Tár

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Od pamtiveka do sada, palo je puno velikih, bogatih i moćnih, ali još i više onih koji su jašući na egu, sebi utvarali da su bogati, moćni i toliko veliki, da ne mogu pasti. Pali su i stvarni geniji na svojim poljima, ali još i više oni koji su navodnu genijalnost koristili kao masku za nepodopštine. Primera je mnogo, ne samo u našem filmskom svetu, nego i u drugim granama ljudske delatnosti, a neki su se, barem za sada, izvukli. ,,Tar“, Toda Filda, koji nam se nakon premijere u Veneciji (uz Volpi kup Kejt Blančet za najbolju glumicu, što je čini ranim favoritom za Oskara) i turneje po izabranim festivalima, ukazao i na internetskim video-servisima, film je o takvom padu.

,,Tar“, međutim, nije film nekoga kome je suđeno da padne ili ko je već pao, pa se sada vraća. Fild se, doduše, vraća nakon pauze koja je trajala 16 godina, a bila je obeležena nerealizovanim projektima. Bivši glumac Fild je, naime, važio za jednog od američkih autora koji su najviše obećavali početkom novog milenijuma kada je sa kratkih filmova usput snimljenih dok se gajila glumačka karijera, prešao na dugometražne radove prepoznate od kritike i relevantnih filmskih institucija.

Sam Fild ima tri nominacije za Oskare za njegova dva filma ,,In the Bedroom“ (2001) i ,,Little Children“ (2006), dve scenarističke i jednu producentsku, dok su filmovi skupili ukupno osam nominacija, nijednu potvrđenu. Čini se da će sa Tar svoj uspeh ponoviti, a verovatno ga podići i na koju stepenicu više.

Kada upoznamo protagonistkinju Lidiju Tar (Blančet), ona je, čini se, na vrhu sveta, i to samo i isključivo svojom zaslugom. Primarno je dirigentkinja, pritom prva žena koja je kao rezidentni maestro dirigovala u pet najvećih koncertnih kuća na svetu, ali uz to je i kompozitorka neoklasične i filmske muzike, etno-muzikološkinja koja je proputovala Amazoniju i zapisala melodije tamošnjih naroda. Pa spisateljica čija autobiografija upravo izlazi iz štampe, gostujuća profesorka koja drži masterklase na prestžnim konzervatorijumima i aktivistkinja za suštinsku ravnopravnost žena.

Upoznajemo je u Njujorku kako, povodom svoje knjige, daje javni intervju novinaru Njujorkera Adamu Gopniku (igra samog sebe) u kojem deli neke anegdote iz istorije dirigovanja. Kao i one iz relativno bliže prošlosti, dok Gopnik hvali njena dostignuća i članstvo u takozvanom EGOT klubu (ljudi koji su dobili sve četiri nagrade Emi, Gremi, Oskar i Toni), dok ističe kako joj je jedini još neostvaren cilj da kao matični dirigent kuće izvede svih pet Malerovih simfonija, ali i ostvarivanje tog cilja je u planu uskoro.

Ta i takva, genijalna Lidija sebi dozvoljava da ne pamti imena svojih obožavatelja, da izbegava da posavetuje one koji joj se ulizuju, poput njujorškog dirigenta Eliota (Mark Strong, skoro neprepoznatljiv) da bude osorna prema raznom osoblju u koje ubraja i asistentkinju Frančesku (Noemi Merlan) kojoj daje lažne nade da će jednom raditi svoj primarni, dirigentski posao, dok je zatrpava sekretarskim dužnostima, pa čak i da povremeno publici sruči neprijatnu i politički nekorektnu istinu u lice.

Potonje se događa na predavanju na Džulijardu na kojem Lidija na zub uzme mladog, kvir i tamnoputog dirigenta, i to po pitanju njegovog nedostatka afiniteta za muziku „pokojnih, pobožnih, belih Austro-Nemaca koji su se jako dobro snalazili u patrijarhalnom društvenom uređenju“, pritom prestrašenog i nervoznog momka implicitno nazivajući neznalicom i robotom čijim moralnim kompasom upravljaju društveni mediji. Lako za to što je Lidija u pravu ne samo iz svoje, nego i iz muzičko-istorijske perspektive, ali značajnije je to da ona to, iz pozicije deklarisane lezbejke, feministkinje i muzičkog genija to sebi može dozvoliti.

Čini se da i stvari kod kuće nisu puno različite od onih u svetu reflektora, akademije i kulturne elite. Lidija je u braku sa Šeron (Nina Hos), koncert-majstoricom svoje matične kuće, Berlinske filharmonije, njih dve imaju skladan, iako ne nužno strastven odnos pun poštovanja, kao i prema kći Petri o kojoj se zajedno brinu, koliko je koja u mogućnosti. Lidija ima i neke planove na poslu, poput one da „rotira“, odnosno zameni svog zamenika, da izabere solistu za jedan od sledećih projekata i da presluša i u orkestar uvede novu violončelistkinju Olgu (Sofi Kauer, inače violončelistkinja).

Ali ta njena savršena fasada sačinjena od elitnog posla, elitnog stana, elitnih hotela i inherentno elitističkog stava počinje da se kruni u nizu naizgled nepovezanih događaja. Prvo je izvesna Krista Tejlor optužuje za mobing i gušenje njene karijere. Onda Lidija počinje da se budi noću i zatiče svoje stvari u stanju u kojem ih nije ostavila.

Onda se, na primeru njenog interesa za Olgu, ispostavlja da je Lidija imala običaj da zavede, pa odbaci neku mladu devojku, te da se tako nešto možda dogodilo i Kristi, dok je kod kuće uznemirava komšinica čudnog izgleda koja se brine o bolesnoj majci. Koliko su te stvari povezane? Koliko ih Lidija može rešiti kao na tekućoj traci, a koliko će ipak biti previše i za nju i sve simboličke „kredite“ koje je ranije skupila?

Jer istina je, kako kaže Šeron negde pred kraj filma, da Lidija s ljudima uglavnom stupa u transakcione odnose po načelu toga šta je njoj korisno ili zgodno za postizanje nekog cilja ili dostizanje neke pozicije. To ne bi smelo biti nikakav „spoiler“ onima koji su ikada imali doticaja ne samo sa elitnom, već i sa bilo kakvom institucionalnom kulturom.

Naime, kulturne institucije poput pozorišta i orkestara, o onim projektnim poput filmskih i televizijskih produkcija, pune su tračeva i intriga koje često više oblikuju stvarnost i politiku kuće nego što to čini nekakav opipljivi meritum. Pitanje je samo granica: koja će, kakva i kolika svinjarija biti dovoljna da neko „zglajza“. Nedavnih primera za to ima dosta, od Harvija Vajnstina do Kevina Spejsija, a sudbina potonjeg kao „tezgaroša“ koji odlazi na zvanične susrete s tragikomičnim poludiktatorima ili jednog takvog čak i igra u predstojećem projektu Jakova Sedlara može poslužiti kao upozorenje, ali i kao ključ za tumačenje strelice koju na kraju svog filma odapinje Fild.

Tar je, dakle, svakako #metoo film, odnosno film #metoo epohe i delimično posvećen i tom fenomenu, ali Fild toj društvenoj temi pristupa na originalniji, inteligentniji, dublji i promišljeniji način. Opet, više od toga, u pitanju je izuzetno atmosferičan, težak i lakonski efikasan spoj između psihološke drame i trilera o padu heroja i genija (jer genije uvek mora imati manu koja ga s jedne strane čini genijem, ali sa druge otvara mogućnost njegovog pada) s obiljem referenci na same velikane filmske umetnosti, od Tarkovskog, preko Kjubrika do Kopole kojeg se čak direktno proziva za humorni efekat.

Prva stvar koju je Fild sjajno obavio je kasting za šta zasluge mora podeliti s ekipom kasting-direktora koja je uključivala i prekaljenu Ejvi Kaufman. To se posebno odnosi na izbor Kejt Blančet za izuzetno zahtevnu, a njoj izuzetno odgovarajuću naslovnu i noseću ulogu. Nije tu samo stvar neke porculanske hladnoće u lepoti kojom glumica zrači, već pre svega višeznačnosti i višeslojnosti lika. Jer Lidija Tar je i junakinja, i ludača, i majka, i genijalka, i seksualni predator, i ranjena žena na meti jednog novog sveta koji ona ne razume, i arogantna osoba koja isti taj svet ne želi da razume. Za tako nešto, Kejt Blančet je idealan izbor. Zanimljiva je i kontraintuitivna upotreba još jedne percipirano „hladne“ glumice, Nine Hos koja je kao muza Kristijana Pecolda patentirala tu hladnoću i odmak kao masku ispod koje se skrivaju burne emocije. Ovde Fild insistira na njenoj fragilnosti, pa čak i inertnosti da ne ide protiv energije koju diktira njena partnerka. Ostali, pak, u svom tipu, ili čisto kontra istog, izvršavaju specifične Fildove zadatke s punom kontrolom i na najbolji mogući način.

S tehničke strane, briljira scenograf Marko Bitner Roser koji insistira na modernim enterijerima čistih linija, u skladu sa savremenim arhitektonskim trendovima, a koji su ipak umetnuti u jedan stari evropski grad koji ne može biti po svemu moderan. Te linije pedantno hvata direktor fotografije Florijan Hofmajster sa izrazitim osećajem za simetriju, dok Hanekeova montažerka Monika Vili diktira usporeni tempo za maksimizaciju efekta jeze koja dolazi iz nečeg normalnog, čak svakodnevnog, a opet tako ljudskog. Uz kontraintuitivnu originalnu muziku Hildur Gudnadotir u kojoj se spaja moderna atonalna klasika i elektronsko pulsiranje, možemo reći da je ovo izuzetno napet film.

Pa opet, čini se, ipak, da je Tod Fild ipak zagrizao više nego što može da proguta, ma koliko održavao utisak elegancije u izvedbi. Rezultat je da film predugo traje, ali ne zbog sporosti i montažnog ritma, već zbog kombinacije repeticija nekih svakodnevnih stvari koje, svaka za sebe, savršeno služe svrsi, ali zajedno ispadaju inflatorne, kao i gomilanja nekih distrakcija koje verovatno ne vode nikuda, što možda biva u životu, ali na filmu takođe ispadaju inflatorni. Opet, i pored toga je „Tar“ jedan od onih filmova koje treba obavezno pogledati i jedan od temeljitije složenih „povratničkih“ filmova.