Metro

2013.

režija: Anton Megerdichev

scenario: Viktoriya Evseeva, Denis Kuryshev

uloge: Sergey Puskepalis, Anatoliy Belyy, Svetlana Khodchenkova, Kseniya Berezina

Metro se reklamirao kao prvi ruski visokobudžetni film katastrofe koji potpuno usvaja i osvaja hollywoodski stil. U trajanju od nešto preko dva sata, reditelj Megerdichev i scenaristi forsiraju sve žive obrate koji im padaju na pamet, a koje su videli u nekom zaista visokobudžetnom filmu, dajući tako svakom stereotipnom liku, svakom klišeu i svakom besmislenom ili nelogičnom događaju priliku da zablista. Slamaju se srca, slamaju se kosti, tenzija se diže, ritam pulsa prati nadiruću vodu, atmosfera je klaustrofobična i napeta.

Pitanje sa filmovima katastrofe nije to koliko su originalni, jer teško mogu biti. Žanr je toliko potrošen da mu je potrebno čudo da bi bio originalan. Pitanje je koliko mogu da zadovolje publiku. I tu se Megerdichev iskazao sasvim dobro igrajući na sigurno i slažući poznate, reklo bi se zadate elemnte u film koji je sposoban da zadovolji mase. Metro ima dva glavna zapleta. Prvi se tiče tragedije na metrou, i slučajno formirane grupe preživelih ljudi koji nisu stigli da pobegnu na vreme, pa se bore sa ruševinama i poplavom, i njihovog puta u iskupljenje. Drugi objašnjava grupnu dinamiku, budući da su dvojica “dominantnih” muškaraca ujedno i rivali, odnosno muž i ljubavnik iste žene.

Uvod je dat kroz hyperlink za koji nam je jasno da će se brzo spojiti. Uspešni doktor Andrey mora da odvede kćerkicu Kseniyu u školu, pošto njegova žena kasni da je pokupi i odvede. Ona je kod ljubavnika, bahatog biznismena Vlada. Vidimo i dvoje simpatičnih sirotih alkoholičara, gospođu sa psom, momka Denisa koji pokušava da očara simpatičnu Alisu sa svojim poznavanjem moskovskih tunela, bunkera i tajne istorije Drugog svetskog rata, te dražesnog debeljka Mikhaila. Svi su oni, osim doktorove žene, putnici u istom vagonu. Između dve stanice u samom centru Moskve beton popusti pod naletom podzemnih voda, voda se izlije, a voz isklizne iz šina. Dobar deo putnika uspe da pobegne pre nego što se namoče električne instalacije, drugi poginu od strujnog udara, a treći su u najnezavidnijem položaju. Oni su ostali iza, ne zna se da su živi i moraju sami da se probiju kroz vodu i ruševine, plašeći se strujnih udara, iznenadnih pomeranja kompozicije i nadiranja nove količine vode. Poseban problem je i to što niko ne zna za njih, a gradske vlasti žele da odmah saniraju štetu tipičnom “ruskom logikom”, smrzavanjem svega postojećeg tečnim azotom. Napolju imamo dovitljivog novinara, hrabre spasioce, policajce, čuvare i birokrate koji se svađaju sa svetinom i ženu-majku-ljubavnicu koja traži muža, kćerku i ljubavnika.

Formula je veoma osnovna i iskopirana, ali delotvorna, posebno u akcionim sekvencama. Kada se tako pogleda, Metro uspeva da napravi pravo malo čudo od za Rusiju visokog, ali za Hollywood mizernog budžeta od 13 miliona dolara. Ne treba ni očekivati previše, efekti nisu na nivou vrhunske produkcije, ali su pristojni.

Film pada na nivou unutrašnje drame. Sukob Andreya i Vlada je providan, naivan i melodramatičan kao u telenoveli i deluje kao da se koristi svaki put kad film malo padne u tempu. Pritom, Andreyeva žena deluje kao kreten od osobe za koju se ne vredi boriti. Odnos Denisa i Alise je realniji, ali dobija dosta manje vremena. Pijanica Galina i dobroćudni Mikhail su uzeti kao “comic relief”, pa ih se ne treba razmatrati ozbiljno, a potonji pritom i gine negde na pola filma. Mala Kseniya od razmaženog derišta postaje savim slatko dete u trenutku kad zapadne u nevolju. 

Konačno, film je predug, sa obiljem scena koje nemaju naročitu svrhu u samoj priči, nego služe za igranje igre “pogodi američki pandan”. Iako su akcione sekvence i momenti katastrofe pristojni, ređaju se svako malo i konačno postaju dosadni. Druga polovina je cela jedan veliki kliše, toliko da inače pristojna gluma potpuno opada u kvalitetu. Metro sebi postavlja visoke, ambiciozne ciljeve, ali ih ne ispunjava, pa se zbog toga čini kao bezlična kopija.