The Banshees of Inisherin

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Martin Makdona čovek je teatra i to je i te kako moguće osetiti u njegovim filmovima. Oni su možda obojeni postmodernom referentnošću, apsurdnim i izuzetno mračnim humorom, ali je u njima posebna pažnja posvećena dijalozima i razmenama između glumaca koji su do jednog savršeno izabrani za svoje uloge. Pre nego što se bacio na dugometražni format, on je napisao, režirao i producirao „oskarovski“ kratki film ,,Six Shooter“ (2004), pa je zbog toga svaki njegov film željno iščekivan.

,,In Bruges“ (2008) je spojio dvojicu plaćenih ubica na neočekivanim mestima, fizički i metaforički, bilo je tu bila reč o flamanskom gradu ili o krizama identiteta. ,,Seven Psychopats“ (2012) je bila meta-filmska studija kreativnog procesa i pripovedanja začinjena trilerom i apsurdističkim humorom. Konačno, ,,Three Billboards Outside Ebbing, Missouri“ (2017) funkcionisao je kao studija života i smrti, zločina i kazne (odnosno njenog izostanka) u malom gradu u kojem svako igra poneku ulogu.

Njegov ovogodišnji uradak, ,,The Banshees of Inisherin“, skoro da vrši sintezu prethodna tri, ali sa za nijansu više teatarskog pristupa i sa ponešto referenci na filmografiju Martinovog brata, Džona Majkla Makdone, takođe jednog od zvučnijih imena postmodernog pristupa u savremenoj kinematografiji. Sa ,,The Banshees of Inisherin“, Martin Makdona ponovo spaja Kolina Farela i Brendana Glisona u dugim dijaloškim ili ne nužno dijaloškim scenama (“In Bruges”). Kao i sa ,,Seven Psychopats“, i ovde se dotičemo stvaranja, pripovedanja, distrakcije i blokade. Konačno, i ovde je, kao u ,,Three Billboards Outside Ebbing, Missouri“, zaplet smešten u malu sredinu u kojoj svako igra svoju zadatu i predodređenu ulogu. Od brata, pak, Makdona preuzima izrazito irski milje koji je krasio njegova prva dva filma, ,,The Guard“ iz 2011. i ,,Calvary“ iz 2014 (oba s Brendanom Glisonom u glavnoj ulozi), a iz drugog filma je preuzeta i postavka apsurdno postavljene moralke.

Radnja filma odvija se na fiktivnom ostrvu blizu zapadne obale Irske. Iako u ostatku zemlje besni građanski rat dve struje pobunjenika protiv britanske krune, ostrvo Inišerin živi u svom tempu i po svojim postulatima. O ratu se diskutuje kad na ostrvo stignu novine i pročitaju se, ali se skoro svaki razgovor zavšava sleganjem ramenima i retoričkim pitanjem „šta ćeš“. Na ostrvu naš protagonista Padreik (Farel) veći deo dana provodi sa svojim malim krdom stoke, dok njegova sestra Šioban (Keli Kondon) sprema kuću i hranu, te čita i mašta o boljem životu daleko od uvek istih faca. Popodneva, pak, Padreik uglavnom provodi u jednom jedinom pabu, uglavnom u razgovoru sa svojim najboljim prijateljem, lokalnim violinistom i kompozitorom narodne muzike Kolmom (Glison).

Zaplet, međutim, nastaje kada Kolm najednom odluči da prestane da se druži s Padreikom i čak da s njime razgovara. Nije mu Padreik nešto nažao učinio, niti ga je nečim uvredio, niti je pijan baljezgao nešto čega se ne seća. Naprosto, Kolm je shvatio da mu je vreme na Zemlji ograničeno, a da on za to vreme želi stvoriti nešto veliko u svetu muzike, za šta mu druženje s dobrim, ali pomalo ispraznim, dosadnim i tupim prijateljem predstavlja smetnju. U tu svrhu, Kolm je spreman da ode toliko daleko da zapreti samopovređivanjem: svaki put kada ga Padreik oslovi bez dopuštenja i potrebe, on će makazama za šišanje ovaca sam sebi iseći jedan prst i poslati ga bivšem prijatelju kao opomenu i komad dodatnog tereta za savest.

Takva pretnja nečiste savesti bi za nekoga urodila plodom, ali Padreik, jednostavan, dosadan i pomalo tupav kakav već je, ne može tek tako da odustane od znatiželje šta je pošlo po zlu u odnosu između njega i njegovog kompanjona. „Antički hor“ seljana, uključujući i Šioban i lokalnu mladu „budalu“, zapravo neiživljenog i frustriranog mladića Dominika Kirnija (Beri Kjougen) pokušavaju da taj „sukob ni iz čega“ moderiraju i stvari nekako vrate na staro, ili makar obe strane nekako uteše i drže podalje jedne od druge, ali sve ide prema eskalaciji. Konfrontacija nije nužno fizičke prirode (čak će Kolm nekoliko puta intervenisati u korist Padreika u njegovom sukobu s obesnim lokalnim policajcem, Dominikovim ocem), ali će svejedno ostaviti posledice na celu zajednicu u kojoj svako, manje ili više, pati od nekog oblika frustracije i depresije.

Verovatno da ne postoji bolji glumački tandem od Kolina Farela i Brendana Glisona koji je sposoban da odigra činjenicu da je izbegavanje interakcije samo po sebi neki oblik iste. U tim situacijama gde su im izražajna sredstva i manevarski prostor suženi do krajnjih granica, pravo ih je zadovoljstvo gledati.

Takav autorski pristup, međutim, ne isključuje ni likove sa strane (pa zapravo Beri Kjougen i Keli Kondon koji uspevaju da likove izdignu iznad nivoa stereotipa na nivo veoma opipljivih ljudskih bića sa željama, težnjama i frustracijama postaju još i vredniji glumački doprinos filmu), niti kompletnu sredinu podređuje centralnom sukobu. Dužna pažnja posvećena je bojenju tog ostrvskog miljea, a dosta bitne uloge su ostavljene i za životinje koje će neretko uticati na akciju i postupke likova.

Sve to je upakovano u impresivnu vizuelnu izvedbu, zahvaljujući fotografiji Bena Dejvisa koji vrlo autentične lokacije hvata u njihovoj prirodnoj impresivnosti, te propraćeno odgovarajućom originalnom muzikom Kartera Barvela. Uz pomoć montažera Mikela E.G. Nilsena koji pažljivo dozira digresije i pod-zaplete, Martin Makdona s režiserske pozicije slika nešto što funkcioniše i kao grupni portret i detaljistički pejzaž, pre svega usmeren na unutarnja stanja likova. Ali i na paradokse života kao takvog, te čovekovo prokletstvo da ne može bez drugih ljudi, čak i kad bi bolje bilo i za njega i za ostale da se odvoje.

Opet, ma koliko ,,The Banshees of Inisherin“ bio sinematičan u svojim komponentama, i ma koliko ga Makdona kao kopletni autor detaljno i duboko promislio u većini detalja, ovakav film bi zapravo još i bolje funkcionisao u jednom drugom mediju. U pitanju je, dakako, teatar koji bi do kraja mogao predstaviti skučenost koju likovi osećaju, kako u svojoj sredini u kojoj su promene bilo koje vrste retkost, tako i sami sa sobom i jedni s drugima u toj sredini. Ali i na filmu, s Kolinom Farelom i Brendanom Glisonom, kao i sa pažljivo izabranim epizodistima, ovako nešto je i te kako vredno gledanja.