The Fabelmans

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Do sada smo imali priliku da prihvatimo činjenicu da postoje dva Stivena Spilberga, onaj zabavni i onaj ozbiljni, te da ih do tančina upoznamo kroz radove. Zabavni Spilberg vrlo se ozbiljno i predano trudio da publiku zabavi fantastičnim, avanturističkim i dečije razigranim pričama. Ozbiljni Spilberg se, pak, jednako ozbiljno trudio da publici približi teme koje on smatra važnima za sebe, gledaoce i za celi svet na jedan pitak način. Ponekad bi se njih dvojica susrela u istom filmu, ali to nije morao da bude slučaj.

Sada smo, u već drugom filmu za redom, dobili i trećeg Spilberga, onog sentimentalnog. On se sada bavi temama koje on smatra bitnima za sebe i samo za sebe, a na publici je da se s njim složi ili ne. U kompletno filmskom tretmanu istih je on i dalje ozbiljan i posvećen, ali to je ionako deo njegove radne etike. U prethodnom filmu, rimejku mjuzikla ,,West Side Story“ (2021), Spilberg se trudio da sentimentalni poriv (muzika iz predstave bila je prvi komad popularne, dakle neklasične, muzike koji se smeo slušati u njegovom roditeljskom domu) maskira što igrivošću ultrakoreografiranog muzičko-plesnog spektakla, što ozbiljnošću i važnošću teme izvornog materijala, pa je rezultat bio derivativan i u najboljem slučaju osrednji.

Sa najnovijim filmom ,,The Fabelmans“, Spilberg odlazi još nekoliko koraka dalje u ispunjavanju svojih ličnih motiva i traženju odgovora na sasvim lična pitanja i dileme, ali je u tome makar iskren i otvoren, bez ikakve kalkulacije hoće li to biti na bilo koji način relevantno njegovoj publici. To mu, naravno, nije pomoglo da ne doživi nalet treme (kojoj je i inače sklon) pred premijeru filma u Torontu i ostane veran sebi i onom promišljenom, a opet zaigranom dečaku kakvog smo upoznali kroz sve njegove ranije filmove. ,,The Fabelmans“ je, naime, unekoliko fikcionalizovana Spilbergova autobiografija fokusirana na njegovo odrastanje od Nju Džersija, preko Arizone do Kalifornije, kao i na ljubav prema filmu koji kao medij nudi bekstvo od komplikovanog spoljnog sveta, ali i mogućnost da se određene ideje i misli koje se roje u glavi konačno zauvek zabeleže.

Spilberg otvara film u Nju Džersiju pedesetih, gde naslovna porodica Fejblmen živi, radi i zabavlja se. Nakon odlaska u bioskop na projekciju ,,The Greatest Show on Earth“ (Sesil B. Demil, 1952), jedini sin u porodici, Semi (Mateo Zorjan), iz petnih žila pokušava da rekreira scene sudara vozova koristeći igračke, što njegovom ocu, inženjeru Bertu (Pol Dejno) nikako ne leži. Srećom pa majka Mici (Mišel Vilijams), školovana pijanistkinja svedena na ulogu domaćice, ima spasonosnu ideju: zašto dečak ne bi dobio kameru da se igra s njom i snima filmove? Familiju kompletiraju još tri sestre, a celoj družini se često pridružuje i Bertov kolega s posla i porodični prijatelj, samac Beni (Set Rogen). Dvojica kolega dobijaju posao na drugom kraju Amerike, u Arizoni, pa se cela družina seli tamo.

Rez na nekoliko godina u budućnost. Već su šezdesete, Semi (Gabriel Label preuzima ulogu) ide u školu, član je skautske organizacije i sa drugarima kamerom snima elaborirane amaterske filmove kojima kopira ono što vidi u bioskopu. Družina i dalje ima rutinu koja se možda čini atipičnom u pojedinim detaljima, ali će pukotine u toj rutini postati vidljive, posebno Semiju, upravo kroz rad na filmovima i kućnim dokumentarcima koje on snima. Katalizator za to je smrt bake, mamine mame, depresija u koju mama nakon toga upada, poseta maminog ujaka Borisa (Džad Hirš u strašnoj epizodi), vagabunda, cirkusanta i dresera životinja za holivudske produkcije, koji sa Semijem deli tajnu da on nosi umetnički gen, opsesiju i potrebu da se izrazi kao i njegova majka, pa i sam ujka-Boris.

Upravo montirajući jedan od dokumentaraca s porodičnog kampovanja, po očevom zadatku u nameri da oraspoloži majku, Semi će otkriti jednu od porodičnih tajni: vezu majke Mici s čika-Benijem, pa prema tome neće znati kako da se postavi. Selidba u Kaliforniju, ovog puta bez čika-Benija, neće puno toga promeniti nabolje, majci će doneti nove krugove depresije, Semiju direktne susrete s američkim antisemitizmom (u kući Fejblmenovih su jevrejstvo i Holokaust večita tema, često su među retkim Jevrejima u svom okruženju, a u predgrađu u Kaliforniji gde su se smestili su jedini) kao i sa školskim siledžijama, ali i veću posvećenost filmu i prvu ljubav. Sledi razvod roditelja, odlazak na studije, sumnje i potraga za poslom u filmskom studiju ili na televiziji, kao i susret od nekoliko minuta s Džonom Fordom (igra ga ni manje ni više nego Dejvid Linč!) koji će mladom i osećajnom Semiju ostati u sećanju.

Poznavaocima Spilbergove biografije i opusa skoro ništa od ovoga neće delovati kao „spojler“, jer tamo već sve piše. Spilberg je dete razvedenih roditelja, inženjera i pijanistkinje, odakle verovatno dolazi i unikatna kombinacija umetničke inspiracije i inženjerski precizne i inovativne realizacije ideja. Takođe je odrastao u kući s tri sestre, bio skaut, svedočio antisemitizmu u Americi i snimao amaterske filmove bez pravog budžeta, s improvizovanom opremom, te sestrama i školskim drugovima kao glumcima. Čak su i naslovi „ranih radova“ Semija Fejblmena i njihove tehničke specifikacije isti kao u slučaju Spilbergovih.

Ništa od toga, međutim, nije naročito bitno jer se Spilberg kao režiser i koscenarista (pomoć na tom polju dobija od čestog saradnika Tonija Kušnera s kojim je sarađivao na filmovima ,,Munich“ (2005), ,,Lincoln“ (2012) i ,,West Side Story“) prvenstveno zanima za svoje, odnosno Semijeve emocije koje su ti događaji pokrenuli. U tom smislu je od tih prostih biografskih i narativnih činjenica, kao i zanatskih detalja Semijevog razvojnog puta (ma kako oni bili simpatični) mnogo značajniji uvid u neka unutrašnja stanja, poput majčine depresije, očeve blagosti i podrške (do određene mere) uz pomalo hladnu distanciranost (ah, taj „inženjerski autizam“), u odnose među likovima i dosta bolno, a opet neophodno procesiranje istih. Sama majčina prevara nije tu ključna stvar, koliko je to Semijeva pomalo izgubljena reakcija na nju, što na kraju dovodi do zaključka da se upravo njih dvoje istinski i dubinski razumeju na nivou senzibiliteta i sklopa ličnosti.

Ma koliko Spilberg uvek bio jasan pripovedač i režiser detaljističkog, tehniciranog stila povremeno sklon didaktičnosti, ovde za to nema mesta jer on ovde iskreno traži odgovore na svoja pitanja. Naravno, kamera Januša Kaminskog i muzika Džona Vilijamsa ovde su na nivou njihovih najboljih radova i savršeno se uklapaju u celinu, ali ključni element iste, zapravo su glumci i njihov izbor. Ponekad je to otkriće, poput mladog Gabriela Labela koji spaja zaigranost tipičnih „spilbergovskih“ klinaca s integritetom samog Spilberga. Ponekad je to štos sa izborom glumaca ili „glumaca“ za epizodne uloge. Ponekad je to fina kalibracija u tipu nečije uloge, kao što je to slučaj sa Setom Rogenom čija je komična nota i dalje prisutna, ali u utišanom obliku. Ponekad je to „kasting“ kontrauobičajenog tipa, jer Pol Dejno ovde nije nimalo preteći i psihotičan kao u ulogama koje mu obično dodeljuju. A ponekad je to kapitalizacija na poznatom stilu i tipu glume i dovođenje iste na jedan novi nivo, kao što je to slučaj s Mišel Vilijams i ulogama emotivnih, ranjenih žena dovedenih do, a ponekad i preko ruba nervnog sloma.

Na kraju, ,,The Fabelmans“ je film u kojem Spilberg daje celog sebe, ne samo kao filmski autor (to smo i ranije videli onoliko puta), nego pre svega kao osoba. Ovo nije samo komad nostalgije, „ljubavno pismo“ odrastanju i formiranju jednog dobrog čoveka i izvrsnog umetnika, te svim komponentama istog, ma koliko one bile neprijatne. Ovo je jedno iskreno preispitivanje i propitivanje samog sebe bez preke potrebe za jednoznačnim odgovorom.