2014.
scenario i režija:
Geoff Moore, David Posamentier
uloge: Sam Rockwell,
Olivia Wilde, Michelle Monaghan, Harrison Holzer, Ken Howard, Norbert
Leo Butz, Ray Liotta, Jane Fonda
Teško da je posebna
novost napraviti film o nemoći i frustraciji jednog dobrog momka
čijim dosadnim i ravnim životom upravljaju dominantna žena, njena
familija, sin koji je sociopata u razvoju, kao i cela okolina naoko
idiličnog predgrađa. Kada se u miks doda i malo plitke satire i
parodije noir klišea, i kada se uloge podele dokazanim glumcima,
film može biti dobar.
Samo Better Living
Through Chemistry ne ide dovoljno duboko ni u jednom pravcu da bi
bio išta više od lakog i relativno gledljivog filma koji udara po
najočitijim notama. Ako je parodija i bila zamišljena kao izražajno
sredstvo za satiru, zbog svoje plitkosti, očitosti i nedostatka
hrabrosti, krajnji rezultat je puka farsa. Opet, kada glumci ne bi
bili zarobljeni sa previše plastičnim likovima i kada bi im bila
ostavljena mogućnost za makar malo suptilnosti u tumačenju, ta
farsa bi bila zabavna.
Ceo film prati naracija
Jane Fonde, koja kombinovana sa panoramskim prikazom predgrađa malo
previše asocira na Desperate Housewives. Glavni lik je
kukavni apotekar Doug Varney (Rockwell) koji nema sreće ni na poslu
ni u kući i koji je praktično poslednji u lancu ishrane. Kod kuće
ima frigidnu ženu (Monaghan) koja je luda za fitnessom, biciklizmom,
jogom i vitaminima i koja antisocijalno ponašanje njihovog sina
(Holzer) otpisuje kao dečija posla i tvrdi da roditelji moraju
podržavati decu u osetljivim godinama. Ipak, njen otac Walter
(Howard) je Dougov najveći ugnjetač, a pritom mu je i šef. Čak i
kad Walter ode u penziju, njegovo prezime ostaje na firmi.
Sve će se to promeniti
kada u njegov život uđe Elizabeth Roberts (Wilde), smorena trofejna
žena lokalnog magnata. Prvi put je vidimo u negližeu, sa cigaretom
u jednoj i čašom martinija u drugoj ruci, što asocira na ranije
radove Sharon Stone. Ona i Doug će se upustiti u seksualnu avanturu
i avanturu rekreativnog drogiranja sa mućkalicama iz apoteke, što
će Douga probuditi iz dugogodišnjeg sna. Kada dobiju ideju da ubiju
njenog muža (Liotta), a naročito kada se to poklopi sa posetom
etičnog, ali nekako glupavog DEA agenta (Butz) koji češlja papire
i magacin apoteke, film će se opasno približiti teritoriji parodije
noir klasika Postman Always Rings Twice, međutim autorski
dvojac će posegnuti za generičkim rešenjima situacione komedije sa
ispadima slapstick humora i gegova, pa će film privesti ne baš
potpunom, ali svejedno “happy endu”.
Miks romantične
komedije i noira se čini kao nešto što se ne može izvesti, ali
psihološka bliskost tipskih likova u oba žanra je impozantna.
Glavni lik noira je muškarac, u neo-noiru češće pasivan nego
aktivan, nekako slučajan, čije konce vuku fatalne žene. Glavni lik
romantične komedije može biti i muškarac i žena, po pravilu je
pasivan lik u pitanju, čije konce vuče društvo sa svojim
očekivanjima. Te dve stvari se nisu gurale u miks često, a Better
Living Through Chemistry je nedovoljno hrabar da zaista krene
linijom noira, pa to guši tipskom komedijom.
Sam Rockwell nije
naročito impresivan kao dobar i tupav momak, ali kada se
transformiše pomoću hemijskih pomagala (ipak smo u XXI veku, sve je
instant, a često je raspoloženje sintetizovano u tabletama),
postaje igriv, zabavan, malo divlji, kao tipičan Sam Rockwell.
Olivia Wilde pogađa suštinu kao femme fatale, ali nema prostora da
se razmaše, osim u veoma parodičnim seksualnim scenama koje njih
dvoje dele. Ken Howard ima zastrašujuće prisustvo familijarnog
patrijarha, dok Michelle Monaghan ima prejednostavan lik da bi mogla
biti suptilna. Ray Liotta je dobar, ali to nije iznenađenje,
iznenađenje je koncepcija njegovog lika koji počinje kao
zastrašujući mafijaški tip, da bi se pokazao kao zapravo naivan i
fini momak. I debitant Harrison Holzer je sasvim pristojan kao ogavni
klinac.
Ono od čega film pati
je muljav scenario koji kreće u dosta pravaca i samo zagrebe po
površini, da bi se vratio na sigurnu, uhodanu stazu. Istina, autori
su debitanti i možda imaju problema sa filmskom artikulacijom, ali
ne bi smeli imati sa hrabrošću. Pravi primer za to je funkcija
naratora, autoironične šale Jane Fonde i ono njeno napadno
pojavljivanje na kraju. Čini se da se ispod površine Better
Living Through Chemistry skriva bolji film, ali on je prosto
zakucan tamo dole.
No comments:
Post a Comment