Bones and All

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Znate onu staru, „možeš varati neke ljude sve vreme, možeš varati sve ljude neko vreme, ali ne možeš varati sve ljude sve vreme“. Za Luku Gvadanjina i „hajp“ koji se podiže oko svakog njegovog dugometražnog igranog filma, izgleda da ta mudrost ne važi. Gvadanjino kao da je opčinio, ako ne ceo filmski svet, onda barem većinu.

Čudno je to za stvaraoca koji u domovini ne uživa baš veliku ljubav publike, možda i zbog toga što Italiju koristi kao kolekciju lokacija za internacionalne produkcije sračunate prema ukusu festivalske publike. Na domaćem terenu, Gvadanjino je cenjeniji kao dokumentarista i autor kratkometražnih igranih filmova, ali je globalnu publiku impresionirao upravo dugometražnim radovima.

Najmanje sporan je tu film ,,I Am Love“ (2009) kojim se Gvadanjino probio u globalnim okvirima, oslanjajući se na poznanstvo i saradnju s glumicom Tildom Svinton koja je glumila i u njegovom niskobudžetnom, londonskom prvencu ,,The Protagonist s“ (1999). Bila je to drama o škakljivoj, zabranjenoj ljubavi između majke i sinovljevog prijatelja, smeštena u milanske bogataške krugove. Na tragu toga, ali s više osećaja za „provokaciju“ koja ide niz dlaku dominantnom politički korektnom diskursu, Gvadanjino je ostao i sa međunarodno najuspešnijim filmom ,,Call Me By Your Name“. Između ta dva se smestio ,,A Bigger Splash“ (2015), „rimejk“ i rekontekstualizacija francuskog romantičnog trilera ,,La piscine“, prebačena na ostrvo Pantelerija i u milje ostarelih i naoko „pripitomljenih“ rokera, potpisniku ovih redova najdraži Gvadanjinov film koji je autorove pretenzije da nas oduševi svojim intelektom sveo na minimum. Mislili smo da će Gvadanjino nakon onakvog masakra Arđentove ,,Suspirije“ koju je ofarbao u boje za kolekciju jesen-zima, dakle u braon, sivo i bež, te opteretio posve površno i krivo interpretiranim političkim kontekstom Nemačke tokom Hladnog rata, pasti u nemilost, ali evo nam ga opet sa filmom ,,Bones and All“, adaptacijom popularnog romana Kamil de Anđelis iz 2016.

Radnja je smeštena u osamdesete i počinje u ruralnim delovima Virdžinije, gde tinejdžerka Maren (Tejlor Rasel, zapažena u filmu ,,Waves“) živi sa ocem (Andre Holand). Iako se čini da je odnos između njih skladan, pun ljubavi i podrške, neki njihovi „rituali“ su u najmanju ruku začuđujući, na primer to da je otac ne pušta da se druži sa školskim drugaricama i da čak noću zaključava njenu sobu. Vrlo brzo ćemo otkriti da za tako nešto i te kako postoji razlog, kada se Maren jednom iskrade da bi visila s drugaricama, pa onu s kojom je najbliža napadne i skoro joj odgrize prst.

Otkrivamo da to nije jedini incident te vrste, odnosno da je Maren osoba s tajnom koje uglavnom nije ni sama svesna, ali svoj impuls gladi za ljudskim mesom s vremena na vreme mora slediti. Nije im to bio jedini beg te vrste i u toj hitnoći. Kako je sada formalno punoletna, otac je jednog jutra u državi Merilend napušta, ostavljajući joj omanju sumu novca, izvod iz matične knjige rođenih... Kao jedini dokument i audio-kasetu s porukom i podsetnikom kako ju je on sve vreme štitio od posledica njenih „jedačkih“ aktivnosti, kako je nije mrzeo, iako je možda nije voleo, ali ju je prihvatio takvu kakva jeste, ali se sada umorio od takvog života u ilegali, pa neka se gospođica sama snalazi.

Srećom, na krštenici stoji i ime majke koja možda ima odgovore na njena pitanja, kao i ime grada u kojem je ona rođena. Taj grad je, međutim, nekoliko država udaljen, pa Maren kreće na putovanje „Grejhaund“ autobusom dokle stigne, a dalje će se snaći. Na tom putovanju će upoznati i starog „jedača“ Salija (Mark Rajlans) koji bi voleo da joj se nametne kao mentor, i mladog „jedača“ Lija (Timote Šalame) s kojim će otpočeti romansu, opasnosti koje joj prete od drugih, iskusnijih „jedača“ i kanibala-hobista, moralne dileme života u svojstvu „čudovišta“, izopštenost, bedu i osuđenost na tavorenje na margini. Ali mogu li se dve ranjene i izgubljene duše međusobno izlečiti?

Na premijeri na festivalu u Veneciji, film je dočekan uglavnom sa hvalospevima kritike, uz par izrazito disonantnih tonova, kao i sa dvema bitnim nagradama: Srebrnim lavom Gvadanjinu za režiju i nagradom ,,Marčelo Mastrojani“ Tejlor Rasel za najbolju ulogu mladog glumca ili glumice. Za očekivati je da će se film još spominjati u sezoni nagrada, kao i da će mnogima završiti na godišnjim top-listama jer fascinacija Gvadanjinom, čak kad ni on, a ni njegov „žanrovski“ scenarista Dejvid Kajganić ne znaju šta tačno rade i šta tačno žele da postignu.

Istina je, međutim, da Gvadanjino nije režiser s jasnim i istančanim osećajem za žanr, posebno za horor, koji uporno pokušava da „premaskira“ u veliki art film, što mu, svim kalkulacijama uprkos, ne ide. Prvi problem je to što je ovakav pogodan za mali, prijatno zli i gadni žanrovski B-film koji će kroz efekat šoka problematizovati to što već treba da problematizuje, a Gvadanjino nema neku pametniju ideju od toga da od istog tog materijala napravi „miš-maš“ pseudo-nežne, a zapravo vrlo kalkulantski i senzacionalistički skrojene „neprikladne“ romanse i nekakvog već socijalnog komentara o američkoj margini na tragu filma ,,American Honey“ Andree Arnold, ali bez pripadajuće urgentnosti.

Drugi problem je struktura romana sačinjena od vinjetica, komadića saznanja o izgradnji sveta i prirodi likova, te dugih romantičnih ili filozofsko-moralnih pasaža kojima se očito kupuje vreme. To nešto filmski funkcioniše negde do dve trećine, glavnog otkrića i ispunjenja prvotne „misije“ naše protagonistkinje, ali posle toga se razvodnjava i pada, sve do iznuđeno šokantnog finala koje je zapravo „telefonirano“ tretmanom jednog od sporednih likova koji u skokovitim i naprasnim pojavljivanjima nedvosmisleno ide u smeru antagoniste.

Ono što je možda i najveće razočaranje je što ničim nije definisano šta „jedače“ čini „jedačima“, jer nisu ni vampiri (nemaju nikakve posebne moći, pa ni obećanje večnog života), iako su jednako „prokleti“ kao oni, a nisu baš ni kanibali iz nužde (jer bi oni sigurno jeli nešto drugo osim „ljudetine“ kada bi za to imali prilike), a ni kanibali-psihopate (jer većina ima kakav-takav moralni kompas), pa je zapravo paralela koja se može povući ona sa narkomanima koji sa svoje supstance ne mogu da se „skinu“. „Tehnički“ detalji njihovog „poremećaja“ (sugeriše se da je nasledan) i njihove „ishrane“ (kako oni kao obični ljudi mogu samo zubima savladati žrtve i kako mogu pojesti i više od težine) tu su manje bitni, ali i oni zapravo izostaju.

Možda su najveće razočaranje filma upravo glumci, izuzev Tejlor Rasel koja sasvim uverljivo kanališe nesnađenost osobe prisiljene da život provede na društvenoj margini zbog nečega što nije birala sama. Timoti Šalame kojeg Gvadanjino gotovo fetišistički snima uz pomoć kamermana Arsenija Hačaturana naprosto je neuverljiv kao ogrubeli snalažljivac, bez obzira što isti više mora da se oslanja na lukavstvo nego na golu snagu, jer mladi glumac koji je slavu stekao upravo kod Gvadanjina u ,,Call Me By Your Name“ za takvu ulogu deluje naprosto suviše mekano. Ostali zapravo imaju epizode i igraju ih manje ili više nespretno: Džesika Harper kao distancirana baka, Kloe Sevinji kao poludela majka, Majkl Stulbarg i reržiser Dejvid Gordon Grin kao duo „kolega-jedača“, a najveće razočaranje je Mark Rajlans koji Salija igra konstantno preko ruba karikature.

Na audio-vizuelnom planu film, doduše, stoji nešto bolje. Hačaturijanova fotografija ima određene „turističke“ kvalitete „amerikane“, sa širokim i često pustim prostranstvima, a „saundtrek“ Trenta Reznora i Atikusa Rosa na akustičnim gitarama se s njom uklapa. Opet, čini se ne samo da na tim naslovnim „kostima“ nema dovoljno „mesa“ za dobar film, bilo epskog, bilo lirskog ugođaja, nego da ni one same nisu ni izbliza dovoljno čvrste i impozantne.