Adoration

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Fabrice du Welz

scenario: Fabrice du Welz, Romain Protat, Vincent Tavier

uloge: Thomas Gioria, Fantine Harduin, Anaël Snoek, Benoit Poelvoorde, Peter Van den Begin, Charlotte Vandermeersch

Sa svojim najnovijim filmom Adoration, jedan od najznačajnijih evropskih autora današnjice Fabrice du Welz je zaključio svoju "Ardensku Trilogiju" koju je započeo još pre 15 godina sa uznemirujućim, uvrnutim i duboko visceralnim filmom Calvaire, a nastavio sa naslovom Alleluia (2014). Ono što je karakteristično za sva tri filma je visceralnost, odnosno udar na autonomni nervni sistem, a ne na racio, analogna fotografija i stil nalik na doterani i mrakom obojeni poetski realizam.

Zajednički su takođe udari na svetinje i to je nešto po čemu je du Welz poznat. U Calvaire je to bio pojam domaćinstva i jednostavnosti ruralnog života, u filmu Vinyan (2008) roditeljstvo, odnosno materinstvo, dok je u slučaju filma Alleluia to bila ljubav kao takva koja je u njegovoj viziji postala iracionalno glupa i destruktivna. U međuvremenu je du Welz uspeo da izbaci i korektan policijski akcioni triler Colt 45 (2014) u Francuskoj i da pokuša proboj preko okeana sa Message from the King (2016) koji će ipak ostati u domenu kurioziteta i opskuriteta usled nerazumevanja američke kritike. Svetinja na koju udara u Adoration je detinjstvo, odnosno pretpostavka dečije nevinosti i to mu, pretpostavljam, takođe neće doneti puno fanova.

Dvanaestogodišnji Paul (Gioria) je oličenje dečije nevinosti i dobrote, ali takođe i naivnosti i lakovernosti. On je tip osobe koja će spasavati ranjene životinje i u svim ljudima videti dobro i biti uvek spreman da im pomogne. U principu nam je jasno kako bi to moglo izgledati kada se momak poput Paula susretne s nekim prevejanim i manipulativnim, ali takva konstrukcija bi bila suviše jednostavna za du Welza. Ovde se ipak radi o nečemu drugom, provokativnijem i potencijalno opasnijem - o nečemu van planova i šablona što će poremetiti Paulovu mirnu egzistenciju sa majkom u kućici u blizini šume i jedne nimalo tipične bolnice...

To nešto je Gloria (Harduin), godinu-dve starija devojka u krvavo-crvenoj haljini. Ona je pacijentkinja u bolnici i očito pati tamo kao što i pati od psihičkog poremećaja neke vrste. Iako ga majka i direktorka bolnice upozoravaju da se ne druži sa Glorijom jer će upasti u nevolje, Paul je jednostavno suviše osetljiv na ljudsku patnju pa će joj čak pomoći da pobegne iz ludnice u koju je, kako kaže, zatvorena na inicijativu svog ujaka koji bi je rado razbaštinio.

Paul i Gloria beže zajedno, cilj njihove avanture je Bretanja gde ona navodno ima dedu i kuću za koju je vezuju retke lepe uspomene, i usput se zaljubljuju jedno u drugo onako kako samo deca to mogu, ali se putem pojavljuju prepreke u vidu sve očitije narušenog Glorijinog psihičkog stanja i sve uvrnutijih paranoidnih konstrukcija koje ona u svom umu gradi. Može li njihova ljubav opstati i trijumfovati uprkos svim pritiscima spoljnim i unutrašnjim, pogotovo zbog toga što će se Paul neretko naći na meti Glorijinih nasilnih ispada?

Ovako opisano, osim u detaljima, za autora tipično morbidnim, Adoration liči na još jednu filmsku avanturu namenjenu mlađoj publici, što ne može biti dalje od istine. U pitanju je duboko uznemirujući film koji ostavlja jak utisak koji nije uvek jednostavno izraziti rečima. Naime, jasno nam je da je Gloria predator neke vrste, a da je Paul njen plen, ali nam nije jasno koliko je ona u tome proračunata, koliko ga namerno iskorištava i koji je uzrok njene traume jer pozadinska priča koju priča može biti i istinita i lažna i svugde između na tom spektru. Odnosno, ona verovatno nema nameru da ga na bilo koji način povredi (ako ni zbog čega drugog, onda zbog osećaja zahvalnosti prema nekome ko ju je spasio iz ludnice), ali će do učiniti u nedostatku drugih opcija i u trenucima panike...

Du Welz nam te razne neprijatnosti retko pokazuje u eksplicitnoj formi, već nam pruža sugestiju snimajući iz različitih perspektiva, čas iz Paulove, čas iz Glorijine, tako da zapravo nismo sigurni u istinu kao takvu koja se skriva negde između Paulove naivnosti i Glorijinog okorelog cinizma. Njegova kamera ostaje uvek blizu likovima, ponekad čak i neprijatno, prirodne boje su tek ponekad začinjene svetlom, a snimanje na traci (35mm) daje ugođaj topline i bliskosti koji itekako može da zavara. Zapravo se taj poetski realizam u trenutku može pretvoriti u horor i to du Welz zna, kao što zna i svoju reputaciju, i na tome kapitalizira.

U tome mu u ovom slučaju dosta pomažu glumci sposbni da igraju po vešto skrojenom, ali eliptičnom scenariju koje belgijski autor potpisuje sa dvojicom svojih stalnih saradnika Vincentom Tavierom i Romainom Protatom. U fokusu su, naravno, dvoje mladih glumaca Thomas Gioria koji je pažnju na sebe skrenuo u filmu Custody (2017) i Fantine Harduine koja može da se pohvali da je igrala kod Hanekea u njegovom poslednjim filmu Happy End (2017). Oboje demonstriraju izuzetnu sposobnost doziranja i pronalaženja prave mere u ekspresiji što je za tako mlade glumce retkost, a za šta treba zahvaliti i reditelju koji ih sjajno usmerava. Izvrsne uloge ostvaruju i epizodisti, uglavnom flamanski glumci kao što su Benoit Poelvoorde, Peter Van den Begin i Charlotte Vandermeersch koji uspevaju kanalizirati dvosmislenost svojih likova.

Fabrice du Welz kao autor možda nije svima po ukusu jer je njegov stil vrlo specifičan, ali to ne znači da nije jedan od najprofiliranijih žanrovskih autora danas. Sa Adoration će svakako učvrstiti svoju reputaciju, kako kod fanova, tako i kod onih koji mu baš nisu skloni. Reč je o filmu vrednom više gledanja, ali i filmu koji zahteva dobar stomak.