29.4.14

Boven is het stil / It's All So Quiet


2013.
scenario i režija: Nanouk Leopold (po romanu Gerbranda Bakkera)
uloge: Jeroen Willems, Wim Opbrouck, Henri Gacin, Martijn Lakemeier

Vrlo malo toga u ovom filmu je lepo i ugodno za gledanje, a opet sve je tako poznato. Glavni lik Helmer (nedavno preminuli doajen holandskog filma i teatra Jeroen Willems) veći deo filmskog vremena provodi sam na ekranu, radeći naporne farmerske poslove i brinući se o starom i umirućem ocu (Gacin). Ako ste se naslušali o umirućim srpskim, hrvatskim, čijim god selima, evo prilike da se uverite da to nije ništa čudno ni u stabilnoj staroj Evropi, u Holandiji, zemlji plastenika koja nam je podarila klompe i tulipane, na čijim pašnjacima pasu krda šarenih kravica i gde svi voze bicikle. Ni tamo život nije dečija slikovnica.
Ali pozor, odumiranje sela nije ovde žvaka za ispiranje usta, niti je tema sama po sebi. Odumiranje sela je samo okruženje, kontekst u kome se dešava emotivno odumiranje glavnog lika. Razloga za to je mnogo. Prvo, Helmer je gay, a to nije baš nešto što sa ponosom nosiš ako živiš na selu, a od tebe se očekuje žena sa velikim dupetom i gomila zdrave dece, a još manje je uputno ako je okolina strogo kalvinistička i ako vrši seksualnu represiju i nad heteroseksualcima. Drugo, Helmer je večiti drugi sin. Njegovog brata (u romanu blizanca) ne vidimo na filmu, saznajemo pred kraj da se utopio, ali nam je iz Helmerovog odnosa sa ocem jasno da je on izgubio bitku za naklonost odavno. Odnos sa ocem je od početka do kraja nategnut, Helmer očekuje da on umre “od starosti”, i ima nasladu u tome da ga gleda kako pati, pa makar to značilo da ni on ne može imati život kakav sam želi. Helmer neće zvati lekara, neće dopuštati kućne posete i obilaske i sve vreme će držati oca na minimumu života, pa makar to značilo i njegovu muku.
Helmer će imati par “distrakcija” od igre živaca sa ocem. Jedna od njih su posete jedne retke susede i njenih simpatičnih klinaca. Klinci se igraju sa malim životinjama i nazovi pomažu Helmeru oko nekih poslova, a suseda manje ili više dolazi po njih i popije kafu ili čašu vode. Druga distrakcija su dnevne posete simpatičnog belgijskog mlekara koji otkupljuje mleko od Helmera i pokušava da s njim uspostavi neku komunikaciju, ali nema hrabrosti da mu otvoreno priđe, a Helmer svoju homoseksualnost potiskuje. Treća distrakcija je Hank, momak koji se pojavljuje niotkuda i počinje da radi kao ispomoć na farmi. Pritom “radi” znači “ošljari” i pokušava da zavede Helmera.
U filmu se ne dešava gotovo ništa, osim beznadežne atmosfere. Čak ni homoseksualnost likova nije toliko u prvom planu, odnosno Helmer najmanje pati zbog nje, a mnogo više zbog farmske kolotečine i očajnog odnosa sa ocem. Pritom sve vreme ćuti i podnosi to “kao muško”. On je kompleksan lik, ali tišina ga čini pasivnim, i ne pušta nas u svoj unutarnji svet. Ne znamo ništa o njegovim željama, ambicijama, mogućnostima. Poslednja scena je jedna od najodvratnijih vizija slobode koju sam ikada video, upotpunjena močvarnim pejzažom.
Film je majstorski odglumljen od strane svih koji imaju uloge u njemu, ali opet se čini da ne ide nikuda, i to presporo, toliko da je mučan za gledanje. Ako mislite da vam je potrebno više elemenata da o njemu prosudite, možete pročitati knjigu Blizanac Gerbranda Bakkera koja je best-seller na holandskom govornom području, ali pazite. Po svemu što čitam, film je od knjige zadržao samo neke elemente, dok je druge promenio, pridodao ili izbrisao, tako da sumnjam da će vam to iskustvo koristiti. Rediteljka Nanouk Leopold je svoje filmove centrirala oko ženskih likova i ovo joj je prvi okršaj sa kompleksnim svetom jednog muškarca. Za ljubitelje festivalskih i gay filmova, to je verovatno odlično, ali meni je sve to mršavo. Boven is het stil ima kvaliteta u finesama, ali ga ubija i čini nekomunikativnim upravo njegova osnovna poenta: tišina.

No comments:

Post a Comment