The Banshees of Inisherin

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Martin Makdona čovek je teatra i to je i te kako moguće osetiti u njegovim filmovima. Oni su možda obojeni postmodernom referentnošću, apsurdnim i izuzetno mračnim humorom, ali je u njima posebna pažnja posvećena dijalozima i razmenama između glumaca koji su do jednog savršeno izabrani za svoje uloge. Pre nego što se bacio na dugometražni format, on je napisao, režirao i producirao „oskarovski“ kratki film ,,Six Shooter“ (2004), pa je zbog toga svaki njegov film željno iščekivan.

,,In Bruges“ (2008) je spojio dvojicu plaćenih ubica na neočekivanim mestima, fizički i metaforički, bilo je tu bila reč o flamanskom gradu ili o krizama identiteta. ,,Seven Psychopats“ (2012) je bila meta-filmska studija kreativnog procesa i pripovedanja začinjena trilerom i apsurdističkim humorom. Konačno, ,,Three Billboards Outside Ebbing, Missouri“ (2017) funkcionisao je kao studija života i smrti, zločina i kazne (odnosno njenog izostanka) u malom gradu u kojem svako igra poneku ulogu.

Njegov ovogodišnji uradak, ,,The Banshees of Inisherin“, skoro da vrši sintezu prethodna tri, ali sa za nijansu više teatarskog pristupa i sa ponešto referenci na filmografiju Martinovog brata, Džona Majkla Makdone, takođe jednog od zvučnijih imena postmodernog pristupa u savremenoj kinematografiji. Sa ,,The Banshees of Inisherin“, Martin Makdona ponovo spaja Kolina Farela i Brendana Glisona u dugim dijaloškim ili ne nužno dijaloškim scenama (“In Bruges”). Kao i sa ,,Seven Psychopats“, i ovde se dotičemo stvaranja, pripovedanja, distrakcije i blokade. Konačno, i ovde je, kao u ,,Three Billboards Outside Ebbing, Missouri“, zaplet smešten u malu sredinu u kojoj svako igra svoju zadatu i predodređenu ulogu. Od brata, pak, Makdona preuzima izrazito irski milje koji je krasio njegova prva dva filma, ,,The Guard“ iz 2011. i ,,Calvary“ iz 2014 (oba s Brendanom Glisonom u glavnoj ulozi), a iz drugog filma je preuzeta i postavka apsurdno postavljene moralke.

Radnja filma odvija se na fiktivnom ostrvu blizu zapadne obale Irske. Iako u ostatku zemlje besni građanski rat dve struje pobunjenika protiv britanske krune, ostrvo Inišerin živi u svom tempu i po svojim postulatima. O ratu se diskutuje kad na ostrvo stignu novine i pročitaju se, ali se skoro svaki razgovor zavšava sleganjem ramenima i retoričkim pitanjem „šta ćeš“. Na ostrvu naš protagonista Padreik (Farel) veći deo dana provodi sa svojim malim krdom stoke, dok njegova sestra Šioban (Keli Kondon) sprema kuću i hranu, te čita i mašta o boljem životu daleko od uvek istih faca. Popodneva, pak, Padreik uglavnom provodi u jednom jedinom pabu, uglavnom u razgovoru sa svojim najboljim prijateljem, lokalnim violinistom i kompozitorom narodne muzike Kolmom (Glison).

Zaplet, međutim, nastaje kada Kolm najednom odluči da prestane da se druži s Padreikom i čak da s njime razgovara. Nije mu Padreik nešto nažao učinio, niti ga je nečim uvredio, niti je pijan baljezgao nešto čega se ne seća. Naprosto, Kolm je shvatio da mu je vreme na Zemlji ograničeno, a da on za to vreme želi stvoriti nešto veliko u svetu muzike, za šta mu druženje s dobrim, ali pomalo ispraznim, dosadnim i tupim prijateljem predstavlja smetnju. U tu svrhu, Kolm je spreman da ode toliko daleko da zapreti samopovređivanjem: svaki put kada ga Padreik oslovi bez dopuštenja i potrebe, on će makazama za šišanje ovaca sam sebi iseći jedan prst i poslati ga bivšem prijatelju kao opomenu i komad dodatnog tereta za savest.

Takva pretnja nečiste savesti bi za nekoga urodila plodom, ali Padreik, jednostavan, dosadan i pomalo tupav kakav već je, ne može tek tako da odustane od znatiželje šta je pošlo po zlu u odnosu između njega i njegovog kompanjona. „Antički hor“ seljana, uključujući i Šioban i lokalnu mladu „budalu“, zapravo neiživljenog i frustriranog mladića Dominika Kirnija (Beri Kjougen) pokušavaju da taj „sukob ni iz čega“ moderiraju i stvari nekako vrate na staro, ili makar obe strane nekako uteše i drže podalje jedne od druge, ali sve ide prema eskalaciji. Konfrontacija nije nužno fizičke prirode (čak će Kolm nekoliko puta intervenisati u korist Padreika u njegovom sukobu s obesnim lokalnim policajcem, Dominikovim ocem), ali će svejedno ostaviti posledice na celu zajednicu u kojoj svako, manje ili više, pati od nekog oblika frustracije i depresije.

Verovatno da ne postoji bolji glumački tandem od Kolina Farela i Brendana Glisona koji je sposoban da odigra činjenicu da je izbegavanje interakcije samo po sebi neki oblik iste. U tim situacijama gde su im izražajna sredstva i manevarski prostor suženi do krajnjih granica, pravo ih je zadovoljstvo gledati.

Takav autorski pristup, međutim, ne isključuje ni likove sa strane (pa zapravo Beri Kjougen i Keli Kondon koji uspevaju da likove izdignu iznad nivoa stereotipa na nivo veoma opipljivih ljudskih bića sa željama, težnjama i frustracijama postaju još i vredniji glumački doprinos filmu), niti kompletnu sredinu podređuje centralnom sukobu. Dužna pažnja posvećena je bojenju tog ostrvskog miljea, a dosta bitne uloge su ostavljene i za životinje koje će neretko uticati na akciju i postupke likova.

Sve to je upakovano u impresivnu vizuelnu izvedbu, zahvaljujući fotografiji Bena Dejvisa koji vrlo autentične lokacije hvata u njihovoj prirodnoj impresivnosti, te propraćeno odgovarajućom originalnom muzikom Kartera Barvela. Uz pomoć montažera Mikela E.G. Nilsena koji pažljivo dozira digresije i pod-zaplete, Martin Makdona s režiserske pozicije slika nešto što funkcioniše i kao grupni portret i detaljistički pejzaž, pre svega usmeren na unutarnja stanja likova. Ali i na paradokse života kao takvog, te čovekovo prokletstvo da ne može bez drugih ljudi, čak i kad bi bolje bilo i za njega i za ostale da se odvoje.

Opet, ma koliko ,,The Banshees of Inisherin“ bio sinematičan u svojim komponentama, i ma koliko ga Makdona kao kopletni autor detaljno i duboko promislio u većini detalja, ovakav film bi zapravo još i bolje funkcionisao u jednom drugom mediju. U pitanju je, dakako, teatar koji bi do kraja mogao predstaviti skučenost koju likovi osećaju, kako u svojoj sredini u kojoj su promene bilo koje vrste retkost, tako i sami sa sobom i jedni s drugima u toj sredini. Ali i na filmu, s Kolinom Farelom i Brendanom Glisonom, kao i sa pažljivo izabranim epizodistima, ovako nešto je i te kako vredno gledanja.

Three Billboards Outside Ebbing, Missouri

kritika originalno objavljena na DOP-u

Martin McDonagh je autor čiji se filmovi željno iščekuju. Na sebe je pažnju skrenuo Oscarom nagrađenim kratkometražnim filmom Six Shooter, da bi sinefilsku publiku prosto odneo sa postmodernim, egzistencijalističkom filozofijom nabijenim trilerom In Bruges i propisno razgalio meta-filmskom komedijom Seven Psychopaths. Zapravo, Martin McDonagh, kao i njegov stariji brat John Michael (The Guard, Calvary), ponosno nosi etiketu najsvežije i najsnažnije pojave filmskog postmodernizma. Zato je njegov najnoviji uradak Three Billboards Outside Ebbing, Missouri bio pažljivo čekan od strane publike i kritike.

U tom smislu je prva scena preko koje ide uvodna špica i u kojoj posmatramo narečene neizlepljene bilborde na pokrajnjem, pustom seoskom putu u suton i ženu koja dolazi da ih obiđe, za koju ćemo kasnije otkriti da se zove Mildred (Frances McDormand), nekako suviše doslovna da bi zaista mogla poslužiti kao prava “udica” da nas zakači. Međutim, već sledeća scena u kojoj Mildred pregovara sa mladim prodavcem oglasnog prostora Redom Welbijem (Caleb Landry Jones) će nas ubediti da grešimo. U vrcavom dijaloškom ping-pong humoru kojim inače i ostatak filma obiluje, Mildred želi da ih zakupi iako je naslovni gradić od Boga zaboravljena vukojebina i tim putem ide samo neko ko je očito zalutao (ili je retardiran, što će brojni likovi ponoviti), a Welby pokušava da dokuči o čemu se tu radi, pošto Mildred nije ni bogata ni baš toliko ekscentrična. Odgovor ćemo dobiti ubrzo kada se pored njih proveze najgluplji policajac u okrugu Dixon (Sam Rockwell), pritom jedan napaćeni i nesrećni nasilnik rasističkih tendencija koji živi neispunjenim životom i pod budnim okom svoje majke. Na novim plakatima sa crnim slovima na krvavo crvenoj pozadini se proziva šef gradske policije Willoughby (Woody Harrelson) da nije učinio dovoljno po pitanju istrage silovanja i ubistva Mildredine kćeri Angele (Kathryn Newton u jednom jedinom ubitačnom flashbacku).

McDonagh, koji osim režije potpisuje i scenario, dalje u toku filma uporedo priča priču o zločinu i izostatku kazne i plete socijalni pejzaž “small town Americane” sa svim svojim ludaštvima, čudaštvima, zlobom i ljudskošću. Potez da zakupi bilborde i na njima prozove uglednog građanina će Mildred, očajnicu koja nema šta da izgubi, staviti u ratno stanje sa gradskim uglednicima čiji se popis ne završava samo na policiji nego uključuje i sveštenika (kojem će ona očitati lekciju o kolektivnoj odgovornosti pripadanja određenom klubu ljudi u kojem poneko siluje decu i čini druge gadosti) i antički chorus “dobrih građana” kojima svako talasanje smeta jer izaziva nelagodu. Tu su i njen nasilni bivši muž Charlie (John Hawkes) sa svojom dosta mlađom i reklo bi se epski glupavom ljubavnicom Penelope (Samara Weaving), a donekle čak i sin Robbie (Lucas Hedges) koji bi samo da što pre zaboravi i potisne bol koji oseća. Posebno zato što sam šef policije, niti bilo koji policajac nije za to kriv jer su svi učinili ono što se dalo u okvirima zakona, a reč je verovatno o misterioznom, slučajnom zločinu jer se prilika ukazala. A i Willoughby i sam ima svojih problema pošto su mu dani odbrojani i za sobom će ostaviti mladu ženu (Abbie Cornish) i dvoje male dece.

Na Mildredinoj strani, međutim, stoji Red kojem je poslovna etika nalaže da usluži mušteriju i to joj uredno naplati, njena kolegica sa posla u gift shopu i gradski marginalci i sami ogorčeni na policiju (s dobrim razlogom), pa čak i patuljak James (Peter Dinklage) koji možda nastupa bez kalkulacija, a možda ima i nekakve pretenzije prema Mildred. Sukob će eskalirati dalje i dalje, mi ćemo možda imati razumevanja i simpatije za Mildred i njene očajničke postupke, čak i kad oni nisu ni naročito produktivni ni naročito uviđavni prema drugima koje izlaže opasnosti. Obrati će se nizati, ishitreni postupci će imati posledice, ulozi povećavati, a strane menjati usled novih spoznaja i neočekivanih oprosta. Na delu vidimo ljudsku vrstu u svojem najblistavijem i najmonstruoznijem izdanju.

Osim što uspeva da zamuti granicu između ljudskosti monstruma i monstruoznosti ljudi, McDonagh jednu drugu granicu, oštro definiranu, često prelazi suvereno i bez posledica po sebe i svoj film. Reč je o granici između smešnog i strašnog gde jedno smenjuje drugo iz trenutka u trenutak, često u istoj sceni, često scenu za scenom. Nekom manje samouverenom reditelju bi takav štos propao već u prvom pokušaju, ali njemu to uspeva svaki put u filmu što samo povećava efekat i komičnog, pa makar na najcrnji mogući način, kao i onog strašnog, pritom ne zaboravljajući na ritam koji ostaje kompaktan kroz ceo film i tempo i dinamiku koji se podižu zajedno sa ulozima u sukobu. Tako nešto je uspevalo samo Tarantinu na početku karijere i braći Coen u trenucima zrelosti, dok se country soundtrack istovremeno može čitati i potpuno doslovno i sa dozom ironijskog odmaka.

Neki će reći da mu je bilo lako sa tako zvučnom glumačkom podelom, ali to nije baš tako jednostavno. Prvo, Frances McDormand nije samo očita asocijacija na Fargo, nego joj je uloga Mildred verovatno među najboljima u karijeri od Farga naovamo. Drugo, Woody Harrelson je možda klišeizirani izbor za šerifa u malom gradu i njegova zdravoseljačka mudrost u kombinaciji sa autoritativnom pozom je možda očekivana i za glumca i za lik, ali zapravo nema puno glumaca koji to mogu izvesti sa takvom prirodnom lakoćom. Treće, ostatak glumačke postave igra uglavnom protiv svog uobičajenog tipa. John Hawkes je jeziviji nego u Winter’s Bone, što je dostignuće samo po sebi, Caleb Landry Jones konačno nije baš potpuno šonjav toliko da svojom pojavom traži batine, a Sam Rockwell koji obično igra tupave dobričine ili bezazlene frikove ovde ima mnogo mračniju ulogu u kojoj se snalazi odlično, dovoljno da bi ga se Akademija setila u sezoni nominacija.

Three Billboards Outside Ebbing, Missouri možda nije najoriginalniji među najoriginalnijima. McDonagh ponekad izvodi prilično klasične štoseve i to drsko, po više puta, nabijajući nam ih na nos, poput čitanja pisma samoubice. Ali sve to nekako radi, savršeno je uštimano, hvata nas i ne pušta. Do sada je ovaj film nešto najbolje što nam dolazi iz Hollywooda ove godine.