „Sangue del mio sangue“ (2015) u kojem je Belokio od crkvenjaka-inkvizitora i lovca na lažne veštice načinio vampire-krvopije.)

Radnja filma „Kidnapped“ pokriva 20 godina i teče na nekoliko koloseka koji prate bitne aktere ili otkrivaju širi istorijski kontekst. Edgardo Mortara (Enea Sala), šesti sin Solomona – Momola (Fausto Ruso Alezi, sudija Falkone u „The Traitor“) i Marijane (fantastična Barbara Ronki) otet je aktom državnog terora po naređenju inkvizitora Feletija (Fabricio Gifuni) na osnovu dojave bivše sluškinje u domu Mortara, Ane Morisi (Aurora Kamati) koja je, navodno uplašena za dečakov život, izvršila obred tajnog krštenja, iako sama nije bila ni časna sestra, pa čak ni časna devojka.

Iza svega, ipak, stajao je Pije Deveti (Paolo Pjerobon), antisemita, antisekularista i sadista koji voli da nameće svoju volju i da koristi moć da bi ponizio druge strane u razgovoru. Edgardo nije jedini dečak koji je pod sličnim okolnostima završio u istoj instituciji, da bi u njoj ubrzo i bez pravog znanja i svesti primao sakramente.

Dok roditelji i jevrejska zajednica pokušavaju da oslobode dečaka ili ga čak otmu nazad, on sve više i više „grli“ novu veru i „novog Boga“, zbog čega postaje papin miljenik među pitomcima, a posle i najverniji sledbenik (u odrasloj dobi igra ga Leonardo Malteze), na razočaranje svoje primarne porodice.

Belokio aferu pakuje u vrlo klasicistički intoniranu, raskošno produciranu istorijsku dramu ne plašeći se čak ni toga da skrene prema teritoriji melodrame pojačanog emocionalnog registra. U tome je neprocenjiva prvo uloga Barbare Ronki kao ranjene majke, pa onda Paola Pjerobona kao pape-zlice, a na kraju i Leonarda Maltezea kao novokomponovanog fanatika briljantnog, ali posve ispranog uma.

Na zanatskom planu, trebalo bi pohvaliti savršeno pogođenu neoklasičnu muziku Fabija Masima Kapogrosa, atraktivnu fotografiju Frančeska di Đakoma, raskošnu scenografiju, kostim, rekvizite i lokacije, a na kraju i montažu Frančeske Kalveli i Stefana Mariotija.

Iako je očekivano političan, naravno, na progresivnoj strani, italijanski autor, čisto filmski gledano, nikada nije bio tradicionalniji i čak konzervativniji. Možda je Belokio ipak malo prestar za konstantne inovacije, ali je još u snazi da konce drži čvrsto u rukama. Sa tim u vezi, „Kidnapped“ svakako nije prva istorijska drama svoje vrste, verovatno nije ni najbolji uradak u okviru žanra, ali je svejedno reč o beskompromisnom, neapologetskom i, u konačnici, vrlo dobrom filmu.

The Traitor / Il traditore

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Ne prave ih više ovakve. Zbog toga je „Izdajnik“ („Il traditore“) oštro podelio kritiku nakon prikazivanja u Kanu i Karlovim Varima, a verovatno će se isto ponoviti i nakon crnogorske premijere na tvrđavi Forte mare u Herceg Novom. Reč je o mafijaškom filmu klasicističkog štiha u svakom smislu te reči. Belokio se oslanja na stare italijanske majstore poput Viskontija, ali i na italo-američke novoholivudske doajene žanra poput Skorsezea, Kopole i De Palme. Pritom, ostaje veran istinitoj i dokumentovanoj priči o prvom svedoku pokajniku iz redova mafije koji se okrenuo protiv saboraca.

Takav pristup zahteva erudiciju od gledaoca ili makar poznavanje mafije i njene krvave istorije. Priča pokriva više od 20 godina tokom kojih su se dogodila brojna smaknuća, veliki sudski procesi i tektonski politički potresi, pa je donekle jasno zbog čega ovakav film ne može da legne baš svakome.
S druge strane, pomalo je čudno da se baš stari komunista Belokio, majstor alegorije („Krv moje krvi“, 2015), teatričnosti („Vincere“, 2009) i političkog filma („Dobro jutro, noći“, 2003) baš sada odlučio na ep sa pištoljima, suđenjima i proslavama. Bez daljnjeg, reč je o remek delu.

Radnja počinje 1980. u Palermu, na mafijaškom samitu u vili iznad grada gde je „pošteno“ podeljeno tržište heroina između klanova ujedinjenih u Koza nostru. I pored slavljeničke atmosfere, formalno nebitni ali zato veoma dobro uvezani veteran Tomaso Masino Bušeta (fenomenalni Pjerfrančesko Favino) oseća miris baruta u vazduhu. 

Bušeta se ne vara. Uskoro izbija rat starih struktura i brutalno pohlepnog Korleone klana predvođenog Totom Rinom (reč je o selu na Siciliji koje nema veze sa porodicom iz „Kuma“). Odmah ginu dva Bušetina odrasla sina, a on je uhapšen. Nakon brutalnog saslušanja (vreme je vojne diktature u Brazilu) izručen je Italiji. Tu se upoznaje sa sudijom Falkoneom (Fausto Ruso Alezi) i postaje njegov krunski svedok u prvom od dva obimna antimafijaška procesa od 1986. do 1993.

Taj prvi proces predstavlja fokalnu tačku filma i nešto takvo je do sada neviđeno na filmu: sudnica-amfiteatar na čijem su vrhu ćelije za optužene koje u svrhu ispitivanja dovode u kaveze na dnu - i atmosferakoja je ponekad nalik grotesknom cirkusu, ponekad gladijatorskoj areni u kojoj se viče, dobacuje, raspravlja ko je „rogonja“, a ko izdajnik i gde se advokati dovijaju kako da diskredituju svedoke, pa makar na osnovu toga što govore teškim sicilijanskim dijalektom.

Naravno, Bušeta nije nevin, niti je ikakva moralna vertikala (imamo i flešbek momente posvećene njegovom mafijaškom „odrastanju“). Jasno je da svedoči kako bi osvetio poginule sinove i zaštitio preostalu decu, ma koliko moralizirao da nije izdao mafiju, već su to učinili Korleonezi pokrenuvši rat. 

Izvrsni Pjerfrančesko Favino u životnoj ulozi u svakom trenutku uspeva da pronađe pravi balans između mačo šarmera, očajnika koji pokušava da rasturi celi sistem, čoveka striktnog, ma kako izvitoperenog moralnog kodeksa i gotovo patetične ugrožene figure koja se trudi da što duže izbegne sigurnu smrt.

„Izdajnik“ je stilski raznolik, što i priliči filmu koji prelazi 20 godina, tri kontinenta i obilje lokacija sjajno snimljenih kroz objektiv Vladana Radovića, Sarajlije sa italijanskom adresom. S druge strane, za to što ovakvi „prelazi“ ne utiču na ritam i koherentnost, najveće pohvale zaslužuje montažerka Frančeska Kalveli. 

Trajanje od 135 minuta ne oseća se nijednog trenutka. Belokio vešto kombinuje masovne i intimne scene, enterijere i eksterijere i sve začinjava ponekad ironičnom upotrebom muzike. Scena koja će ući u anale je atentat sa tonom dinamita, snimljen u jednom kadru sa zadnjeg sedišta auta u kojem se vozi sudija Falkone. Po snazi, šoku i eleganciji ona je uporediva samo sa onom legendarnom konjskom glavom u prvom „Kumu“.

Ima neke kosmičke pravde u tome da Italijani naprave ultimativni mafijaški film u žanru koji je toliko opterećen konvencijama, da se čini gotovo potrošenim. I neka je ono što nije uspelo Garoneu sa ekranizacijom Savianove „Gomore“ uspelo baš Belokiju - starom i zanemarenom, ali apsolutnom majstoru.