Canibal / Cannibal

2013.

režija: Manuel Martin Cuenca

scenario: Alejandro Hernandez, Rafael de la Uz (po romanu Humberta Arenala)

uloge: Antonio de la Torre, Olimpia Melinte, Maria Alfonsa Rosso

Priznajem, pao sam na foru. Nije da me kanibalizam nešto posebno zanima, to je horor “trope” kao i svaki drugi i dosta ovisi od ključa u kome se tumači. Ono što me je privuklo je interesantan plakat i moćna, iako “low key” uvodna sekvenca.

Iz daljine vidimo auto koji se polako odlazi sa benzinske pumpe. Nedugo zatim mu se veliki terenac približava na nebezbednu distancu i pretiče ga. Ubrzo vidimo isti terenac kako vozi u suprotnom smeru u pogrešnoj traci i auto sleće s puta u jamu. Iz terenca izlazi muškarac, hvata povređenu ženu iz auta, ubacuje je u terenac i odvozi prema vikendici u planini. U sledećoj sceni, žena leži gola na drvenom stolu, a muškarac je ubija i seče na šnicle, dok se krv sliva sa stola.

Nažalost, film odatle ide nizbrdo, u smeru dosadnog festivalskog filma koji je horor samo u premisi. Kanibala iz uvoda, Carlosa (de la Torre) upoznajemo u beskrajnom nizu dnevnih rutina i povremenih rituala. On je starovremenski, tradicionalni, povučeni čovek, metodični krojač predan poslu i slaganju materijala, pasionirani ljubitelj klasične muzike sa radija i predani katolik. Najveća čast mu je što će baš on popraviti plašt-relikviju za predstojeću paradu. Osim toga, vidimo ga kako se povremeno druži sa jednom starijom koleginicom (Rosso) koja može i ne mora da mu bude majka, scenario tu nije precizan, ali svakako znamo da je poznavala Carlosovog oca, i da Carlosa poznaje od malena.

Za Carlosa je kanibalizam jedan od rituala, kao odlazak u crkvu, na posao ili na pijacu. On (promućurno) “lovi” samo strance, jer ih niko neće tražiti, a meso ubijenih žena drži u zamrzivaču. On jede ljudetinu svako veče, zalivajući je prefinjenim crnim vinom. Njegovi rituali će biti ugroženi kada u njegov život uđe Alexandra (Melinte), radoznala komšinica, maserka i vrlo neposredna žena. Alexandrina radonazlost i nametljivost će je dovesti u nevolju, čini se pravo pod Carlosov alat za obradu mesa, ali njegovi problemi se ne završavaju tu. Umesto Alexandre, u njegov život će ući njena sestra bliznakinja Nina.

Najlakše bi bilo kada bi mogao i nju da pojede, ali nešto u vezi s njom ga privlači na jedan drugi način. Ona je pristojna, dobra i odgovorna osoba, kao i on, ali je puno strastvenija i toplija. Možda je ona onaj ideal žene koji se do sada nije pojavio u njegovom životu? Ali kako da joj otkrije svoju tajnu...

Nije problem pronaći ključ u kojem ćemo tumačiti film, sve nam je dato kroz lik Carlosa. Ključan je njegov predani katolicizam iz kojeg proizilazi i anahronizam (stari zanat, starovremenski maniri), suzdržanost kao možda manifestacija porodične i crkvene represije, sklonost ka “karnalnom”, u seksualnom i doslovnom značenju (meso), od kojih se seks smatra grešnim, a kanibalizam je samo neki uvrnuti transfer. Donekle se u katolicizmu i anahronizmu nalazi podloga njegove ksenofobije, dok je sa druge strane ciljanje na strance pragmatična crta psihopate. Film je, kroz Carlosa i njegovo okruženje verovatno metafora za špansko društvo koje se ubrzano menja, ali se ne menja sve istim tempom, pa se određeni anahronizmi vuku i stoje u konfliktu sa ostatkom društvene dinamike.

Problem je što film ne funkcioniše ni kao horor, a ni kao studija karaktera, dok je simbolička ravan poprilično nategnuta. Naprosto, film je statičan, dosadan, ne-napet, likovi su fiksirani, rigidni i nepromenljivi. Istina, glumci perfektno igraju svoje uloge, Antonio de la Torre je savršeno odmeren kao Carlos, a Olimpia Melinte odlično nosi dvojnu ulogu. Kao Alexandra uspeva da bude neposredna i živahna, dok se kao Nina oslanja na jedva vidljive gestove i veoma stidljivo izgovaranje reči sa teškim, moćnim značenjem.

Statičnost se ponavlja i u realizaciji, kamera često stoji na jednom mestu tokom cele scene, osvetljenje je prirodno ili ambijentalno, muzika se čuje samo sa radija, nema nikakvog “scora”. Taj festivalski pristup je možda nekome zanimljiv, ali ne treba zaboraviti da bi Canibal morao biti horor film, barem malo strašan, ili makar napet ili atmosferičan. Zbog svoje sterilnosti i manjka napetosti, čini mi se da je u pitanju polučasovni eksperiment razvučen na format dvočasovnog filma.