Maestro

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Leonard Bernstein je bio pionir u glazbenoj umjetnosti. Bio je prvi veliki američki dirigent rođen u Americi, budući da su drugi koji su tu titulu nosili prije njega bili imigranti iz Europe. Kao kompozitor, pak, bio je jedan među prvima iz redova „klasičara” kojima „trivijalni” žanrovi poput mjuzikla nisu bili strani. U glazbi općenito bio je super-zvijezda, predavač, popularizator i „zaštitno” televizijsko lice. To govori i o njemu, ali i o američkoj kulturi koja u svakom segmentu mora imati nekoga tko će nositi „celebrity” status. Pored toga, Bernstein je bio i politički aktivna osobnost, aktivist i komentator koji se zalagao za mir, nuklearno razoružavanje i univerzalna građanska prava. Nekada se aktivirao direktno, podržavajući Martina Luthera Kinga i državu Izrael nakon Šestodnevnog rata, ili komemorirajući smrti predsjednika Johna Kennedyja i predsjedničkog kandidata Roberta Kennedyja, a nekada diskretnije, primjerice kada je preko svojih veza isposlovao Mstislavu Rostropoviču dozvolu za emigraciju iz Sovjetskog Saveza. Zbog svojih ljevičarskih stavova čak je jedno vrijeme u mladosti bio na takozvanoj „crnoj listi”, iako nije bio saslušavan od strane Komiteta za antiameričke aktivnosti senatora Josepha McCarthyja. Na privatnom planu, Bernstein je bio u braku s glumicom Felicijom Montealegre-Cohn s kojom je imao troje djece, ali svoju biseksualnost i posebice sklonost ka mlađim muškarcima nikada nije skrivao, iako nije njima paradirao.

Tridesetak godina nakon smrti, Bernstein je dobio i „biopic” tretman od strane glumca, redatelja, koscenarista i producenta Bradleya Coopera. Film nazvan Maestro premijeru je imao na festivalu u Veneciji, a baš pred početak sezone nagrada globalnoj se publici ukazao na Netflixu nakon kratke i teritorijalno vrlo ograničene kino-distribucije. Na ovom mjestu možda ne bi bilo suvišno istaći kuriozitet da već drugu godinu za redom u sezoni nagrada imamo film baziran oko dirigenta klasične glazbe koji cilja prije svega na glumačke Oscare. Podsjetimo, prošle godine to je bio Tár Todda Fielda s Cate Blanchett u ulozi fiktivne dirigentice Lydije Tár. Tamo je njena profesija apostrofirana kao jedna od rijetkih preostalih pozicija apsolutne formalne moći koja se onda može prelijevati i u druge sfere života, od javne do privatne. U slučaju Cooperovog filma i Leonarda Bernsteina, taj se kut gotovo ne ispituje, a protagonist bi mogao biti i neke posve druge profesije. Glazba je, doduše, njegova strast i nešto što on voli više od svega ostalog. Pri tome previše ne diskriminira: možda ne bi baš držao privatne satove klavira djeci, ali mu je svejedno hoće li se izraziti kao dirigent, kompozitor, predavač ili urednik programa. Vidjet ćemo ga „na djelu”, čut ćemo i reference na njegova postignuća, izgovorene ili čak odsvirane, ali u svom filmu Cooper se primarno bavi jednom drugom Bernsteinovom stranom.

Fokus Maestra (kojem naslov upravo zbog toga nekako „ne leži”) brak je između Leonarda Bernsteina zvanog Lenny i njegove supruge Felicije, koju možemo nazvati njegovom drugom velikom ljubavi. Kroz mozaičnu strukturu, Cooper i koscenarist Josh Singer lociraju ključne trenutke veze i braka između njih dvoje, od upoznavanja posredstvom Bernsteinove sestre Shirley, preko početka veze, uspona u njihovim karijerama (prije svega njegovoj), braka, djece, turbulencija u braku, sve do njene bolesti i smrti, i njegovog žalovanja, ali i nastavka sa životom. Centralno mjesto tu zauzimaju upravo turbulencije i izazovi s kojima su se, iz svojih perspektiva, oboje morali suočiti. Bernstein postaje ne samo kapriciozni „genijalni” umjetnik, već i sasvim obični muškarac u krizi srednjih godina, a Felicia svjesna žrtva koja tolerira njegova nevjerstva, indiskrecije i eskapade potpomognute alkoholom i drogom. To ne čini samo zbog malograđanskih iluzija, niti isključivo zbog djece, koliko zbog toga što u njegovu genijalnost vjeruje više od njega samog i želi ga zadržati na pravom putu koliko je to moguće. U tom fokusu na „scene iz bračnog života” uspostavlja se određeni heteronormativni, pa čak i malograđanski osuđujući ton, dok se Bernsteinova umjetnička postignuća guraju u drugi plan, a društveni aktivizam, onaj van konteksta popularizacije klasične glazbe, potpuno se briše. Na kraju, jedinu potvrdu o Bernsteinu kao svojevrsnoj pop-kulturnoj ikoni dobivamo kroz pjesmu It's the End of the World as We Know It sastava R.E.M. U njoj se njegovo ime nabraja s drugima van konteksta, a i tu pjesmu čujemo kao hit s radija dok se on vozi svojim luksuznim automobilom.

Prvo je i pravo pitanje koliko je Bradley Cooper dorastao kako Leonardu Bernsteinu, tako i ambicioznom filmu za sezonu nagrada, i kao glumac i kao redatelj. Kao glumac, Cooper se do sada dokazao ulogama što u komičnom, što u akcijskom, što u dramskom ključu, ali u vrlo određenom tipu „pravog”, muževnog muškarca. Nalazilo se tu i sjajnih ostvarenja za što se zasluge moraju pripisati i glumcu, ali i redateljima poput Davida O. Russella koji bi ga znali usmjeriti kamo treba. Kada bi ovisio sam o sebi, kao što je bio slučaj s njegovim redateljskim prvijencem Zvijezda je rođena, on bi kao glumac mogao pronaći referencu i koristiti je kao potpornu točku za svoje ostvarenje. Uloga Leonarda Bernsteina kao kompleksnog čovjeka s vrlinama i manama, te velikog umjetnika koji je postao pop-kulturni fenomen svakako je izazov, a Cooper mu prilazi pažljivo i, reklo bi se, proračunato, nadajući se da će se baš u toj ulozi definitivno dokazati kao ozbiljan glumac. Cooperova interpretacija dobacuje do nivoa korektnog ili čak solidnog, s time da mu je svakako otežavajuća okolnost da scene po pravilu dijeli s Carey Mulligan u ulozi Felicije. Ona je, naime, evidentno bolja glumica od njega, čak i kad igra lik koji je arhetip, prototip ili čak stereotip žene koja pati. Iz njegove filmografije znamo da nema problema podrediti se energičnijim ili jednostavno boljim glumicama, ali to nema pretjerano smisla ako je njegov lik formalno glavni i po scenariju mesnatiji.

Kao redatelju, pak, Cooperu ne manjkaju ambicije, dodatno potpirene njegovim redateljskim prvijencem, ali mu taj uspjeh nije donio iskustvo potrebno za projekt na ovoj razini. Cooper u ulozi redatelja, čini se, ipak ima i jače instinkte i bolju argumentaciju nego kao glumac, pa može uspostaviti određeni jezik i stil, te se osloniti na tehničke suradnike u izvedbi istog. Ovdje se to najbolje ogleda u izboru uskog formata slike i kombinacije crno-bijele i kolor-fotografije. Dok u prvoj polovici filma (koji je inače linearno izložen, s izuzetkom okvira u vidu uvodne i završne scene intervjua) možemo sa sigurnošću tvrditi da Cooper to čini iz razloga podražavanja stila onovremenih filmova, u drugoj polovici održavanje uskog formata, i kada se uvede boja, ima sasvim drugačiju dramaturšku ulogu. Uvođenje boje, naime, ne podražava samo novousvojeni globalni stil, već signalizira i proboj u karijeri naslovnog protagonista, a zadržani uski format slike govori o njegovom osjećaju skučenosti u vlastitoj koži, uspjehu, bračnoj i obiteljskoj sreći unatoč. Nadalje, estetika dugih kadrova po pravilu snimljenih s distance također funkcionira, budući da nas Cooper vodi „iza scene” u odnosu na javna pojavljivanja Bernsteina. Kombinacija statičnosti i pokretljivosti kamere dobro je odmjerena, a rezovi dolaze na logičnim i opravdanim mjestima. U tom smislu, doprinos direktora fotografije Matthewa Libatiquea, montažerke Michelle Tesoro, scenografa Kevina Thompsona i kostimografa Marka Bridgesa esencijalan je za film, ali pravi heroj ostaje majstor maske Kazu Hiro. Njegove kreacije zaslužne su za pokrivanje vremenskog raspona od nekih 30 ili 40 godina, od mladosti do starosti dvoje protagonista. Interesantno, upravo je maska, uz glumačku podjelu, bila najčešćim predmetom kritike i kontroverzi, i to po liniji političke korektnosti. Dušebrižnici su, naime, u prostetičkom nosu koji Cooper nosi vidjeli karikaturalno naglašavanje židovskog porijekla protagonista kojeg pritom igra nežidovski glumac. Isto tako, neki su se našli uvrijeđenim da Latinoamerikanku Feliciju igra britanska glumica Carey Mulligan, pritom miješajući „etnički” kodeks s onim etičkim, tim više što odabrani glumci, uz pomoć maske ili bez nje, doista sliče likovima koje igraju, a pritom nisu njihove direktne kopije. Problem s Maestrom je sasvim druge i čisto filmske prirode, jer se radi samo o polovično uspjelom pokušaju ne baš iskusnog autora da redefinira tvrde konvencije biografskog filma, fokusirajući se na samo jedan od mnogih aspekata ličnosti u centru pažnje. Cooper doista u prvo vrijeme uspješno izbjegava neke od konvencija, da bi na kraju ipak upao u neke druge klišeje, a da pritom ni izabrani fokus možda nije baš najsretniji.

Tár

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Od pamtiveka do sada, palo je puno velikih, bogatih i moćnih, ali još i više onih koji su jašući na egu, sebi utvarali da su bogati, moćni i toliko veliki, da ne mogu pasti. Pali su i stvarni geniji na svojim poljima, ali još i više oni koji su navodnu genijalnost koristili kao masku za nepodopštine. Primera je mnogo, ne samo u našem filmskom svetu, nego i u drugim granama ljudske delatnosti, a neki su se, barem za sada, izvukli. ,,Tar“, Toda Filda, koji nam se nakon premijere u Veneciji (uz Volpi kup Kejt Blančet za najbolju glumicu, što je čini ranim favoritom za Oskara) i turneje po izabranim festivalima, ukazao i na internetskim video-servisima, film je o takvom padu.

,,Tar“, međutim, nije film nekoga kome je suđeno da padne ili ko je već pao, pa se sada vraća. Fild se, doduše, vraća nakon pauze koja je trajala 16 godina, a bila je obeležena nerealizovanim projektima. Bivši glumac Fild je, naime, važio za jednog od američkih autora koji su najviše obećavali početkom novog milenijuma kada je sa kratkih filmova usput snimljenih dok se gajila glumačka karijera, prešao na dugometražne radove prepoznate od kritike i relevantnih filmskih institucija.

Sam Fild ima tri nominacije za Oskare za njegova dva filma ,,In the Bedroom“ (2001) i ,,Little Children“ (2006), dve scenarističke i jednu producentsku, dok su filmovi skupili ukupno osam nominacija, nijednu potvrđenu. Čini se da će sa Tar svoj uspeh ponoviti, a verovatno ga podići i na koju stepenicu više.

Kada upoznamo protagonistkinju Lidiju Tar (Blančet), ona je, čini se, na vrhu sveta, i to samo i isključivo svojom zaslugom. Primarno je dirigentkinja, pritom prva žena koja je kao rezidentni maestro dirigovala u pet najvećih koncertnih kuća na svetu, ali uz to je i kompozitorka neoklasične i filmske muzike, etno-muzikološkinja koja je proputovala Amazoniju i zapisala melodije tamošnjih naroda. Pa spisateljica čija autobiografija upravo izlazi iz štampe, gostujuća profesorka koja drži masterklase na prestžnim konzervatorijumima i aktivistkinja za suštinsku ravnopravnost žena.

Upoznajemo je u Njujorku kako, povodom svoje knjige, daje javni intervju novinaru Njujorkera Adamu Gopniku (igra samog sebe) u kojem deli neke anegdote iz istorije dirigovanja. Kao i one iz relativno bliže prošlosti, dok Gopnik hvali njena dostignuća i članstvo u takozvanom EGOT klubu (ljudi koji su dobili sve četiri nagrade Emi, Gremi, Oskar i Toni), dok ističe kako joj je jedini još neostvaren cilj da kao matični dirigent kuće izvede svih pet Malerovih simfonija, ali i ostvarivanje tog cilja je u planu uskoro.

Ta i takva, genijalna Lidija sebi dozvoljava da ne pamti imena svojih obožavatelja, da izbegava da posavetuje one koji joj se ulizuju, poput njujorškog dirigenta Eliota (Mark Strong, skoro neprepoznatljiv) da bude osorna prema raznom osoblju u koje ubraja i asistentkinju Frančesku (Noemi Merlan) kojoj daje lažne nade da će jednom raditi svoj primarni, dirigentski posao, dok je zatrpava sekretarskim dužnostima, pa čak i da povremeno publici sruči neprijatnu i politički nekorektnu istinu u lice.

Potonje se događa na predavanju na Džulijardu na kojem Lidija na zub uzme mladog, kvir i tamnoputog dirigenta, i to po pitanju njegovog nedostatka afiniteta za muziku „pokojnih, pobožnih, belih Austro-Nemaca koji su se jako dobro snalazili u patrijarhalnom društvenom uređenju“, pritom prestrašenog i nervoznog momka implicitno nazivajući neznalicom i robotom čijim moralnim kompasom upravljaju društveni mediji. Lako za to što je Lidija u pravu ne samo iz svoje, nego i iz muzičko-istorijske perspektive, ali značajnije je to da ona to, iz pozicije deklarisane lezbejke, feministkinje i muzičkog genija to sebi može dozvoliti.

Čini se da i stvari kod kuće nisu puno različite od onih u svetu reflektora, akademije i kulturne elite. Lidija je u braku sa Šeron (Nina Hos), koncert-majstoricom svoje matične kuće, Berlinske filharmonije, njih dve imaju skladan, iako ne nužno strastven odnos pun poštovanja, kao i prema kći Petri o kojoj se zajedno brinu, koliko je koja u mogućnosti. Lidija ima i neke planove na poslu, poput one da „rotira“, odnosno zameni svog zamenika, da izabere solistu za jedan od sledećih projekata i da presluša i u orkestar uvede novu violončelistkinju Olgu (Sofi Kauer, inače violončelistkinja).

Ali ta njena savršena fasada sačinjena od elitnog posla, elitnog stana, elitnih hotela i inherentno elitističkog stava počinje da se kruni u nizu naizgled nepovezanih događaja. Prvo je izvesna Krista Tejlor optužuje za mobing i gušenje njene karijere. Onda Lidija počinje da se budi noću i zatiče svoje stvari u stanju u kojem ih nije ostavila.

Onda se, na primeru njenog interesa za Olgu, ispostavlja da je Lidija imala običaj da zavede, pa odbaci neku mladu devojku, te da se tako nešto možda dogodilo i Kristi, dok je kod kuće uznemirava komšinica čudnog izgleda koja se brine o bolesnoj majci. Koliko su te stvari povezane? Koliko ih Lidija može rešiti kao na tekućoj traci, a koliko će ipak biti previše i za nju i sve simboličke „kredite“ koje je ranije skupila?

Jer istina je, kako kaže Šeron negde pred kraj filma, da Lidija s ljudima uglavnom stupa u transakcione odnose po načelu toga šta je njoj korisno ili zgodno za postizanje nekog cilja ili dostizanje neke pozicije. To ne bi smelo biti nikakav „spoiler“ onima koji su ikada imali doticaja ne samo sa elitnom, već i sa bilo kakvom institucionalnom kulturom.

Naime, kulturne institucije poput pozorišta i orkestara, o onim projektnim poput filmskih i televizijskih produkcija, pune su tračeva i intriga koje često više oblikuju stvarnost i politiku kuće nego što to čini nekakav opipljivi meritum. Pitanje je samo granica: koja će, kakva i kolika svinjarija biti dovoljna da neko „zglajza“. Nedavnih primera za to ima dosta, od Harvija Vajnstina do Kevina Spejsija, a sudbina potonjeg kao „tezgaroša“ koji odlazi na zvanične susrete s tragikomičnim poludiktatorima ili jednog takvog čak i igra u predstojećem projektu Jakova Sedlara može poslužiti kao upozorenje, ali i kao ključ za tumačenje strelice koju na kraju svog filma odapinje Fild.

Tar je, dakle, svakako #metoo film, odnosno film #metoo epohe i delimično posvećen i tom fenomenu, ali Fild toj društvenoj temi pristupa na originalniji, inteligentniji, dublji i promišljeniji način. Opet, više od toga, u pitanju je izuzetno atmosferičan, težak i lakonski efikasan spoj između psihološke drame i trilera o padu heroja i genija (jer genije uvek mora imati manu koja ga s jedne strane čini genijem, ali sa druge otvara mogućnost njegovog pada) s obiljem referenci na same velikane filmske umetnosti, od Tarkovskog, preko Kjubrika do Kopole kojeg se čak direktno proziva za humorni efekat.

Prva stvar koju je Fild sjajno obavio je kasting za šta zasluge mora podeliti s ekipom kasting-direktora koja je uključivala i prekaljenu Ejvi Kaufman. To se posebno odnosi na izbor Kejt Blančet za izuzetno zahtevnu, a njoj izuzetno odgovarajuću naslovnu i noseću ulogu. Nije tu samo stvar neke porculanske hladnoće u lepoti kojom glumica zrači, već pre svega višeznačnosti i višeslojnosti lika. Jer Lidija Tar je i junakinja, i ludača, i majka, i genijalka, i seksualni predator, i ranjena žena na meti jednog novog sveta koji ona ne razume, i arogantna osoba koja isti taj svet ne želi da razume. Za tako nešto, Kejt Blančet je idealan izbor. Zanimljiva je i kontraintuitivna upotreba još jedne percipirano „hladne“ glumice, Nine Hos koja je kao muza Kristijana Pecolda patentirala tu hladnoću i odmak kao masku ispod koje se skrivaju burne emocije. Ovde Fild insistira na njenoj fragilnosti, pa čak i inertnosti da ne ide protiv energije koju diktira njena partnerka. Ostali, pak, u svom tipu, ili čisto kontra istog, izvršavaju specifične Fildove zadatke s punom kontrolom i na najbolji mogući način.

S tehničke strane, briljira scenograf Marko Bitner Roser koji insistira na modernim enterijerima čistih linija, u skladu sa savremenim arhitektonskim trendovima, a koji su ipak umetnuti u jedan stari evropski grad koji ne može biti po svemu moderan. Te linije pedantno hvata direktor fotografije Florijan Hofmajster sa izrazitim osećajem za simetriju, dok Hanekeova montažerka Monika Vili diktira usporeni tempo za maksimizaciju efekta jeze koja dolazi iz nečeg normalnog, čak svakodnevnog, a opet tako ljudskog. Uz kontraintuitivnu originalnu muziku Hildur Gudnadotir u kojoj se spaja moderna atonalna klasika i elektronsko pulsiranje, možemo reći da je ovo izuzetno napet film.

Pa opet, čini se, ipak, da je Tod Fild ipak zagrizao više nego što može da proguta, ma koliko održavao utisak elegancije u izvedbi. Rezultat je da film predugo traje, ali ne zbog sporosti i montažnog ritma, već zbog kombinacije repeticija nekih svakodnevnih stvari koje, svaka za sebe, savršeno služe svrsi, ali zajedno ispadaju inflatorne, kao i gomilanja nekih distrakcija koje verovatno ne vode nikuda, što možda biva u životu, ali na filmu takođe ispadaju inflatorni. Opet, i pored toga je „Tar“ jedan od onih filmova koje treba obavezno pogledati i jedan od temeljitije složenih „povratničkih“ filmova.

Florence Foster Jenkins

2016.

režija: Stephen Frears

scenario: Nicholas Martin

uloge: Meryl Streep, Hugh Grant, Simon Helberg, Rebeca Ferguson, Nina Arianda

Meryl Streep. Najbolja još uvek aktivna glumica, možda i najbolja glumica ikada. Obožavana od strane publike i kritike, ovenčana sa tri Oscara (od rekordnih 19 nominacija). Snažna žena koji svoj privatni život drži daleko od glamura, ali koja može uskočiti u bilo koju ulogu. U poslednje vreme izgleda kao da je ostala bez izazova, pa je rešila da ga izmisli igrajući u mjuziklima. Pop u Mamma Mia (2008), dečije pesmice u Into the Woods (2014), rock u Ricki and the Flash (2015) i sada opera, i to kakva, u biopicu o Florence Foster Jenkins, najpoznatijoj groznoj pevačici na svetu čiji su masakri poznatih arija čak poslužili Waltu Disneyu kao inspiracija za lik one krešteće kokoške.

 Neka vas prva pretpostavka ne zavara: uopšte nije lako pevati loše pod kontrolom za potrebu uloge. Čak je, čini se, pevati dobro manji problem: ili imate talenta ili dotične numere nagruvate napamet jednom za sva vremena. Pevati loše i to na tačno odrađeni način je umetnost za koju je potrebno i puno talenta i dosta prakse. Meryl Streep je, za glumicu, vrlo dobra pevačica i to je pokazala u svojoj mjuzikl fazi. Međutim, sa ulogom Florence Foster Jenkins je imala svoj najveći izazov u kasnijoj fazi karijere i opet je pokazala koliko je briljantna.

U slučaju Florence Foster Jenkins, nije najbitnije njeno loše pevanje i aristokratsko držanje koliko stav i tvrdo uverenje da je ono što ona radi značajno, potrebno, plemenito i kvalitetno, a ne trivijalno i zabavno iz razloga svoje lošosti. Potrebno je, dakle, odigrati samozavaravanje u toliko uznapredovaloj fazi da se ono može smatrati skoro patologijom, nekom formom demencije ili socijalne isključenosti. Jer kada u doba najvećih ratnih sukoba u istoriji civilizacije dokona bogata naslednica koja ne zna da peva snima ploče i drži koncert u Carnegie Hallu, jasno je da ona nema pojma o realnom svetu. Niti je baš zanima, da budemo iskreni.

 Realnost ne zanima naročito ni profesore pevanja koji joj drže instrukcije i to masno naplaćuju, ni izdavače, ni vlasnike koncertnih dvorana (dokle god im je publika po ukusu), a verovatno ni pijaniste koji se guraju da joj budu korepetitori. Oni možda čak i ne naslućuju u šta bi se upleli, kao što to nije naslućivao ni mladi Cosme McMoon (Helberg) koji je taj posao dobio pukom srećom i izborom pravog lakog komada za Florence koja je možda zahtevna osoba, ali nije zahtevna publika. Jednom kad otkrije će se možda u sebi smejati, ali nije šuškavi zov iz džepa jedino što će ga motivirati da ostane uz Florence, koliko spoznaja da je ona možda jedina osoba iskrena u svojoj ljubavi prema muzici u pretvornom muzičkom svetu.

Realnosti je, međutim, od samog početka svestan St Clair Bayfield (Grant), Florencin menadžer i muž u vrlo atipičnom braku u kojem ona živi u luksuznom hotelu, a on kada je smesti u krevet ide u stan u koji je uselio i ljubavnicu (Ferguson). Opet, bilo bi posve krivo reći da propali glumac Bayfield koji ima smisla za menadžment i prezentaciju kabaretskih predstava, Florence gleda samo kroz korist i da je ne voli. Naprotiv, aranžman je takav da odgovara oboma, a Bayfield iskreno brine za Florence i njen mehur od sapunice na kojem gradi karijeru (iz razloga da se ona ne bi potresla, a ne iz nekog materijalnog motiva) i čak je voli.

Da je Meryl Streep odlična glumica sposobna za skoro svaku ulogu nije novost, pa to što je ona odlična i raspoložena (hoće to kad glumac sam bira uloge) i nije neka vest. Takođe, Hugh Grant sa godinama dobija na integritetu, pa potpuno prirodno nalazi balans između pozicije menadžera, muža i ljubavnika i iz te pozicije uspeva da demonstrira i nešto topline. Lagano iznenađenje je Simon Helberg (inače, njuška s televizije, Howard u The Big Bang Theory) čije neurotično glumačko ostvarenje, zapaljivo sa Meryl Streep u blizini, a komplementarno sa mirnim Grantovim tonovima, daleko prevazilazi nivo solidnog. Nina Arianda isto ima pamtljivu epizodicu kao žena niskog porekla koja je nova u visokom društvu u kojem se kreće Florence i njeni prijatelji i “prijatelji”. Šteta je jedino da Rebeca Ferguson nije dovoljno razigrana, ne svojom krivicom, koliko usled scenarija koji zanemaruje njen lik.

 Ono što se za film Florence Foster Jenkins može bez bojazni reći je da je u pitanju sasvim dobar “crowd pleaser” starinskog šmeka. Njegov jedini greh je što se možda previše trudi da nam se svidi i kao film i da nam se Florence svidi kao filmski lik i kao osoba, u čemu ne uspeva uvek. Klasično napisan i režiran, Florence Foster Jenkins je vrlo dobar film, zabavan i nenametljiv. Uostalom, Stephen Frears (Dangerous Liaisons, The Queen, Philomena) je reditelj koji može napraviti dobar posao.

Scherzo Diabolico

2015.

scenario i režija: Adrian Garcia Bogliano

uloge: Francisco Barreiro, Daniela Soto Vell, Jorge Molina, Milena Pezzi, Vita Vargas

Naslov asocira na klasičnu muziku i tu nećemo ostati kratkih rukava. Nje na soundtracku ima onoliko, a Adrian Garcia Bogliano uspeva da iz nje izvuče ono što mu treba: jezu, napetost, pa čak i komičnu notu. Klasika je divna stvar i mnogi su autori to prihvatili, ali to ne znači da svaki autor koji soundtrack žanrovskog filma napuni klavirskim koncertima umesto nekim logičnijim i modernijim izborom (punkom, metalom, rapom) zna šta radi. U tom pogledu, Bogliano nije (tek) pretenciozna neznalica.

Ovaj relativno mladi reditelj bogate i zanimljive karijere u hororu je i na drugim poljima, u drugim filmovima, dokazao da nije balvan. Stvarajući filmove nekad sa bratom Ramirom, nekad sam, po celom svetu, najčešće u Argentini, ali i širom Latinske Amerike, sa povremenim izletima u Evropu i Severnu Ameriku, Bogliano je već dokazao da ima sposobnost i rutinu da izbaci i po dva filma godišnje, često sa veoma limitiranim budžetima, ali zato sa vrlo različitim idejama. Pod-žanrovska i stilska raznolikost su za svaku pohvalu, ali problem sa Boglianovim filmovima je to što najčešće ne konvergiraju u onoliko dobre uratke kakvi bi morali biti na osnovu ideje. To se vrlo jasno oslikava i na primeru ove “vražje šale” u kojoj nas Bogliano šeta kroz žanrove u okruženju sub-urbanog Mexico Cityja.

Naš junak je Aram (Barreiro), kukavni računovođa sa pripadajućim brkovima (ali bez leptir-mašne) kojeg šef izrabljuje na poslu, a žena i klinac dave kod kuće. Na njemu se prazni čak i njegov drtavi otac u staračkom domu, pa nam je jasno da će Aram pre ili kasnije popizdeti i razjebati ih sve u napadu pravedničkog (belačkog) besa po modelu filma tipa Falling Down. Neće Aram, međutim, tek tako otkriti svoju divlju muškost (za to mu služi prostitutka Perla, jedina osoba sa kojom on ima odnos bez interesa), on ima plan. Računovođe su metodični ljudi.

Plan je oteti jednu partikularnu srednjoškolku imena Anabella (Soto Vell) i za nju iskamčiti novac. Ona je, naravno (ako niste primetili, SPOILER) šefova kćerka, a u svrhu otmice se naš Aram priprema tako što skuplja savete za vezivanje od Perle, koliko koga treba daviti da bi izgubio svest od mafijaša-klijenata (mada bi i tu znanje prostitutke bilo od pomoći, to je ubilo Billa na Tajlandu), koliko je zapravo teško telo određene mase (on nosi sina kroz stan, a sin nosi utege u vidu lonaca), te sve meri štopericom i smiruje se slušajući kompilaciju klasike iz super-marketa.

Jednom kada Aram uspe (nije SPOILER, ne bi bilo filma bez toga), on uspeva i u životu: nasleđuje šefov posao, kancelariju i sekretaricu (a znamo čemu sekretarice služe u muškim fantazijama), žena pokazuje više poštovanja za njega ili makar za njegovu materijalnu potkoženost i sve u tom stilu. Ispada da se zločin isplati ako je metodično pripremljen i izveden bez emocija. Bogliano tu vrlo vešto profilira Aramovu motivaciju kao strogo materijalnu, a ne seksualnu, sa tek malom dozom sadizma ili bolje rečeno klasne osvete.

  Ali, tu nije kraj, slede nam još neki obrati i još neke pravedničke osvete, a šonja koji je skupio snage da se suprotstavi sistemu sad postaje sistem i meta. Ono što sledi je nasilna i tripozna eksploatacijska jurnjava komičnim krvoliptanjem, prosutim crevima i otkinutim udovima. Možda je ta moralna slika malo zbunjujuća, kao i ton koji se kreće od potpuno komičnog do potpuno ozbiljnog i nazad iz scene u scenu. Međutim, ako ga se gleda rasterećeno, bez jakih predrasuta (Bogliano ima status umereno mizoginog autora i ovde to delimično potvrđuje sa obiljem ženskih likova koje skida često bez razloga, mladu Danielu Soto Vell čak podvrgava ograničenom mučenju, ali ipak je muškarac glavna meta nesigurnosti i različitih tortura), Scherzo Diabolico ostaje u znaku apsurda ljudske egzistencije i predodređenih uloga.

Problem je u tome što je film po detaljima dosta bolji nego u celini. Recimo, Aramov lik je fantastičan u prvoj polovini filma i izvrsno odglumljen, ali u drugoj kao da postaje druga ličnost, jednako zanimljiva za fenomenološko posmatranje, ali nekako naglo presečena i tu već ni glumac ne zna šta bi. Srećom pa je Anabellina transformacija u drugom smeru, a glumica dovoljno samouverena da bi to izvela bez svoje dodatne ironije, pa je Scherzo zanimljivo delce za pogledati. Problem je samo u tome što je tu na kupu previše tema i ideja, pa ih se puno načinje i napušta, ne završava ili završava nepotpuno i prigodno, kao i žanrovski roller coaster kojim nas Bogliano vozika kao realizacijska pratnja za takav kup ideja, ali i pored toga, klasika, pristojna gluma, horor i komedija su dovoljni razlozi za gledanje ovog meksičkog delca.

Boychoir

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014

režija: François Girard

scenario: Ben Ripley

uloge: Dustin Hoffman, Garret Wareing, Kathy Bates, Eddie Izzard, Kevin McHale, Josh Lucas, Debra Winger, Joe West, River Alexander

Nikako mi nije jasna pomama ne dečije, odnosno dečačko horsko pevanje. Kapiram, dečaci anđeoskih glasova pevaju lepu, staru i uglavnom crkvenu muziku i to je sve mnogo lepo i mnogo fino. Ali svejedno mislim da su Bečki Dečaci i njihovi klonovi po svetu ipak svojevrsno preterivanje. Dobro, civilizacija je uznapredovala, pa je karijera muškog soprana kratkotrajna i prolazna i barem nema više brutalnih metoda za njeno produžavanje na neodređeno (videti pod Farinelli). Šta, uostalom, fali devojčicama? Jednako lepo i, u idealnim okolnostima, suludo visoko pevaju, a i glas im manje mutira...

No dobro, pred sobom imamo ovaj komadić tradicije kao okvir za priču o odrastanju nadarenog problematičnog klinca koji postaje siroče i spas nalazi u predanom radu na svom talentu. Nekoga će ova priča nadahnuti, nekoga baš i ne. Ako u Boychoiru prepoznate kalup televizijskog filma, čak meni posebno mrskog Hallmark kanala, u pravu ste. Štos je u tome što je na drugim planovima Boychoir bolji film nego što je njegova priča i što je izveden kako treba, sa poznavanjem materije, minimumom grešaka i više nego kvalitetnim glumcima.

Naš junak je Stet (Wareing), sin samohrane i ne baš korisne majke za čiju dobrobit najviše brine učiteljica (Winger) i horovođa u lokalnoj školi. Stet ima ispade agresivnosti i ne poštuje autoritete, pa tako zezne audiciju kod etabliranog profesora Carvella (Hoffman) koju mu je učiteljica osigurala. Stvari se menjaju kad majka pogine, a u život se uključi njegov odsutni i prilično bogati otac (Lucas). Stet je vanbračno dete, a njegov je otac, iako ga krije od svoje familije, dovoljno pristojan tip da nastavi da ga izdržava. Rešenje za novonastalu situaciju se samo nudi: Stet uz pomoć očevog “podmazivanja” biva primljen u internat specijalizovan za dečačko horsko pevanje, baš kod istog profesora.

Internat postaje njegovo “fancy” sirotište, a Stet se isprva ponaša asocijalno i lagano agresivno (u PG okvirima, naravno), kako kakva mlada verzija Willa Huntinga. Fora je u tome što je njegov talenat ogroman, a i on je pametan momak, pa izuzetno brzo napreduje. Profesoru biva skrenuta pažnja na njega i on ga uzima pod svoje uz “tough love” pristup (pametnije i umerenije urađen nego u skrnavom Whiplashu), a direktorka (Bates) u Stetu vidi priliku da se škola digne na novi nivo. Stvari, naravno, nisu nikad tako sjajne, jer Stet uz napredak dobija i protivnike, kako u vidu dotadašnje glavne dečije zvezde (West), tako i u vidu ljigavog britanskog asistenta (Izzard) koji samo čeka da se Carvelle povuče, a on nasledi njegov posao.

Boychoir je naivan i plitak film, ali je daleko od obične televizijske konfekcije. Prvi razlog za to su odlični i više nego raspoloženi glumci. Dustin Hoffman jednostavno briljira. Njegov portret ćudljivog, ali svejedno vrhunskog profesora je od početka do kraja na mestu. Njegov kontakt sa ostalim glumcima je sjajan i oni su zajedno s njim sjajni. Kathy Bates igra na kartu svog uobičajenog sarkazma i ispaljuje sjajne “one linere”. Eddie Izzard prirodno dođe kao nekakav “comic relief”, ali nije karikaturalan, već sjajno balansira zlobu, ljigavost i uštogljenost. Kevin McHale je isto sasvim solidan kao profesor za mlađe grupe.

No, lako za odrasle. Oni su profesionalci i logično je da ne budu uplašeni da dele scenu sa tako dobrim glumcem kao što je Hoffman. Za decu bez glumačkog iskustva to može biti preveliki izazov. Garret Wareing se, međutim, odlično pokazao baš u tim scenama, prirodan je i ležeran sa Hoffmanom i sa ostalim starijim glumcima. Mali problem je to što ga nikako ne “kupujemo” kao barabu, što film sugerira, jer je naprosto suviše nežan, fini i pristojan za takvu transformaciju sa kojom bi se pomučio i stariji i školovaniji glumac.

Druga značajna stavka u filmu je muzika, i u smislu izbora komada za muzičku podlogu filma (čuti Handela u izvođenju dečijeg hora je divno iskustvo, ali moj lični favorit je scena u kojoj klinci pevaju Nišku Banju i muče se sa srpskim jezikom), i još više u smislu poznavanja materije: muzičke teorije i pedagogije, pevanja i muzike uopšte. To ne treba da čudi jer je kanadski reditelj François Girard poznat po svom radu na operama, ali i po filmovima na temu muzike. Posebno treba napomenuti njegov film The Red Violin, jedan izuzetno zanimljiv i uspešan narativni eksperiment u kojem je naslovni instrument heroj koga pratimo kroz seriju događaja u prostornom (od Velike Britanije do Kine) i vremenskom rasponu od nekoliko stotina godina.

Boychoir nije toliko inovativan i hrabar film. Naprotiv, klasičan je i nekako ziheraški. Ali je na svim poljima u najmanju ruku kompetentno izveden, dok je na nekima čak izuzetno dobar. Zbog glumaca i muzike ga se isplati gledati, a dovoljno je pitak i za gledaoce koji materiju ne poznaju baš najbolje. U svakom slučaju, ovo je sasvim solidno ostvarenje.

One Chance

2013.

režija: David Frankel

scenario: Justin Zackham

uloge: James Corden, Alexandra Roach, Julie Walters, Colm Meaney, Mackenzie Crook

Ako se ne sećate imena i prezimena Paul Potts, ne brinite. On je bio vest iz rubrike “zanimljivosti” i youtube senzacija pre sedam godina. To je onaj priprosti, krezubi Velšanin koji je pevao operu u britanskom Idolu (ili nečemu takvom) i pobedio. Posle je napravio osrednju karijeru muzičke zvezdice, dovoljno da se ne mora vratiti na posao u prodavnici mobilnih telefona, nedovoljno da bi ga ljudi masovno sećali sedam godina kasnije.

Ovo je film o njemu i po svim pravilima mora da bude ljudski, inspirativan i jednostavan, a naš junak nam mora biti simpatičan. On mora biti okružen sa nerazumevanjem okoline (check, velški radnički milje možda voli šlagere Toma Jonesa, ali su operske arije opasno preko granice pederluka), pa čak i svoje porodice (otac je tipična radničina kojoj sinovljevo prenemaganje, urlanje, debljina i generalno čudnost nisu najmanje simpatični), mora imati arhi-neprijatelja (check, ima frajera koji ga proganja i muči još od osnovne škole), mora imati dobru, lokalnu devojku, i mora imati jednog čudnog, ali vernog drugara. I neka počne opera njegovog života.

Ko se priseti bajatih vesti, film će mu biti spoiler od početka do kraja. Pobogu, kulminaciju filma smo već videli na internetu. A to do toga je došlo onim putem kojim se stalno ide: upornim radom, povremenom depresijom, borbom sa nerazumevanjem okoline uz pomoć najbližih. Da je socijalno orjentiran ili komičan film, onda bi imao šmek onih britanskih komedija o gubitnicima koji nađu smisao života u nečemu čudnom i neplaniranom. Ovako imamo skoro pa tipičnu dramicu o uspehu, ne mnogo različitu od sportskih dramuljina. Uostalom, nije li današnji svet sportski ustrojen gde svi ganjaju neke bodove popularnosti?

Zapravo, jedino što će vas navesti na krivi trag je naslov, sročen tako da bi odgovarao društvenoj mantri o jednoj šansi za uspeh i sleđenju svoga sna. Mantra je glupost, šansi je, naravno, više od jedne, a snovi se menjaju kroz život. Paul nije imao jednu šansu, imao je barem dve. Prvu je propustio jer ga je u ključnom momentu, na audiciji za masterclass kod Pavarottija, drugu je prihvatio gotovo nevoljno.

Film gledljivim čine glumci. James Corden je zaista simpatičan kao Paul Potts, Alexandra Roach kao njegova žena Julz. Mackenzie Crook je idealan kao “comic relief”, kada već svaki junak mora da ima blesavog drugara. Njegove eskapade su klišeizirane, ali dovoljno blesave da povremeno razbiju ozbiljan ton filma. Scenario Justina Zackmana je predvidljiv, a režija Davida Frankela školska i neprimetna. Fotografija fino hvata lokacije, bilo da je to memljivi velški gradić, bilo da je to glamurozna Venecija.

One Chance nije ništa posebno. Ne može se reći da je loš film, ne može se reći ni da je dobar. Jednostavno je školski, jedan od onih za gledanje na televiziji. Na stranu što je Paul Potts sada uglavnom zaboravljena senzacija, što odmah na početku stičemo utisak “aha, TAJ tip...” i što nam je priča poznata, a pozadinski detalji nebitni, One Chance jednostavno ničim ne istupa iz mora sličnih filmova.

Grand Piano

2013.

režija: Eugenio Mira

scenario: Damien Chazelle

uloge: Elijah Wood, John Cusack, Kerry Bishe, Tasmin Egerton, Allen Leech, Don McManus, Alex Winter

Grand Piano deluje kao da je snimljen za opkladu. “Reci ti meni, burazeru, je l' možeš ti da snimiš Speed, ali na klaviru?” Nema frke. “E, dodaj malo Phone Booth klaustrofobije i malo Black Swan treme, panike i paranoje.” Važi, brate. “A možda ne bi bilo loše kada bi dodao i malo Hitchcocka, ne, De Palme, i ubacio neke gothic momente kao što je sablasni stari klavir i sablasni mrtvi profesor.” Aha, u redu. Međutim, ako prihvatimo da je ovo laka zabava, da je totalni pulp, i kad pređemo preko logički nemogućih rešenja koje su ravne samo mehanizmu romana Dana Browna, možemo se zabaviti sa ovim filmom.

Ako izuzmemo nekoliko uvodnih scena, celi film se dešava u koncertnoj dvorani u Chicagu, gde treba da nastupi Tom Selznick (Wood) nakon petogodišnje pauze posle neprijatnog koncertnog iskustva. On je tada svirao fiktivni “nemogući komad” La Cinquette koji je napisao njegov pokojni profesor. Koncert organizuje njegova žena Emma (Bishe), tunjava i blazirana filmska zvezda, verovatno iz razloga griže savesti što ona ima više medijske pažnje nego njen genije od muža. Njih dvoje su odličan izbor za svoje uloge, Kerry Bishe je prilično bezlična, ali zna odigrati konvencionalno uljudnu i prijatnu curu, dok je Elijah Wood slika i prilika vrhunskog muzičara, deluje kao autistični klinac zarobljen u telu sredovečnog muškarca, što je čest slučaj kod klasičnih muzičara.

Tokom koncerta, koji pomalo izgleda kao sprdnja i potpuno je neprimeren tome kako bi trebalo da izgleda jedan “comeback” vrhunski klavirski koncert i po programu i po generalnom tonu, Tom otkrije da mu je neko napisao preteće poruke na notama. Usere se od straha i zbriše u garderobu, ali ga misteriozni manijak nađe i uspostavi bluetooth vezu s njim. Tom ne sme da pogreši nijednom tokom koncerta, u suprotnom će on i Emma platiti glavom. Frajer ima precizan i tih snajper, nije za zezanje. Posebno je važno da perfektno odsvira La Cinquette.

Atmosfera filma je većim delom simpatično napeta, ma koliki to bio kliše. Za to je zaslužna referenca na De Palmu i Argenta i luksuzni ambijent u stilu Fantoma iz opere. Njegovo prezime direktno asocira na producenta Davida Sleznicka, koji je doveo Hitchcocka u Hollywood. Tom ima slobode da se kreće od pozornice do garderobe i nazad, što omogućava nekoliko zabavno-farsičnih momenata. Ostali u publici mogu i malo slobodnije da se kreću, što reditelj koristi da uvede u priču generalno komični par Emminih prijatelja. Nije loš štos ni to što je Tom notorni tremaroš i zbog toga potencijalna žrtva neslanih šala svojih kolega. Gothic momenat sa starim klavirom i sablasnim profesorom bi možda mogao biti i bolje upotrebljen, ali ostaje samo “plot device” kako bi objasnio motivaciju misterioznog snajperiste.

I tu se film potpuno gubi i odlazi u kiselinu. Motivacija snajperiste je veoma prozaična, a uloga klavira u celoj priči poprilično neverovatna. Shodno tome, kada se otkrije snajperistin identitet (Cusack) film klizi u generičku scenu borbe za premoć i završava se sa nedotupavnim “pay offom”. Međutim, znali smo u šta se upuštamo na početku. Uvodna špica je previše elaborirana, sa fokusom na klavir i njegov unutrašnji mehanizam, i sama po sebi je “spoiler”. Pijanista je možda zvezda večeri, ali nije ključni faktor, pošto je taj ključni faktor sam naslovni klavir.

Glumcima su data jednostavna uputstva i oni svoj posao obavljaju korektno. John Cusack je dobar koliko mu sam lik dozvoljava da bude, jasno nam je da može da bude poprilično strašan. Ono što njemu fali je bolji izbor uloga, jer mu sa B filmovima poput Grand Piano neće uspeti ono što je uspelo Matthewu McConnaugheyu.

Konačni utisak je da je Grand Piano maksimum koji se može izvući iz tako nenormalnog i sklepanog materijala. Trajanje filma je isto prevara, od nominalnih 90 minuta, barem 15 otpada na uvodnu i odjavnu špicu, pa zbog toga film mora da nabije tempo ne bi li prikrio aljkavost u pisanju i nedostatak razrade. Sa boljim materijalom, Eugenio Mira bi možda i zablistao kao reditelj.

A Late Quartet

godina: 2012.

scenario: Seth Grossman, Yaron Zilberman

režija: Yaron Zilberman

uloge: Christopher Walken, Philip Seymour Hoffman, Catherine Keener, Mark Ivanir, Imogen Poots

Verovali ili ne, jako je malo filmova koji se bave klasičnom muzikom i klasičnim muzičarima. Tu je nekoliko nagrađivanih, a ipak elitističkih filmova poput Shine i Mr. Holland's Opus koji se bave životima muzičara, i nekoliko filmova gde je klasična muzika samo okvir u kome se govori o potpuno drugim temama The Red Violin, Music of The Heart... Do sada nije bilo nijednog filma čiji je glavni lik jedan gudački kvartet.

Oni su violončelista Peter (Walken), bračni par Robert i Juliette na drugoj violini i violi (Hoffman i Keener) i Daniel (Ivanir) na prvoj violini. Slučajno znam kako klasično muziciranje izgleda, koliko je tu rada i sredstava uloženo da bi izvedba zvučala pristojno. Dignite to na n-tu potenciju i toliko je truda uloženo svaki dan tokom celog života da bi kvartet postao vrhunski. Tu se radi o harmoniji, personalnoj kao i kreativnoj, pojedinac ne zavisi samo od svoje izvedbe, nego i od svakog drugog člana podjednako. Razlika između klasične i bilo koje druge muzike je što skupine traju dosta duže, reklo bi se doživotno, jer valjda treba dugo vremena da se muzičari naviknu jedni na druge, pa je glupo alternirati postavu posle svake treće ploče.

Ovaj kvartet se zove The Fugue i traje već 25 godina. Daniel je formalni osnivač, jer je i pored talenta dovoljnog za solo karijeru preferirao da nastupa u stalnoj postavi, a ne uvek sa različitim orkestrima i dirigentima. Figura autoriteta je ipak Peter, stariji od ostalog trojca i njihov profesor komorne muzike sa Julliarda. Juliette je imala poznanstvo od ranije sa Peterom, a Robert je pozvan kao idealan za drugu violinu, najnezahvalniju i najzahtevniju poziciju vezivnog tkiva među virtuozitetom prve violine i pozadinom violončela i viole.

Peteru je diagnosticirana Parkinsonova bolest u ranom stadiju. Leka nema, medikamenti samo usporavaju napredovanje, tako da Peter razmišlja o povlačenju iz aktivnog muziciranja. Prvi koncert naredne sezone će biti njegov oproštajni, a već ima zamenu. Robert se oseća zanemarenim kako u kvartetu, tako i kod kuće, pa je rešio da makar nešto od toga promeni, pa predlaže da se on i Daniel menjaju na mestima prve i druge violine u zavisnosti od kompozicije. Daniel to odbija prvenstveno iz razloga egomanije, ali i iz jednog realnog: on nije psihološki sposoban da svira drugu violinu, a ni Robert ne može svirati prvu. Juliette mora da se nosi i sa Peterovim odlaskom, i sa Danielovim egom i Robertovom uvređenošću, ali i sa relativnim prezirom koji prema njoj gaji kćerka Alexandra (Poots), i sama na studijama violine.

Pitanje je da li će kvartet preživeti, a sranja najčešće dolaze u gomilama. Tako ćemo pored navedenog imati i bračno neverstvo i intrige iza leđa i nešto seksualnih iskrica između Alexandre i Daniela, koji je poučava... Kao i kod muzičke teme ovog filma, Beethovenovog 14 kvarteta, op. 131, i ovde će se situacije smenjivati jedne za drugom, bez odmora i prava na pauzu. Op. 131 je popriličan bauk i za veoma uspešne muzičare i zahteva sviranje 7 stavaka bez pauze i bez štimanja.

Naravno, glumci briljiraju, deluju uverljivo bez obzira na to da nemaju muzičko obrazovanje. Christopher Walken je često sveden na čudne i psihopatske likove, jer ga pop-kultura pamti kao mafijaša i kralja New Yorka, ali on pokazuje da je sposoban odigrati inteligentnu i dubokoumnu ulogu. Svoj lik on gradi sa mudrošću, sofisticiranošću i tek malo naglašenog ega. Anegdota koju on priča Alexandri i njenim kolegama u jednoj sceni je zaista vrhunski glumački domet. Hoffman radi ono što najbolje zna, igra kompleksni, a duboko nesigurni lik i dokazuje da je u vrhu hollywoodskih karakternih glumaca. Catherine Keener je sjajna u svojoj ulozi rastrojene violistice, loše majke i nezadovoljne žene kojoj je kvartet ispred svega. Televizijski veteran sa začuđujuće malo nastupa na filmu Mark Ivanir nosi svoj lik sa nastupom i predanošću kakvu poseduju ruski klasični muzičari. Imogen Poots je osveženje, jer njen lik formalno nema grupnu dinamiku sa ostalima, jer ona nije u kvartetu i daje nam spoljnu perspektivu. Ona će analizirati svakog člana kvarteta na izletu sa Danielom, i razumeće pod kojim su psihološkim pritiskom članovi pojedinačno i grupno. Sa druge strane, njen lik živahne studentice stoji u kontrastu sa starim, umornim kvartetom kome je potrebna promena.

Film je vizuelno neupadljiv, a opet ukusan. Vidljivo je par grešaka u držanju likova, ali ništa zapanjujuće. Scenario je uglavnom uverljiv, sa jednim propustom koji je manje bitan za priču (radi se o kupovini violine za Alexandru koji obavljaju njeni roditelji, a ne ona sama, i o 10 puta manjoj ceni za takav instrument), problemi kvarteta nisu samo muzičke prirode, niti su posledica čuvenog klasičarskog ega, i dostupni su i razumljivi i ljudima koji sa muzikom nemaju ništa. Režija je prijatno neupadljiva, nenametljiva i školska, što je za ovakav film prava stvar. Posebno treba pohvaliti Zilbermana zato što mu je ovo igrani prvenac, pre toga je snimio samo jedan dokumentarni film, koji se isto bavio grupnom dinamikom (u tom slučaju jevrejskim ženskim plivačkim timom iz Beča, njihovim sudbinama i ponovnim okupljanjem posle rata).

A Late Quartet je sjajan film za usku grupu ljudi, za one koje zanima klasična muzika, život i problemi njenih umetnika. Ipak, ovo nije film za klasične muzičare, često poznate po svom autizmu i funkcionalnom idiotizmu, te nepoznavanju sveta izvan muzike. Jednako tako nije ni za one koji klasiku smatraju dosadnom, njima će i film biti nezanimljiv. U svakom slučaju, retko hrabar film koji sjajno koristi vrhunske glumce i priča jednu novu, neispričanu priču.