Boychoir

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014

režija: François Girard

scenario: Ben Ripley

uloge: Dustin Hoffman, Garret Wareing, Kathy Bates, Eddie Izzard, Kevin McHale, Josh Lucas, Debra Winger, Joe West, River Alexander

Nikako mi nije jasna pomama ne dečije, odnosno dečačko horsko pevanje. Kapiram, dečaci anđeoskih glasova pevaju lepu, staru i uglavnom crkvenu muziku i to je sve mnogo lepo i mnogo fino. Ali svejedno mislim da su Bečki Dečaci i njihovi klonovi po svetu ipak svojevrsno preterivanje. Dobro, civilizacija je uznapredovala, pa je karijera muškog soprana kratkotrajna i prolazna i barem nema više brutalnih metoda za njeno produžavanje na neodređeno (videti pod Farinelli). Šta, uostalom, fali devojčicama? Jednako lepo i, u idealnim okolnostima, suludo visoko pevaju, a i glas im manje mutira...

No dobro, pred sobom imamo ovaj komadić tradicije kao okvir za priču o odrastanju nadarenog problematičnog klinca koji postaje siroče i spas nalazi u predanom radu na svom talentu. Nekoga će ova priča nadahnuti, nekoga baš i ne. Ako u Boychoiru prepoznate kalup televizijskog filma, čak meni posebno mrskog Hallmark kanala, u pravu ste. Štos je u tome što je na drugim planovima Boychoir bolji film nego što je njegova priča i što je izveden kako treba, sa poznavanjem materije, minimumom grešaka i više nego kvalitetnim glumcima.

Naš junak je Stet (Wareing), sin samohrane i ne baš korisne majke za čiju dobrobit najviše brine učiteljica (Winger) i horovođa u lokalnoj školi. Stet ima ispade agresivnosti i ne poštuje autoritete, pa tako zezne audiciju kod etabliranog profesora Carvella (Hoffman) koju mu je učiteljica osigurala. Stvari se menjaju kad majka pogine, a u život se uključi njegov odsutni i prilično bogati otac (Lucas). Stet je vanbračno dete, a njegov je otac, iako ga krije od svoje familije, dovoljno pristojan tip da nastavi da ga izdržava. Rešenje za novonastalu situaciju se samo nudi: Stet uz pomoć očevog “podmazivanja” biva primljen u internat specijalizovan za dečačko horsko pevanje, baš kod istog profesora.

Internat postaje njegovo “fancy” sirotište, a Stet se isprva ponaša asocijalno i lagano agresivno (u PG okvirima, naravno), kako kakva mlada verzija Willa Huntinga. Fora je u tome što je njegov talenat ogroman, a i on je pametan momak, pa izuzetno brzo napreduje. Profesoru biva skrenuta pažnja na njega i on ga uzima pod svoje uz “tough love” pristup (pametnije i umerenije urađen nego u skrnavom Whiplashu), a direktorka (Bates) u Stetu vidi priliku da se škola digne na novi nivo. Stvari, naravno, nisu nikad tako sjajne, jer Stet uz napredak dobija i protivnike, kako u vidu dotadašnje glavne dečije zvezde (West), tako i u vidu ljigavog britanskog asistenta (Izzard) koji samo čeka da se Carvelle povuče, a on nasledi njegov posao.

Boychoir je naivan i plitak film, ali je daleko od obične televizijske konfekcije. Prvi razlog za to su odlični i više nego raspoloženi glumci. Dustin Hoffman jednostavno briljira. Njegov portret ćudljivog, ali svejedno vrhunskog profesora je od početka do kraja na mestu. Njegov kontakt sa ostalim glumcima je sjajan i oni su zajedno s njim sjajni. Kathy Bates igra na kartu svog uobičajenog sarkazma i ispaljuje sjajne “one linere”. Eddie Izzard prirodno dođe kao nekakav “comic relief”, ali nije karikaturalan, već sjajno balansira zlobu, ljigavost i uštogljenost. Kevin McHale je isto sasvim solidan kao profesor za mlađe grupe.

No, lako za odrasle. Oni su profesionalci i logično je da ne budu uplašeni da dele scenu sa tako dobrim glumcem kao što je Hoffman. Za decu bez glumačkog iskustva to može biti preveliki izazov. Garret Wareing se, međutim, odlično pokazao baš u tim scenama, prirodan je i ležeran sa Hoffmanom i sa ostalim starijim glumcima. Mali problem je to što ga nikako ne “kupujemo” kao barabu, što film sugerira, jer je naprosto suviše nežan, fini i pristojan za takvu transformaciju sa kojom bi se pomučio i stariji i školovaniji glumac.

Druga značajna stavka u filmu je muzika, i u smislu izbora komada za muzičku podlogu filma (čuti Handela u izvođenju dečijeg hora je divno iskustvo, ali moj lični favorit je scena u kojoj klinci pevaju Nišku Banju i muče se sa srpskim jezikom), i još više u smislu poznavanja materije: muzičke teorije i pedagogije, pevanja i muzike uopšte. To ne treba da čudi jer je kanadski reditelj François Girard poznat po svom radu na operama, ali i po filmovima na temu muzike. Posebno treba napomenuti njegov film The Red Violin, jedan izuzetno zanimljiv i uspešan narativni eksperiment u kojem je naslovni instrument heroj koga pratimo kroz seriju događaja u prostornom (od Velike Britanije do Kine) i vremenskom rasponu od nekoliko stotina godina.

Boychoir nije toliko inovativan i hrabar film. Naprotiv, klasičan je i nekako ziheraški. Ali je na svim poljima u najmanju ruku kompetentno izveden, dok je na nekima čak izuzetno dobar. Zbog glumaca i muzike ga se isplati gledati, a dovoljno je pitak i za gledaoce koji materiju ne poznaju baš najbolje. U svakom slučaju, ovo je sasvim solidno ostvarenje.