In Fear

tekst preuzet sa www.fak.hr

2013

scenario i režija: Jeremy Lovering

uloge: Alice Englert, Iain De Caestecker, Allen Leech

E, ovo nije baš lako naći u modernoj kinematografiji, ekonomičan film u svakom smislu, od broja likova i lokacija do skoro nepostojećih specijalnih efekata, koji deluje minimalistički “stylish”, a ne siromašno, i koji pored stila nudi i nemalu količinu supstance, koji je hrabar da se poigra sa žanrovskim konvencijama horora i trilera i predloži nešto novo. In Fear je jedan od zanimljivijih filmova u poslednje vreme, projekat kome je bila posvećena dužna pažnja i koji je realizovan sa potrebnom hrabrošću.

U pitanju je film čijih se tri četvrtine radnje dešava u jednom jedinom autu koji nije često u pokretu. Njegovi likovi su sveži mladi par, Tom (De Caestecker) i Lucy (Englert), na samom početku veze. Tom je očito poprilična papčina od čoveka, ali je dovoljno slatkorečiv da ubedi Lucy da ide sa njim na festival. Da stvar bude veselija, mali ljigavac sprema ljigavo iznenađenje, bukirao je osamljeni hotel u nekoj irskoj zapizdini ne bi li oni pre festivala imali jedno veče za sebe gde bi Tom mogao da... Dalje znate i sami.

Na putu su napravili pauzu u jednom pabu, i dok je Lucy otišla do toaleta, desio se incident koji će možda, a možda i ne, imati reperkusije u ostatku filma. Ono što zasigurno znamo je to da je atmosfera čudna. Još čudnije je to što ih vodič dovede samo do zaključanog ulaza na imanje, ali ne i do hotela. A kada se još izgube po lavirintu šumskih cestica i shvate da se neko zezao, pa ispremeštao znakove tako da se samo vrte u krug, shvataju da su u ozbiljnim problemima. Pojma nemaju gde su, ne mogu da se okrenu i vrate nazad, benzina nemaju neograničeno. Razloga za strah je dovoljno i ovako, ali ono pravo tek sledi. Tu i tamo vide maskiranog čoveka, na njih se umalo sruši drvo, na putu će povremeno naletati na svoje razasute stvari...

Poseban štih tome da je da su oni na početku veze, ne poznaju se dobro i nemaju izgrađeno poverenje jedno u drugo. Dodatno, Tom je ljigavac i konfliktni tip i možda vuče repove za sobom, a Lucy je sklona panici i vrlo teško se drži sabrano. Svako zaustavljanje, svačiji izlazak iz auta stvara atmosferu neposredne opasnosti.

Negde na pola filma njih dvoje će naleteti na Maxa (Leech), momka okrvavljene glave koji tvrdi da živi u blizini i poznaje put, te da ga proganjaju isti ljudi koji proganjaju njih dvoje. Problem sa njim je što nije baš najsvesniji šta se oko njega dešava i ne govori potpuno koherentno. Mogućnosti su dve, ili zaista govori istinu, ili ih masno laže...

Posebno zanimljiva činjenica je da vi, cenjeni čitaoci, sada znate više nego što su to znali glumci pre nego što su počeli da snimaju određene scene. Snimajući scene po hronološkom redu (što nije čest ni naročito ekonomičan postupak, ali je ovde to moguće zbog relativno malog broja lokacija) i dajući glumcima samo okvirne naputke i separate od teksta, efektivno ih držeći u neizvesnosti, reditelj Jeremy Lovering izvodi jedan hrabar i rizičan eksperiment. Ako glumci ne znaju tekst unapred, mnogo su prirodniji, i njihova gluma se više svodi na reakciju. Sa druge strane, ako ne znaju tekst, ne znaju čega se njihovi likovi plaše, pa su prinuđeni da odigraju strah “opšteg tipa”, što nije uvek zgodno i dovoljno.

Osim na glumce, film se dosta oslanja na zvuk, fotografiju i montažu. Fotografija u filmovima koji su skučeni na uzak prostor ume da bude dosadna, ali ovde to nije slučaj. Direktor fotografije David Katznelson sjajno koristi prostor, ne pribegava besmislenom “shaky-camu” i blentavim subjektivnim kadrovima, tako da gledalac nema osećaj gubitka orijentacije, barem ne više nego likovi u filmu. Montaža je posebno važna u domenu horora i trilera, posebno onih u kojima treba postići i “jump scare”, pored atmosfere i ovde je na vrhunskom nivou. Tonska shema je efektna, ali se na momente čini preterano sugestivnom i nedovoljno suptilnom. Svaki trzaj je najavljen pojačanjem dinamike u muzici.

Reditelj Lovering je veteran televizije, što je čest slučaj u Britaniji, ali se televizijski pedigre na ovom filmu ne vidi. Možda je to bio jedan od razloga da iza njega stane kompanija Big Talk, neka vrsta britanskog indie giganta koja od profita sa televizije finansira inovativne filmove poput ovog ili, recimo Sightseers. Premijerno prikazan na Sundance festivalu prošle godine, ovaj film je privukao solidne distributere za veća tržišta, a Loveringu napravio reputaciju autora na kojeg se treba računati. Slično kao i reditelj, i glumci su poznatiji sa televizije, Iain De Caestecker iz serije Agents of S.H.I.E.L.D, a Allen Leech iz Downtown Abbey. Jedino je Alice Englert većinu karijere ostvarila na filmu, u priči o odrastanju Ginger & Rosa, te u “young adult” filmu Beautiful Creatures.

Sad, budimo iskreni, nije ovo film bez mane. Za početak, likovi su pomalo tipski i generički, a i kako ide prema raspletu, film sve više pada u koherentnosti, a sam rasplet nema ni izbliza moćan “payoff” koji najavljuje, nego se svodi na jedan prilično neuverljiv šok i prilično generičko objašnjenje. Na svu sreću, to ne kvari dojam preterano, In Fear će ostati zanimljiva psihološka studija straha, zanimljivo žanrovsko ostvarenje, ali i ostvarenje na polju filmske tehnike, pošto uspeva da napravi mnogo sa malo sredstava.