Violent Night

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Stižu nam božićni i novogodišnji praznici i podrazumeva se da to sa sobom vuče nepregledno mnoštvo grozota različitih profila. Neke su krajnje profane prirode, poput imperativa konzumerizma (kupovanje poklona) ili zabave (ono pitanje „Gde ćete za Novu godinu?“), neke imaju konzervativno-religiozne pod-tonove (sva ta priča o porodici i porodičnim vrednostima), a neke su stvar čistih kulturnih preferencija (ona grozna muzika po svim šoping-centrima ili imperativ nošenja garderobe u određenom registru kiča).

U svemu tome, poseban krug pakla rezervisan je za božićne filmove, nevezano za godinu proizvodnje, tip produkcije, pa i objektivne zanatsko-izvedbene kvalitete, jer su svi zapravo na isti kalup. Samo pogledajte program nekog od striming-servisa, pa ćete videti inflaciju tih naslova i primetiti čak i to da su im i posteri skoro pa istovetni. Taj kalup je tu i tamo neophodno razbiti, pa inovacije kao što su spajanje „žanra“ sa nasilnom komedijom ,,Tom and Jerry“ tipa (,,Home Alone“ serijal) ili čak uvrštavanje jednog kultnog akcionog filma, originalnog ,,Die Hard“ (Džon Mektirnan, 1988), na liste božićnih, sedaju „kao budali šamar“.

Ali, zašto stati tu i ne poigrati se sa samim simbolom Božića na zapadu, a Nove godine na istoku, jednim i jedinim Deda Mrazom? Tako smo mogli da ga vidimo kao prevaranta (,,Bad Santa“ serijal) ili kao akcionog heroja (,,Fatman“, Ešom i Jan Nelms, 2020). E, sad, skupite sve ideje iz prethodna dva pasusa i popišite ih na jedan papir, unajmite dvojicu mamlaza koji su nas „počastili“ sa dva ,,Sonic the Hedgehog“ filma da napišu scenario, oprobanog trešera Tomija Virkolu (,,Dead Snow“, ,,Kill Buljo“, ,,What Happened to Monday“, ,,The Trip“) da režira, a glumačku ekipu napunite dovoljno prepoznatljivim licima da igraju likove tanke kao list papira.

Rezultat je ,,Violent Night“, film koji nam je u sedmici za nama sleteo u bioskope i preti da postane omanji hit ove sezone, a nada se nekom kultnom statusu u budućnosti koji vrlo verovatno neće ostvariti. Uostalom, nije da niste bili upozoreni o čemu se tu radi, bilo sinopsisom koji staje na jedan list salvete, bilo posterom s kojeg vas posmatra Deda Mraz razrogačenih očiju i krvavog nosa, sa zapaljenom lušom u ustima.

Radnju možete pretpostaviti, ali da je za svaki slučaj ponovimo. Deda Mraz (Dejvid Harbur, šerif iz serije ,,Stranger Things“ i novi Helboj) rezignirana je pjandura koja uzima pauzu od posla kako bi se nalila pivom i gunđala o tome kako su današnji klinci mali narkomani koji samo traže još, još i još poklona. Nakon što se vrati na posao i sedne za uzde letećih sanki, on će se dobro ispovraćati i nastaviti da nevoljno obavlja svoj posao, možda poslednji put.

U isto vreme, sveže razvedeni Džejson Lajtston (Aleks Hasel) vodi bivšu ženu Lindu (Aleksis Lauder) i dobru, lepo vaspitanu kćerku Trudi (Lea Brejdi) na tradicionalno praznično okupljanje u kući bogate i moćne majke Gertrude (Beverli D’Anđelo). Na okupljanju će biti i njegova sestra Alva (Idi Paterson) sa svojima - bezobraznim sinom Bertom (Aleksander Eliot) i kao ćuskija glupim dečkom glumcem Morganom (Kem Žigande). Brat i sestra se međusobno bore za majčinu naklonost.

Baš u trenutku kada kuću poseti pijani Deda Mraz i nalije si malo skupog viskija, zločinci inflitrirani među osoblje posmiču ostatak osoblja i familiju uzmu kao taoce. Njihov cilj je „zamračena“ lova, 300 miliona dolara koji se skrivaju u visokotehnološkom sefu. Baba, naravno, ima jake veze koje uključuju i tim specijalaca koji je na putu, pa je zlikovcima koji identitet kriju iza „božićnih“ nadimaka vreme ograničeno. Srećom po taoce, Trudi je jako dobra devojčica koja zaista veruje u Deda Mraza s kojim održava komunikaciju, a pijani, rezignirani dedica dolazi s ubilačkom tajnom iz prošlog života u kojem je bio ljuti Viking...

Ono što sledi je opšti pičvajz u kojem će se Deda Mraz obračunavati sa zlikovcima, kako onim za koje znamo, a koje predvodi Džon Leguizamo, tako i sa onim neznanim. Ti obračuni se svode na nepreglednu „shaky-cam“ tučnjavu i inventivne krvave načine na koje dedica može da zvekne negativce penjući se prema vrhu piramide, uz nešto magijskih momenata začinjenih naivnim CGI efektima. U pauzama između njih dobijamo duge dijaloške scene o dobroti i verovanju, kao i povremene ispade fizičkog i verbalnog humora koji ovu relativno jednostavnu priču rastežu na napornih 110 minuta trajanja.

Neke od referenci film nosi kao ordenje na grudima, citirajuči ih u slici i u reči. Dve najvažnije, ,,Home Alone“ i ,,Die Hard“ se direktno spominju u ključnim trenucima, prva kada se otac i kći sretnu, a druga u Deda Mrazovoj prvoj akcionoj sceni. Takođe, pijanstvo i rezignacija su jasan namig prema filmu ,,Bad Santa“, a „kasting“ Beverli D’Anđelo na ,,National Lampoon’s Christmas Vacation“ (Džeremaja S. Čečik, 1989).

Reference su možda očite i nabacane bez nekakvog promišljanja i subverzije, ali, rekli smo, od samog početka (odnosno od postera) jasno je da gledamo treš-film, pa nešto pameti i promišljanja dalje od „prve lopte“ i nije za očekivati.

Slično „frljanje“ možemo primetiti i u glumi u kojoj različiti glumci različitim likovima pristupaju na različite načine, svako za sebe, bez nekakve grupne hemije, pa su im stoga i rezultati koji postižu varijabilni. Dejvid Harbur je raspoložen i kao pijanac i kao akcijaš, Džon Leguizamo uživa u preterivanju igranja stripovskog negativca sklonog monolozima, dok je Lea Brejdi neiritantna i skoro simpatična kao dobra devojčica. Ostali glumci pokušavaju da uskoče u neki od karikaturalnih tipova, bilo da je reč o nezadovoljnoj ženi (Aleksis Lauder), kukavnom muškarcu (Aleks Hasel) ili različitim pojavnim oblicima tuposti i sociopatije (skoro svi ostali), ali tu problem zapravo nije u njima, nego u ofrlje napisanim likovima sa slabom ili nikakvom karakterizacijom.

To bi sve bilo prihvatljivo da se ,,Violent Night“ od početka do kraja drži kao ponosan treš, tupava zabava i ništa drugo, ali tu imamo i neke druge, pre svega scenarističke probleme u kojima se izvesna ambicija (da se u blender ubaci i triler pljačke i satira s određenim političkim pod-tonovima) razilazi sa aljkavošću u izvedbi. Pa tako, recimo, Deda Mraz ima tek načetu pozadinsku priču, dobra „udica“ da baba može da u telefonskom razgovoru ispsuje senatorku odlazi u prazno, a pljačka novca ostaje bolno nerazrađena. Problem je takođe i žanrovska kriza identiteta u koju film upada jer balans između akcije i raznih tipova komedije ni u jednom trenutku nije uspostavljen. A tupavo skrojeni „univerzum“ u kojem Deda Mraz stvarno postoji, živi večno i bivši je Viking tu ne pomaže.

Ta se kriza mora preliti i na publiku. Odrasli, ozbiljniji konzumenti filmova će teško „kupiti“ Deda Mraza koji stvarno postoji i stvarno akcija, za klince koji u Deda Mraza veruju će količina krvavog i na momente morbidno kreativnog nasilja biti preterana, publika željna prazničnog ugođaja će izabrati „normalniji“ božićni film, a ljubitelji akcije će biti srećniji s reprizom originalnog ,,Die Hard“ koji ipak jeste božićni film. Čini se da je ,,Violent Night“ namenjen jedino odrasloj, a neodrasloj publici željnoj da na skoro dva sata isključi mozak i smeje se tupavim štosevima. Ali, to smo sve već znali.