2013.
scenario i režija:
Nanouk Leopold (po romanu Gerbranda Bakkera)
uloge: Jeroen Willems,
Wim Opbrouck, Henri Gacin, Martijn Lakemeier
Vrlo malo toga u ovom
filmu je lepo i ugodno za gledanje, a opet sve je tako poznato.
Glavni lik Helmer (nedavno preminuli doajen holandskog filma i teatra
Jeroen Willems) veći deo filmskog vremena provodi sam na ekranu,
radeći naporne farmerske poslove i brinući se o starom i umirućem
ocu (Gacin). Ako ste se naslušali o umirućim srpskim, hrvatskim,
čijim god selima, evo prilike da se uverite da to nije ništa čudno
ni u stabilnoj staroj Evropi, u Holandiji, zemlji plastenika koja nam
je podarila klompe i tulipane, na čijim pašnjacima pasu krda
šarenih kravica i gde svi voze bicikle. Ni tamo život nije dečija
slikovnica.
Ali pozor, odumiranje
sela nije ovde žvaka za ispiranje usta, niti je tema sama po sebi.
Odumiranje sela je samo okruženje, kontekst u kome se dešava
emotivno odumiranje glavnog lika. Razloga za to je mnogo. Prvo,
Helmer je gay, a to nije baš nešto što sa ponosom nosiš ako živiš
na selu, a od tebe se očekuje žena sa velikim dupetom i gomila
zdrave dece, a još manje je uputno ako je okolina strogo
kalvinistička i ako vrši seksualnu represiju i nad
heteroseksualcima. Drugo, Helmer je večiti drugi sin. Njegovog brata
(u romanu blizanca) ne vidimo na filmu, saznajemo pred kraj da se
utopio, ali nam je iz Helmerovog odnosa sa ocem jasno da je on
izgubio bitku za naklonost odavno. Odnos sa ocem je od početka do
kraja nategnut, Helmer očekuje da on umre “od starosti”, i ima
nasladu u tome da ga gleda kako pati, pa makar to značilo da ni on
ne može imati život kakav sam želi. Helmer neće zvati lekara,
neće dopuštati kućne posete i obilaske i sve vreme će držati oca
na minimumu života, pa makar to značilo i njegovu muku.
Helmer će imati par
“distrakcija” od igre živaca sa ocem. Jedna od njih su posete
jedne retke susede i njenih simpatičnih klinaca. Klinci se igraju sa
malim životinjama i nazovi pomažu Helmeru oko nekih poslova, a
suseda manje ili više dolazi po njih i popije kafu ili čašu vode.
Druga distrakcija su dnevne posete simpatičnog belgijskog mlekara
koji otkupljuje mleko od Helmera i pokušava da s njim uspostavi neku
komunikaciju, ali nema hrabrosti da mu otvoreno priđe, a Helmer
svoju homoseksualnost potiskuje. Treća distrakcija je Hank, momak
koji se pojavljuje niotkuda i počinje da radi kao ispomoć na farmi.
Pritom “radi” znači “ošljari” i pokušava da zavede
Helmera.
U filmu se ne dešava
gotovo ništa, osim beznadežne atmosfere. Čak ni homoseksualnost
likova nije toliko u prvom planu, odnosno Helmer najmanje pati zbog
nje, a mnogo više zbog farmske kolotečine i očajnog odnosa sa
ocem. Pritom sve vreme ćuti i podnosi to “kao muško”. On je
kompleksan lik, ali tišina ga čini pasivnim, i ne pušta nas u svoj
unutarnji svet. Ne znamo ništa o njegovim željama, ambicijama,
mogućnostima. Poslednja scena je jedna od najodvratnijih vizija
slobode koju sam ikada video, upotpunjena močvarnim pejzažom.
Film je majstorski
odglumljen od strane svih koji imaju uloge u njemu, ali opet se čini
da ne ide nikuda, i to presporo, toliko da je mučan za gledanje. Ako
mislite da vam je potrebno više elemenata da o njemu prosudite,
možete pročitati knjigu Blizanac Gerbranda Bakkera koja je
best-seller na holandskom govornom području, ali pazite. Po svemu
što čitam, film je od knjige zadržao samo neke elemente, dok je
druge promenio, pridodao ili izbrisao, tako da sumnjam da će vam to
iskustvo koristiti. Rediteljka Nanouk Leopold je svoje filmove
centrirala oko ženskih likova i ovo joj je prvi okršaj sa
kompleksnim svetom jednog muškarca. Za ljubitelje festivalskih i gay
filmova, to je verovatno odlično, ali meni je sve to mršavo. Boven
is het stil ima kvaliteta u finesama, ali ga ubija i čini
nekomunikativnim upravo njegova osnovna poenta: tišina.
No comments:
Post a Comment