Snowpiercer

2013.

režija: Joon-ho Bong

scenario: Joon-ho Bong, Kelly Masterson (po francuskom stripu Le Transperceneige)

uloge: Chris Evans, Tilda Swinton, Jamie Bell, John Hurt, Ed Harris, Alison Pill, Octavia Spencer, Kang-ho Song, Ah-sung Ko, Vlad Ivanov

Pred nama je internacionalna produkcija u pravom smislu te reči, potpuno van studijskog sistema i sa očito veoma velikim stepenom umetničke slobode. Autor filma je poznati korejski filmaš Joon-ho Bong (The Host, Memories of a Murder), ko-scenaristkinja amerikanka Kelly Masterson (Before The Devil Knows You're Dead), glumačka postava hollywoodska, britanska, evropska i korejska, što filmu pravi svetski marketing. Film je pritom sniman u Češkoj, u nizu studija. Koliko je produkcijski šaren, toliko je i žanrovski pomešan. Osnovna premisa je SF i postapokaliptična, mehanika radnje akciona i trilerska, likovi su izgrađeni kao u kakvoj drami i sve vreme se jasno oseća filozofska potka.

Odsustvo studijskih restrikcija ovde je upotrebljeno gotovo genijalno, film je rađen prema viziji, a ne prema ciljnoj grupi. Budžet je oko 40 miliona dolara, što zvuči kao mnogo novca, ali je zapravo neuporedivo manji od sličnih studijskih projekata. Međutim, to se samo vidi na nešto slabijem CGI-ju, i to samo u scenama eksterijera. Snowpiercer je retka kombinacija “high concepta” i vrhunske intelektualne obrade, pa imamo film koji je istovremeno i art i blockbuster i koji ne vređa inteligenciju svojih gledalaca. Poslednji put sam tako nešto video u Inceptionu.

 

Skoro cela radnja filma se dešava u ogromnom vozu koji pokreće perpetuum mobile. Pretpostavka je da je globalno zagrevanje toliko uzelo maha da su se svetski moćnici i naučnici dogovorili da probaju da ga smanje sa nekakvim reagensom, ali je ceo eksperiment otišao u materinu. Zemlja je ušla u novo ledeno doba, čovečanstvo je izumrlo, a jedini preživeli su se ukrcali na Wilfredov (Harris) voz koji nikad ne staje, koji reguliše klimu i u kojem je uspostavljen ujednačen eko-sistem. U trenutku kad počinje radnja filma, voz je u pokretu punih 17 godina.

Voz je naravno simbol nezaustavljivog protoka vremena, budućnosti u koju idemo. Zasnovan je na dva broda, jedan od njih je, logično, biblijska Arka kao simbol novog života koji treba da se održi i umnoži nakon katastrofe, ali je po sistemu podele sličniji Titanicu. Svi znamo kako je Titanic skončao, a ako je verovati Jamesu Cameronu (što bi bilo naivno), tome su pridonele i klasne tenzije, koje su u Snowpierceru još izraženije.

Wilfred ima status božanstva, njegova “premijerka” je Mason (Swinton), karikaturalna engleska gospođa sa tvrdim akcentom, lošim zubima i manirima iz romana Agathe Christie, ogrezla u okrutni klasizam i sposobna da uvredi na 1001 način. Njihova vlast se temelji na pretnji više nego na sili. Zbog toga na suprotnom kraju, na začelju, periodično izbijaju pobune. Tamo žive oni koji se besplatno voze u prepunim vagonima na jednoj “proteinskoj kocki” dnevno. Nova pobuna se sprema, a njen nevoljni lider je Curtis (Evans). Njegov ađutant je Edgar (Bell), a guru stari Gilliam (Hurt), ime je logična posveta jednom od majstora distopije. Oni dobijaju uputstva od nekoga iz prednjih vagona umuljana u dnevni obrok. Prvi zadatak je zauzeti vagon-zatvor i osloboditi Nama (Song), stručnjaka za sigurnost koji je ujedno bio i konstruktor vrata između vagona.

 

Pobuna izbija, Nam joj se priključuje, a za svaka vrata traži isplatu u drogi. Ovog puta se ide do kraja, do komandnog vagona, do motora i do samog Wilfreda, što filmu daje neku izmenjenu marksističku poentu (preuzimanje nad sredstvima za proizvodnju, je li). Put do tamo je naporan i opasan, voz uzak i klaustrofobičan (posveta trilerima smeštenim u voz poput The Narrow Margin i Runnaway Train), protivnik bolje naoružan, okršaji očajnički.

Put od začelja prema lokomotivi je jedna zanimljiva vožnja, akcione scene su napete i nasilne, likovi razrađeni do tančina, detalji sjajno inkorporirani i sve izgleda sjajno. Svaki vagon je priča za sebe, za šta treba pohvaliti scenografa, montažera i direktora fotografije. Nakon nagužvane bede vagona za plebs i učestalih inspekcija naoružanih zaštitara, pobunjenici će videti i lepše prizore, restorane, vagon za uslužne delatnosti, akvarijum, mesaru, staklenik... Posebno je impozantna učionica u kojoj trudna učiteljica (Pill) ucepljuje deci religiju Wilfreda i predodređenosti i ideologiju represivne diktature koja je na snazi. Sve se to dešava u okruženju Disneya na tripu i presečeno je velikobratovskim TV obraćanjem. Kako pobunjenici napreduju dalje, dekadencija bogataša (teza o 1%) je vidljivija i grotesknija.

 

Ovo je važan film za potvrdu o živahnosti korejske kinematografije i njenog značaja u globalnim okvirima. Nešto ranije su još dva autora okušala sreću na globalnom nivou. Kim Jee-woon (A Tale of Two Sisters, I Saw The Devil) je okušao sreću u Hollywoodu sa muljavom žanrovskim akcionim filmom The Last Stand i neslavno propao na blagajni. Chan-wook Park (“osvetnička” trilogija – Sympathy for Mr Vengeance, Oldboy, Lady Vengeance) je snimio artsy, atmosferični i lagano poremećeni film Stoker i imao vrlo nestabilne rezultate. Bong se odlučio za autorsku slobodu i pažljivo napravio jedan globalni film.

Istina, ritam Snowpiercera je sporiji nego u većini blockbustera, ali nikad ne odlazi u inerciju, već se dodatak vremena pametno koristi za pozadinske priče o društvenom uređenju voza i o prošlosti likova – generacijske razlike, motivacije, prethodni životi... Glumci su iskorišćeni sjajno, ma kako malu ulogu imali ili veliku ulogu imali. John Hurt se, izgleda, pretplatio na uloge u distopiji, nakon 1984 i V for Vendetta. Tilda Swinton pokazuje da sjajno karikira britansku rezervisanost, Vlad Ivanov briljira bez ijedne izgovorene replike, a Kang-ho Song nije riba van vode, iako govori samo na korejskom jeziku, dok ostali upotrebljavaju engleski. Chris Evans pokazuje da glumački može znatno više od blockbustera koje trenutno radi.

Snowpiercer je film koji ne smete propustiti i koji vas neće ostaviti ravnodušnim, koji će vas naterati da mislite i koji će vas možda i emotivno uraditi. Inteligentno zamišljen i pažljivo realizovan, sa napetim akcionim scenama, fluidno ispričan i nimalo banalan ili pojednostavljen, ovaj film je pravo uživanje kakvo se retko sreće. Gledajte do kraja i razmislite dobro o dilemama koje postavlja.