Better Living Through Chemistry

2014.

scenario i režija: Geoff Moore, David Posamentier

uloge: Sam Rockwell, Olivia Wilde, Michelle Monaghan, Harrison Holzer, Ken Howard, Norbert Leo Butz, Ray Liotta, Jane Fonda

Teško da je posebna novost napraviti film o nemoći i frustraciji jednog dobrog momka čijim dosadnim i ravnim životom upravljaju dominantna žena, njena familija, sin koji je sociopata u razvoju, kao i cela okolina naoko idiličnog predgrađa. Kada se u miks doda i malo plitke satire i parodije noir klišea, i kada se uloge podele dokazanim glumcima, film može biti dobar.

Samo Better Living Through Chemistry ne ide dovoljno duboko ni u jednom pravcu da bi bio išta više od lakog i relativno gledljivog filma koji udara po najočitijim notama. Ako je parodija i bila zamišljena kao izražajno sredstvo za satiru, zbog svoje plitkosti, očitosti i nedostatka hrabrosti, krajnji rezultat je puka farsa. Opet, kada glumci ne bi bili zarobljeni sa previše plastičnim likovima i kada bi im bila ostavljena mogućnost za makar malo suptilnosti u tumačenju, ta farsa bi bila zabavna.

Ceo film prati naracija Jane Fonde, koja kombinovana sa panoramskim prikazom predgrađa malo previše asocira na Desperate Housewives. Glavni lik je kukavni apotekar Doug Varney (Rockwell) koji nema sreće ni na poslu ni u kući i koji je praktično poslednji u lancu ishrane. Kod kuće ima frigidnu ženu (Monaghan) koja je luda za fitnessom, biciklizmom, jogom i vitaminima i koja antisocijalno ponašanje njihovog sina (Holzer) otpisuje kao dečija posla i tvrdi da roditelji moraju podržavati decu u osetljivim godinama. Ipak, njen otac Walter (Howard) je Dougov najveći ugnjetač, a pritom mu je i šef. Čak i kad Walter ode u penziju, njegovo prezime ostaje na firmi.

Sve će se to promeniti kada u njegov život uđe Elizabeth Roberts (Wilde), smorena trofejna žena lokalnog magnata. Prvi put je vidimo u negližeu, sa cigaretom u jednoj i čašom martinija u drugoj ruci, što asocira na ranije radove Sharon Stone. Ona i Doug će se upustiti u seksualnu avanturu i avanturu rekreativnog drogiranja sa mućkalicama iz apoteke, što će Douga probuditi iz dugogodišnjeg sna. Kada dobiju ideju da ubiju njenog muža (Liotta), a naročito kada se to poklopi sa posetom etičnog, ali nekako glupavog DEA agenta (Butz) koji češlja papire i magacin apoteke, film će se opasno približiti teritoriji parodije noir klasika Postman Always Rings Twice, međutim autorski dvojac će posegnuti za generičkim rešenjima situacione komedije sa ispadima slapstick humora i gegova, pa će film privesti ne baš potpunom, ali svejedno “happy endu”.

Miks romantične komedije i noira se čini kao nešto što se ne može izvesti, ali psihološka bliskost tipskih likova u oba žanra je impozantna. Glavni lik noira je muškarac, u neo-noiru češće pasivan nego aktivan, nekako slučajan, čije konce vuku fatalne žene. Glavni lik romantične komedije može biti i muškarac i žena, po pravilu je pasivan lik u pitanju, čije konce vuče društvo sa svojim očekivanjima. Te dve stvari se nisu gurale u miks često, a Better Living Through Chemistry je nedovoljno hrabar da zaista krene linijom noira, pa to guši tipskom komedijom.

Sam Rockwell nije naročito impresivan kao dobar i tupav momak, ali kada se transformiše pomoću hemijskih pomagala (ipak smo u XXI veku, sve je instant, a često je raspoloženje sintetizovano u tabletama), postaje igriv, zabavan, malo divlji, kao tipičan Sam Rockwell. Olivia Wilde pogađa suštinu kao femme fatale, ali nema prostora da se razmaše, osim u veoma parodičnim seksualnim scenama koje njih dvoje dele. Ken Howard ima zastrašujuće prisustvo familijarnog patrijarha, dok Michelle Monaghan ima prejednostavan lik da bi mogla biti suptilna. Ray Liotta je dobar, ali to nije iznenađenje, iznenađenje je koncepcija njegovog lika koji počinje kao zastrašujući mafijaški tip, da bi se pokazao kao zapravo naivan i fini momak. I debitant Harrison Holzer je sasvim pristojan kao ogavni klinac.

Ono od čega film pati je muljav scenario koji kreće u dosta pravaca i samo zagrebe po površini, da bi se vratio na sigurnu, uhodanu stazu. Istina, autori su debitanti i možda imaju problema sa filmskom artikulacijom, ali ne bi smeli imati sa hrabrošću. Pravi primer za to je funkcija naratora, autoironične šale Jane Fonde i ono njeno napadno pojavljivanje na kraju. Čini se da se ispod površine Better Living Through Chemistry skriva bolji film, ali on je prosto zakucan tamo dole.