Florence Foster Jenkins

2016.

režija: Stephen Frears

scenario: Nicholas Martin

uloge: Meryl Streep, Hugh Grant, Simon Helberg, Rebeca Ferguson, Nina Arianda

Meryl Streep. Najbolja još uvek aktivna glumica, možda i najbolja glumica ikada. Obožavana od strane publike i kritike, ovenčana sa tri Oscara (od rekordnih 19 nominacija). Snažna žena koji svoj privatni život drži daleko od glamura, ali koja može uskočiti u bilo koju ulogu. U poslednje vreme izgleda kao da je ostala bez izazova, pa je rešila da ga izmisli igrajući u mjuziklima. Pop u Mamma Mia (2008), dečije pesmice u Into the Woods (2014), rock u Ricki and the Flash (2015) i sada opera, i to kakva, u biopicu o Florence Foster Jenkins, najpoznatijoj groznoj pevačici na svetu čiji su masakri poznatih arija čak poslužili Waltu Disneyu kao inspiracija za lik one krešteće kokoške.

 Neka vas prva pretpostavka ne zavara: uopšte nije lako pevati loše pod kontrolom za potrebu uloge. Čak je, čini se, pevati dobro manji problem: ili imate talenta ili dotične numere nagruvate napamet jednom za sva vremena. Pevati loše i to na tačno odrađeni način je umetnost za koju je potrebno i puno talenta i dosta prakse. Meryl Streep je, za glumicu, vrlo dobra pevačica i to je pokazala u svojoj mjuzikl fazi. Međutim, sa ulogom Florence Foster Jenkins je imala svoj najveći izazov u kasnijoj fazi karijere i opet je pokazala koliko je briljantna.

U slučaju Florence Foster Jenkins, nije najbitnije njeno loše pevanje i aristokratsko držanje koliko stav i tvrdo uverenje da je ono što ona radi značajno, potrebno, plemenito i kvalitetno, a ne trivijalno i zabavno iz razloga svoje lošosti. Potrebno je, dakle, odigrati samozavaravanje u toliko uznapredovaloj fazi da se ono može smatrati skoro patologijom, nekom formom demencije ili socijalne isključenosti. Jer kada u doba najvećih ratnih sukoba u istoriji civilizacije dokona bogata naslednica koja ne zna da peva snima ploče i drži koncert u Carnegie Hallu, jasno je da ona nema pojma o realnom svetu. Niti je baš zanima, da budemo iskreni.

 Realnost ne zanima naročito ni profesore pevanja koji joj drže instrukcije i to masno naplaćuju, ni izdavače, ni vlasnike koncertnih dvorana (dokle god im je publika po ukusu), a verovatno ni pijaniste koji se guraju da joj budu korepetitori. Oni možda čak i ne naslućuju u šta bi se upleli, kao što to nije naslućivao ni mladi Cosme McMoon (Helberg) koji je taj posao dobio pukom srećom i izborom pravog lakog komada za Florence koja je možda zahtevna osoba, ali nije zahtevna publika. Jednom kad otkrije će se možda u sebi smejati, ali nije šuškavi zov iz džepa jedino što će ga motivirati da ostane uz Florence, koliko spoznaja da je ona možda jedina osoba iskrena u svojoj ljubavi prema muzici u pretvornom muzičkom svetu.

Realnosti je, međutim, od samog početka svestan St Clair Bayfield (Grant), Florencin menadžer i muž u vrlo atipičnom braku u kojem ona živi u luksuznom hotelu, a on kada je smesti u krevet ide u stan u koji je uselio i ljubavnicu (Ferguson). Opet, bilo bi posve krivo reći da propali glumac Bayfield koji ima smisla za menadžment i prezentaciju kabaretskih predstava, Florence gleda samo kroz korist i da je ne voli. Naprotiv, aranžman je takav da odgovara oboma, a Bayfield iskreno brine za Florence i njen mehur od sapunice na kojem gradi karijeru (iz razloga da se ona ne bi potresla, a ne iz nekog materijalnog motiva) i čak je voli.

Da je Meryl Streep odlična glumica sposobna za skoro svaku ulogu nije novost, pa to što je ona odlična i raspoložena (hoće to kad glumac sam bira uloge) i nije neka vest. Takođe, Hugh Grant sa godinama dobija na integritetu, pa potpuno prirodno nalazi balans između pozicije menadžera, muža i ljubavnika i iz te pozicije uspeva da demonstrira i nešto topline. Lagano iznenađenje je Simon Helberg (inače, njuška s televizije, Howard u The Big Bang Theory) čije neurotično glumačko ostvarenje, zapaljivo sa Meryl Streep u blizini, a komplementarno sa mirnim Grantovim tonovima, daleko prevazilazi nivo solidnog. Nina Arianda isto ima pamtljivu epizodicu kao žena niskog porekla koja je nova u visokom društvu u kojem se kreće Florence i njeni prijatelji i “prijatelji”. Šteta je jedino da Rebeca Ferguson nije dovoljno razigrana, ne svojom krivicom, koliko usled scenarija koji zanemaruje njen lik.

 Ono što se za film Florence Foster Jenkins može bez bojazni reći je da je u pitanju sasvim dobar “crowd pleaser” starinskog šmeka. Njegov jedini greh je što se možda previše trudi da nam se svidi i kao film i da nam se Florence svidi kao filmski lik i kao osoba, u čemu ne uspeva uvek. Klasično napisan i režiran, Florence Foster Jenkins je vrlo dobar film, zabavan i nenametljiv. Uostalom, Stephen Frears (Dangerous Liaisons, The Queen, Philomena) je reditelj koji može napraviti dobar posao.

The Program

režija: Stephen Frears

scenario: John Hodge (po knjizi Davida Walsha)

uloge: Ben Foster, Chris O'Dowd, Jesse Plemons, Guillaume Canet, Denis Menochet, Lee Pace, Dustin Hoffman

Sport volimo i cenimo zato što ga savršeno razumemo i zato što je u teoriji jednostavan i pošten. Ako oduzmemo moto-sportove koji se oslanjaju na napredne tehnologije i stoga zavise od finansija i tehnološkog razvoja, ostaju nam talenat, veština, naporan rad, psihološka stabilnost, borbenost, upornost, hrabrost i taktika. Sve same pozitivne osobine koje mislimo da ih imamo ili ih, ako smo pošteni, makar želimo za sebe. Zato kada sportista padne na testu poštenja i ljudskosti to biva gadno, dosta gadnije nego tako padne neko drugi. Ponavljam, stvar je naše percepcije: od bankara, trgovaca i majstora očekujemo da su prevaranti, a od sportista, doktora i pilota ne, kunemo se u njihovo poštenje i njihov pad za nas znači da smo makar na trenutak ispali glupi.

Neka Lance Armstrong posluži kao primer. Njegova priča je slika i prilika američkog sna i nepokolebljivog sportskog duha, makar u svojoj prvoj polovini. Čovek je preživeo rak i napornu hemoterapiju, vratio se biciklizmu i bio bolji nego pre bolesti. Pobedio je na prestižnom Tour de Franceu sedam puta zaredom. Biciklizam je zbog njega porastao od evropskog sporta kojeg retko ko prati do globalnog fenomena, a pored toga se bavio humanitarnim radom i poslužio kao inspiracija mnogima da ne odustanu od svog života. A onda je uhvaćen u dopingu i cela ta priča se ispostavila kao laž. Armstrongovu reputaciju nije moglo spasiti ni priznanje kod Oprah.

The Program, film Stephena Frearsa (Dangerous Liaisons, High Fidelity, The Queen, Philomena) po scenariju Johna Hodgea (Trainspotting), nudi nam pregled cele te afere sa Armstrongom i dopingom, od njegovih skromnih biciklističkih početaka, preko šampionske slave do razotkrivanja i pada. Film je snimljen po knjizi sportskog novinara Davida Walsha, čoveka koji je prvi posumnjao da nešto nije u redu, dok su svi ostali slavili još jednog sportskog heroja.

Radnja počinje sa upoznavanjem njih dvojice i intervjuom preko stonog fudbala. Armstrong (Foster) je mladi, nadobudni Amerikanac u starom, evropskom sportu. Walsh (O'Dowd) ceni njegovu borbenost i odlučnost, i predviđa mu solidne, mada ne ravno šampionske uspehe: njegovo telo nije iz tog materijala. Još očitije, svetom vrhunskog biciklizma vlada doping, a “kud svi Turci”, tu i mali Lance. Preparati nabavljeni u švicarskoj apoteci zbog blagodeti deregulacije će njemu i njegovom timskom kolegi Johanu Bruyneelu (Menochet) doneti prvu pobedu.

Sledi bolest i terapija, a mladi Lance odlučuje da ni po koju cenu nikada više neće biti gubitnik. Svoj doping pomoću sablasnog italijanskog doktora Ferrarija (Canet) diže na novi, industrijski nivo. Osniva svoj tim, Johana postavlja za menadžera i okružuje se biciklistima koji su spremni da se zajedno s njim drogiraju, da manjaju krv i da ga taktički čuvaju u trkama. Slede pobede i titule, slava i humanitarne fondacije, ali se polako budi i sumnja. Davidu je ceo taj uspon više nego sumnjiv i zna da ima nešto sa Ferrarijevim muljanjima, ali njegove kolege to prosto ne gledaju na taj način. Jedan od presudnih za otkrivanje cele afere će biti jedan od Lanceovih timskih kolega, mladi, pošteni, religiozni momak Floyd Landis (Plemons), a njegovo priznanje će srušiti celu Armstrongovu konstrukciju laži i prevare.

U suštini, to je priča koju znamo, a ni The Program nam neće baš otvoriti oči i otkriti nešto novo. Film više ide u širinu, ređajući događaje iz Armstrongovog života (uključujući i neke potpuno nebitne i nepotrebne, poput venčanja) i pokušavajući da ih postavi u kontekst dopinga koji je polako preuzimao biciklizam sa Armstrongom ili bez njega. Film je kompetentno snimljen i režiran, scene biciklističkih trka su napete i atraktivne iako možemo pretpostaviti ishod svake od njih, i napisan je tako da poštuje izvorni materijal i u njemu datu faktografiju. Međutim, štos je u tome što to sve radi na onaj bezbedni, sterilni i u konačnici predvidljivi način.

Prva žrtva na tom planu su likovi koji su mahom dvodimenzionalni, počevši od protagoniste koji je sveden na samodopadnu, manipulativnu i agresivnu njušku. To dosta odmaže Benu Fosteru, a ni on ne pronalazi dovoljno psihološke dubine da na bilo koji način skrene sa zadatog kursa i osim odlučnosti s početka pokaže Armstrongovu pozitivnu stranu i priču učini realnijom. Bez makar osnovne simpatije za lika nam je nemoguće zamisliti da je njegova prevara bila tako uspešna, da je dostigla toliki nivo i da je trajala toliko dugo.

Isto se može prebaciti i većini ostalih likova, doktor Ferrari je beskrajno samoljubiv i karikaturalno zao, kao nekakav ludak koji petlja sa naukom i igra se boga, pritom citirajući Bibliju. Johan praktično služi za jednu komično-napetu scenu u kojoj anti-doping komisija kuca na vrata, a on i Lance su upravo “u poslu”. Čak je i sjajni Dustin Hoffman potrošen na ulogu prevarenog i ojađenog sponzora Armstrongove fondacije.

Stvari nešto bolje stoje sa Walshom i Landisom koji su jedina ljudska bića među papirnatim likovima. Chris O'Dowd i Jesse Plemons uspevaju da ih uverljivo odigraju i pobude nešto empatije, ali problem je u tome što njih dvojice zapravo nema puno u filmu. To posebno čudi iz perspektive da je ovo možda priča o Armstrongu, ali je ona Walshova.

The Program je film koji svakako možete pogledati, ali i ako ga preskočite, niste ništa propustili. Verovatno će nešto značiti onima koji su jako naseli na Armstrongovu foru ili onima koji su od početka “znali za jadac”, i to više kao komad filmske trivije, jer na planu te priče ne donosi ništa novo. Dokumentarac The Armstrong Lie je svakako informativniji. The Program ne donosi ništa novo ni na filmskom planu, fikcionalizaciju ne koristi da bi produbio likove i ispitao fenomen, u pitanju je jedna bezbedna i beskrvna doku-drama. Nije to katastrofalno loše, ali nije baš ni potrebno.

Philomena

2013.

režija: Stephen Frears

scenario: Steve Coogan, Jeff Pope (po knjizi Martina Sixsmitha)

uloge: Judy Dench, Steve Coogan, Sophie Kennedy Clark, Michelle Fairley, Anna Maxwell Martin

Ovo je istinita priča, toliko da ni imena nisu promenjena. Ovo je priča o nesrećnoj sudbini Philomene Lee, žene koja je provela dobar deo mladosti u samostanu za “posrnule devojke” u Irskoj i njenoj potrazi pedesetak godina kasnije za izgubljenim sinom. Nemojte da vas siže zavara, ovo nije melodramuljina sa Hallmarka nego studiozan i originalan film koji problematizira jednu od najvećih sramota katoličke crkve u Irskoj.

U poslednje vreme, oko crkve se otkrivaju brojni, poprilično brutalni skandali. Na površinu su isplivale silne pedofilske afere, nehumani uslovi u crkvenim sirotištima, korišćenje štićenika i štićenica kao ropske radne snage. Philomena (Kennedy Clark) je žrtva jedne takve skandalozne prakse. Naime, ona je ostala trudna kao maloletna i neudata, i to sa slučajnom simpatijom, seoskim momkom kojeg je upoznala na vašaru. Familija je se odrekla i poslala je u samostan za posrnule devojke, gde je rodila sina Anthonija, prethodno potpisavši da se u potpunosti odriče starateljstva nad detetom. Kada je Anthoniju bilo tri godine, on je usvojen od strane bogate američke familije, i Philomena ga nije nikad videla.

Pedeset godina kasnije, Philomena (Dench) i dalje svakodnevno misli na svog sina, iako ima i novi život i kćerku. Ona je bivša medicinska sestra u penziji, tradicionalna irska bakica i još uvek posvećena katolkinja. Slučaj je hteo da upozna Martina Sixsmitha (Coogan), bivšeg laburističkog spin-doktora koji je primoran da se vrati svom originalnom pozivu – novinarstvu.

Njih dvoje će postati čudan tandem u potrazi za Anthonijem, oboje iz svojih duboko ličnih razloga. Philomena je jednostavna osoba, naivna i prostodušna i spremna da oprosti opaticama tretman koji je od njih dobila. Ona uživa u jednostavnim zadovoljstvima (simuliranoj gostoljubivosti, ljubavnim romanima i blentavom televizijskom programu) i samo želi da sazna šta se desilo sa njenim sinom i je li on dobro. Martin je intelektualac, razočaran u religiju, duboko ogorčen i ciničan, pomalo čak i snob i njegov motiv je raskrinkavanje sramne prakse katoličke crkve, ali i dokazivanje da je i dalje sposoban novinar – reporter, iako ga ne privlače “male ljudske priče”. Njih dvoje će štošta otkriti o Anthoniju i njegovom životu, a na meti kritičke oštrice filma će se naći različite stvari, pored opatica, njihovog tretmana štićenica kao nižih bića, crkve i Boga generalno, tu će se naći mesta i za republikance i njihove sramne prakse iz ne tako davne prošlosti. Ostalo bi bio spoiler, ali (hint, hint) pogledajte i Dallas Buyers Club.

Stephen Frears ima za sobom dve nominacije za Oscara za režiju (The Queen, The Grifters), a pored toga je potpisao brojna zanimljiva ostvarenja (Dangerous Liaisons, High Fidelity). On je predstavnik britanske “stare škole”, pre filma se kalio na televiziji i usvojio pomalo staromodni, linearni narativni stil i “nevidljivu ruku” u režiji. Istina, u flashbackovima Frearsova ruka odjednom postaje pomalo teška, a upotreba retro formata 16 mm snimka priziva u sećanje eksploatacijske filmove. U tim okvirima jako zavisi od materijala sa kojim radi, kao i od glumaca, i sa tim je ovog puta imao puno sreće.

Philomenin scenario nije spektakularan, ali je čvrsto postavljen i kvalitetno napisan, toliko da je u konkurenciji za Oscara za adaptirani scenario. Philomena je glatka i fluidna vožnja kroz žanrove, od klasne komedije, preko trilera potrage, do ozbiljne drame, od scene do scene. Steve Coogan, glumac i scenarista, se jako potrudio da ograniči prisustvo svojih ranijih (uglavnom komičnih) uloga u filmovima. To ne znači da nema humora, ponekad očitog, ponekad u niskom ključu, a ponekad i uvredljivo-sarkastičnog, a većinu tih linija donosi Martin, lik kojeg je Coogan pisao za sebe. Film ipak ima samo jednu zvezdu i to je Judy Dench, takođe nominovana za Oscara. Navikli smo da je gledamo u ulogama ozbiljnih intelektualki, ili osoba na komandnim položajima. Odigrala je kraljicu Victoriu i kraljicu Elizabethu I, kao i Bondovu šeficu M. Uloga Philomene Lee je atipična za Denchovu, ali joj pristupa studiozno, sa poštovanjem i nimalo jeftine parodije na dobru, jednostavnu i naivnu stariju gospođu.

Philomena nema mnogo šansi u trci za Oscara, i tu je da popuni “neameričku kvotu”. Takođe, ne donosi ništa spektakularno u domenu filmske umetnosti. To nikako ne znači da je u pitanju loš i recikliran film, naprotiv. Philomena je jedan od najboljih filmova ove godine, sa veoma iskrenom i inteligentnom pričom i pažljivom izvedbom. U pitanju je ispravan tretman jedne velike, škakljive i ozbiljne teme. Philomena je film sa stavom, svoje osude ne izriče olako, ali pokazuje ogoljenu istinu i sa punim pravom daje komentar na nju.