Pikovaja dama / Queen of Spades

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Pavel Lungin

scenario: Pavel Lungin, Aleksandr Lungin, Valerij Pečejkin, Stephen Walsh, David Seidler (prema priči Aleksandra Puškina)

uloge: Kseniya Rappoport, Ivan Jankovskij, Marija Kurdenevič, Igor Mikurbanov, Jevgenij Zelenskij

Ima li “ruskijeg” pisca od Puškina? Veliki pesnik i avanturista je za svog kratkog života ispunjenog emocijama i nadasve melanholijom ostavio za sobom kapitalni opus, uspostavio ruski romantizam, a usput upravo sa Pikovom damom započeo dugu tradiciju ruske autorske fantastike. Kao bonus, poginuo je u dvoboju i sam postavši tragični lik o kojima je pisao.

Drugi velikan ruskog romantizma, kompozitor Pjotr Čajkovski je prema Puškinovom predlošku napisao često postavljanu operu koja je doživela brojne filmske adaptacije u Rusiji, SSSR-u, ali i inozemstvu. Sada Pavel Lungin, sineast melanholije i psihološke drame, isti materijal prenosi u format filma. Lunginov film je već na premijeri u Tallinnu prošlog novembra privukao pažnju publike (čak je dobio i nagradu) i kritike, te najavio dugu i uspešnu festivalsku turneju. U pitanju nije samo pažljivo osmišljen i realiziran projekat, uz Lungina ključan je njegov ko-scenarista David Seidler, nagrađen Oscarom za King’s Speach, već jedno sasvim novo filmsko iskustvo.

Ovde nije reč o prostoj ekranizaciji literarnog ili čak operskog predloška, već jednog sasvim novog, žanrovski raznorodnog promišljanja. U osnovi je Čajkovski pre nego Puškin, a mogu se povući paralele sa tematski sličnim filmom Black Swan Darrena Aronofskog, pa čak i sa Whiplashom Damiena Chazellea, i to u Lunginovu korist, a takođe se mogu pronaći elementi camp-ironije, Lunginovog psihologizma, žanrovski motivi trilera i meta-filma. Iz opisa zvuči kompleksno, ali na ekranu sve deluje fluidnije.

Sofija (Rappoport) je ocvala operska diva koja se nakog dugotrajnog izbivanja vraća u Moskvu. Ova nekadašnja kraljica je u međuvremenu propala i finansijski i izvođački, a njena stara slava joj ne može omogućiti ulogu na sceni, ali zato može iza. Ona se sprema postaviti novu verziju Pikove dame, opere koja ju je proslavila, a ulogu Lize poverava svojoj nećakinji koja se, ironije li, takođe zove Liza (Kurdenevič) i poseduje naivnost i neiskvarenost književnog lika. Liza je, međutim, u vezi sa talentiranim, ali beskrupuloznim mladim tenorom Andrejem (Jankovskij) koji možda nema pravo, aristokratsko i umetničko poreklo, ali je zato spreman da “zagrize” više nego ostali.

Još jedna od nevolja sa Andrejem je ta da se on vidi upravo kao Hermann, anti-junak Puškinove priče, i da je to operska uloga sa kojom se poistovećuje i koju zapravo jedinu i želi pevati. Kada se na to doda i njegova mladalačka, ali neumrla fascinacija Sofijom, njihova zajednička strast prema kockanju i Sofijin mračni ljubavnik Oleg (Mikurbanov), inače vlasnik podzemong (bukvalno) kazina, situacija se dodatno petlja, paktovi i veze se sklapaju i raskidaju. Život, roman i operna produkcija se mešaju u jedno, možda nedefinirano, ali svakako obeleženo hazardom i opsesijom.

Pikova dama jedan je od onih izuzetno dinamičnih i pratljivih filmova koji ne deluju pretrpano, čak i kad jesu. Lungin vrlo vešto diktira tempo i žonglira sa ravnima radnje. Ima tu bisernih trash momenata, poput glasa od kojeg pucaju čaše, “kanalizacije” u koju se teatar pretvara kada se ispod maske finoće promole najniže ljudske strasti, a replika o supermarketu za masu gore i ekskluzivnoj kockarnici dole je za antologiju. U toj suludosti, Pikova dama je fantastična kao i izvorno delo i raskošna kao opera, zabavna ali ne bez mozga i bez komentara na milje.

Štos je što Lungin tu i tamo zna da preceni karte koje ima u rukama, što je takođe u duhu literature. Ovde se to odražava u određenoj meri na glumi koja je dosta širokopotezna, da ne kažem teatralna, što ponekad ima svoj šmek, a ponekad ne. Druga greščica je maksimalno razduživanje izvođenja opere na premijeri i u kadru. U principu, sve namige smo shvatili i pre toga, znamo da Lungin pokušava da maksimizira emotivni efekat i usput doda malo na atraktivnosti, ali usled dužine tempo neupitno pada. No i pored toga, Lunginova Pikova dama je film vredan pažnje, ne samo kao hrabra ekranizacija, već i kao jedan od retkih filmova koji uspevaju da uhvate duh opere i miljea suštinski, a ne kozmetički.

Florence Foster Jenkins

2016.

režija: Stephen Frears

scenario: Nicholas Martin

uloge: Meryl Streep, Hugh Grant, Simon Helberg, Rebeca Ferguson, Nina Arianda

Meryl Streep. Najbolja još uvek aktivna glumica, možda i najbolja glumica ikada. Obožavana od strane publike i kritike, ovenčana sa tri Oscara (od rekordnih 19 nominacija). Snažna žena koji svoj privatni život drži daleko od glamura, ali koja može uskočiti u bilo koju ulogu. U poslednje vreme izgleda kao da je ostala bez izazova, pa je rešila da ga izmisli igrajući u mjuziklima. Pop u Mamma Mia (2008), dečije pesmice u Into the Woods (2014), rock u Ricki and the Flash (2015) i sada opera, i to kakva, u biopicu o Florence Foster Jenkins, najpoznatijoj groznoj pevačici na svetu čiji su masakri poznatih arija čak poslužili Waltu Disneyu kao inspiracija za lik one krešteće kokoške.

 Neka vas prva pretpostavka ne zavara: uopšte nije lako pevati loše pod kontrolom za potrebu uloge. Čak je, čini se, pevati dobro manji problem: ili imate talenta ili dotične numere nagruvate napamet jednom za sva vremena. Pevati loše i to na tačno odrađeni način je umetnost za koju je potrebno i puno talenta i dosta prakse. Meryl Streep je, za glumicu, vrlo dobra pevačica i to je pokazala u svojoj mjuzikl fazi. Međutim, sa ulogom Florence Foster Jenkins je imala svoj najveći izazov u kasnijoj fazi karijere i opet je pokazala koliko je briljantna.

U slučaju Florence Foster Jenkins, nije najbitnije njeno loše pevanje i aristokratsko držanje koliko stav i tvrdo uverenje da je ono što ona radi značajno, potrebno, plemenito i kvalitetno, a ne trivijalno i zabavno iz razloga svoje lošosti. Potrebno je, dakle, odigrati samozavaravanje u toliko uznapredovaloj fazi da se ono može smatrati skoro patologijom, nekom formom demencije ili socijalne isključenosti. Jer kada u doba najvećih ratnih sukoba u istoriji civilizacije dokona bogata naslednica koja ne zna da peva snima ploče i drži koncert u Carnegie Hallu, jasno je da ona nema pojma o realnom svetu. Niti je baš zanima, da budemo iskreni.

 Realnost ne zanima naročito ni profesore pevanja koji joj drže instrukcije i to masno naplaćuju, ni izdavače, ni vlasnike koncertnih dvorana (dokle god im je publika po ukusu), a verovatno ni pijaniste koji se guraju da joj budu korepetitori. Oni možda čak i ne naslućuju u šta bi se upleli, kao što to nije naslućivao ni mladi Cosme McMoon (Helberg) koji je taj posao dobio pukom srećom i izborom pravog lakog komada za Florence koja je možda zahtevna osoba, ali nije zahtevna publika. Jednom kad otkrije će se možda u sebi smejati, ali nije šuškavi zov iz džepa jedino što će ga motivirati da ostane uz Florence, koliko spoznaja da je ona možda jedina osoba iskrena u svojoj ljubavi prema muzici u pretvornom muzičkom svetu.

Realnosti je, međutim, od samog početka svestan St Clair Bayfield (Grant), Florencin menadžer i muž u vrlo atipičnom braku u kojem ona živi u luksuznom hotelu, a on kada je smesti u krevet ide u stan u koji je uselio i ljubavnicu (Ferguson). Opet, bilo bi posve krivo reći da propali glumac Bayfield koji ima smisla za menadžment i prezentaciju kabaretskih predstava, Florence gleda samo kroz korist i da je ne voli. Naprotiv, aranžman je takav da odgovara oboma, a Bayfield iskreno brine za Florence i njen mehur od sapunice na kojem gradi karijeru (iz razloga da se ona ne bi potresla, a ne iz nekog materijalnog motiva) i čak je voli.

Da je Meryl Streep odlična glumica sposobna za skoro svaku ulogu nije novost, pa to što je ona odlična i raspoložena (hoće to kad glumac sam bira uloge) i nije neka vest. Takođe, Hugh Grant sa godinama dobija na integritetu, pa potpuno prirodno nalazi balans između pozicije menadžera, muža i ljubavnika i iz te pozicije uspeva da demonstrira i nešto topline. Lagano iznenađenje je Simon Helberg (inače, njuška s televizije, Howard u The Big Bang Theory) čije neurotično glumačko ostvarenje, zapaljivo sa Meryl Streep u blizini, a komplementarno sa mirnim Grantovim tonovima, daleko prevazilazi nivo solidnog. Nina Arianda isto ima pamtljivu epizodicu kao žena niskog porekla koja je nova u visokom društvu u kojem se kreće Florence i njeni prijatelji i “prijatelji”. Šteta je jedino da Rebeca Ferguson nije dovoljno razigrana, ne svojom krivicom, koliko usled scenarija koji zanemaruje njen lik.

 Ono što se za film Florence Foster Jenkins može bez bojazni reći je da je u pitanju sasvim dobar “crowd pleaser” starinskog šmeka. Njegov jedini greh je što se možda previše trudi da nam se svidi i kao film i da nam se Florence svidi kao filmski lik i kao osoba, u čemu ne uspeva uvek. Klasično napisan i režiran, Florence Foster Jenkins je vrlo dobar film, zabavan i nenametljiv. Uostalom, Stephen Frears (Dangerous Liaisons, The Queen, Philomena) je reditelj koji može napraviti dobar posao.

One Chance

2013.

režija: David Frankel

scenario: Justin Zackham

uloge: James Corden, Alexandra Roach, Julie Walters, Colm Meaney, Mackenzie Crook

Ako se ne sećate imena i prezimena Paul Potts, ne brinite. On je bio vest iz rubrike “zanimljivosti” i youtube senzacija pre sedam godina. To je onaj priprosti, krezubi Velšanin koji je pevao operu u britanskom Idolu (ili nečemu takvom) i pobedio. Posle je napravio osrednju karijeru muzičke zvezdice, dovoljno da se ne mora vratiti na posao u prodavnici mobilnih telefona, nedovoljno da bi ga ljudi masovno sećali sedam godina kasnije.

Ovo je film o njemu i po svim pravilima mora da bude ljudski, inspirativan i jednostavan, a naš junak nam mora biti simpatičan. On mora biti okružen sa nerazumevanjem okoline (check, velški radnički milje možda voli šlagere Toma Jonesa, ali su operske arije opasno preko granice pederluka), pa čak i svoje porodice (otac je tipična radničina kojoj sinovljevo prenemaganje, urlanje, debljina i generalno čudnost nisu najmanje simpatični), mora imati arhi-neprijatelja (check, ima frajera koji ga proganja i muči još od osnovne škole), mora imati dobru, lokalnu devojku, i mora imati jednog čudnog, ali vernog drugara. I neka počne opera njegovog života.

Ko se priseti bajatih vesti, film će mu biti spoiler od početka do kraja. Pobogu, kulminaciju filma smo već videli na internetu. A to do toga je došlo onim putem kojim se stalno ide: upornim radom, povremenom depresijom, borbom sa nerazumevanjem okoline uz pomoć najbližih. Da je socijalno orjentiran ili komičan film, onda bi imao šmek onih britanskih komedija o gubitnicima koji nađu smisao života u nečemu čudnom i neplaniranom. Ovako imamo skoro pa tipičnu dramicu o uspehu, ne mnogo različitu od sportskih dramuljina. Uostalom, nije li današnji svet sportski ustrojen gde svi ganjaju neke bodove popularnosti?

Zapravo, jedino što će vas navesti na krivi trag je naslov, sročen tako da bi odgovarao društvenoj mantri o jednoj šansi za uspeh i sleđenju svoga sna. Mantra je glupost, šansi je, naravno, više od jedne, a snovi se menjaju kroz život. Paul nije imao jednu šansu, imao je barem dve. Prvu je propustio jer ga je u ključnom momentu, na audiciji za masterclass kod Pavarottija, drugu je prihvatio gotovo nevoljno.

Film gledljivim čine glumci. James Corden je zaista simpatičan kao Paul Potts, Alexandra Roach kao njegova žena Julz. Mackenzie Crook je idealan kao “comic relief”, kada već svaki junak mora da ima blesavog drugara. Njegove eskapade su klišeizirane, ali dovoljno blesave da povremeno razbiju ozbiljan ton filma. Scenario Justina Zackmana je predvidljiv, a režija Davida Frankela školska i neprimetna. Fotografija fino hvata lokacije, bilo da je to memljivi velški gradić, bilo da je to glamurozna Venecija.

One Chance nije ništa posebno. Ne može se reći da je loš film, ne može se reći ni da je dobar. Jednostavno je školski, jedan od onih za gledanje na televiziji. Na stranu što je Paul Potts sada uglavnom zaboravljena senzacija, što odmah na početku stičemo utisak “aha, TAJ tip...” i što nam je priča poznata, a pozadinski detalji nebitni, One Chance jednostavno ničim ne istupa iz mora sličnih filmova.