Grand Piano

2013.

režija: Eugenio Mira

scenario: Damien Chazelle

uloge: Elijah Wood, John Cusack, Kerry Bishe, Tasmin Egerton, Allen Leech, Don McManus, Alex Winter

Grand Piano deluje kao da je snimljen za opkladu. “Reci ti meni, burazeru, je l' možeš ti da snimiš Speed, ali na klaviru?” Nema frke. “E, dodaj malo Phone Booth klaustrofobije i malo Black Swan treme, panike i paranoje.” Važi, brate. “A možda ne bi bilo loše kada bi dodao i malo Hitchcocka, ne, De Palme, i ubacio neke gothic momente kao što je sablasni stari klavir i sablasni mrtvi profesor.” Aha, u redu. Međutim, ako prihvatimo da je ovo laka zabava, da je totalni pulp, i kad pređemo preko logički nemogućih rešenja koje su ravne samo mehanizmu romana Dana Browna, možemo se zabaviti sa ovim filmom.

Ako izuzmemo nekoliko uvodnih scena, celi film se dešava u koncertnoj dvorani u Chicagu, gde treba da nastupi Tom Selznick (Wood) nakon petogodišnje pauze posle neprijatnog koncertnog iskustva. On je tada svirao fiktivni “nemogući komad” La Cinquette koji je napisao njegov pokojni profesor. Koncert organizuje njegova žena Emma (Bishe), tunjava i blazirana filmska zvezda, verovatno iz razloga griže savesti što ona ima više medijske pažnje nego njen genije od muža. Njih dvoje su odličan izbor za svoje uloge, Kerry Bishe je prilično bezlična, ali zna odigrati konvencionalno uljudnu i prijatnu curu, dok je Elijah Wood slika i prilika vrhunskog muzičara, deluje kao autistični klinac zarobljen u telu sredovečnog muškarca, što je čest slučaj kod klasičnih muzičara.

Tokom koncerta, koji pomalo izgleda kao sprdnja i potpuno je neprimeren tome kako bi trebalo da izgleda jedan “comeback” vrhunski klavirski koncert i po programu i po generalnom tonu, Tom otkrije da mu je neko napisao preteće poruke na notama. Usere se od straha i zbriše u garderobu, ali ga misteriozni manijak nađe i uspostavi bluetooth vezu s njim. Tom ne sme da pogreši nijednom tokom koncerta, u suprotnom će on i Emma platiti glavom. Frajer ima precizan i tih snajper, nije za zezanje. Posebno je važno da perfektno odsvira La Cinquette.

Atmosfera filma je većim delom simpatično napeta, ma koliki to bio kliše. Za to je zaslužna referenca na De Palmu i Argenta i luksuzni ambijent u stilu Fantoma iz opere. Njegovo prezime direktno asocira na producenta Davida Sleznicka, koji je doveo Hitchcocka u Hollywood. Tom ima slobode da se kreće od pozornice do garderobe i nazad, što omogućava nekoliko zabavno-farsičnih momenata. Ostali u publici mogu i malo slobodnije da se kreću, što reditelj koristi da uvede u priču generalno komični par Emminih prijatelja. Nije loš štos ni to što je Tom notorni tremaroš i zbog toga potencijalna žrtva neslanih šala svojih kolega. Gothic momenat sa starim klavirom i sablasnim profesorom bi možda mogao biti i bolje upotrebljen, ali ostaje samo “plot device” kako bi objasnio motivaciju misterioznog snajperiste.

I tu se film potpuno gubi i odlazi u kiselinu. Motivacija snajperiste je veoma prozaična, a uloga klavira u celoj priči poprilično neverovatna. Shodno tome, kada se otkrije snajperistin identitet (Cusack) film klizi u generičku scenu borbe za premoć i završava se sa nedotupavnim “pay offom”. Međutim, znali smo u šta se upuštamo na početku. Uvodna špica je previše elaborirana, sa fokusom na klavir i njegov unutrašnji mehanizam, i sama po sebi je “spoiler”. Pijanista je možda zvezda večeri, ali nije ključni faktor, pošto je taj ključni faktor sam naslovni klavir.

Glumcima su data jednostavna uputstva i oni svoj posao obavljaju korektno. John Cusack je dobar koliko mu sam lik dozvoljava da bude, jasno nam je da može da bude poprilično strašan. Ono što njemu fali je bolji izbor uloga, jer mu sa B filmovima poput Grand Piano neće uspeti ono što je uspelo Matthewu McConnaugheyu.

Konačni utisak je da je Grand Piano maksimum koji se može izvući iz tako nenormalnog i sklepanog materijala. Trajanje filma je isto prevara, od nominalnih 90 minuta, barem 15 otpada na uvodnu i odjavnu špicu, pa zbog toga film mora da nabije tempo ne bi li prikrio aljkavost u pisanju i nedostatak razrade. Sa boljim materijalom, Eugenio Mira bi možda i zablistao kao reditelj.