24 jours / 24 Days

2014.

režija: Alexandre Arcady

scenario: Alexandre Arcady, Emilie Freche, Antoine Lacomblez (po knjizi Ruth Halimi)

uloge: Zabou Breitman, Pascal Elbé, Jacques Gamblin, Sylvie Testud, Éric Caravaca, Syrus Shahidi, Tony Harrisson

Znate za onu floskulu po kojoj je život čudniji od onoga što možemo izmaštati. Floskula kao floskula, ali je ponekad tačna. Naročito kad je u pitanju kriminal. Valjda zato neki ljudi gledaju “true crime” program rađe nego kriminalističke filmove. Tu, međutim, na scenu stupa jedan drugi faktor: ljudska glupost. Suprotno popularnom verovanju, kriminalci, naročito oni obični, nasilni, nisu nimalo pametni ljudi. Ubice, otmičari, razbojnici i teroristi su zapravo najčešće glupi kao ćuskije. Posebna frka nastaje kada su pored toga i ludi i iskompleksirani. Onda je njihovo ponašanje krajnje nepredvidljivo i oni su skoro nemogući za logičnu kriminalističku obradu.

U te “stranger than fiction” priče spada i ona tragična o otmici Ilana Halimija u Parizu 2006. godine. Njega je otela izuzetno nasilna banda pariških rođenih gubitnika i probisveta i držala 24 dana u zarobljeništvu, da bi ga pustila izgladnelog, iscrpljenog, mučenog i zapaljenog negde u šumi. Ilan Halimi umro je na putu za bolnicu, a otmičari, njih 20-ak, su ubrzo po tome uhvaćeni, optuženi i osuđeni na zatvorske kazne.

Nekoliko stvari tu ispada iz klasične filmske matrice. Prvo, otmica je izvedena inovativno, ali ne i promišljeno, a banda kasnije nazvana varvarskom nije bila primer nekakve organizacije. Drugo, Ilan, Jevrejin po veroispovesti, nije otet iz nekih religijsko-terorističkih razloga, nego zbog, u ovom slučaju pogrešne, generalizacije da zbog svoje veroispovesti verovatno dolazi iz bogate familije (što nije moglo biti dalje od istine – Ilan je radio u trgovini mobilnih telefona, njegov otac je vlasnik malog butika, a majka sekretarica). Treće, policija je otmicu tretirala kao običan zločin, a ne zločin iz mržnje (ili makar predrasuda). Iz toga sledi da je istraga, iako dobronamerna, bila nedovoljno temeljna. Oni jednostavno nisu znali s kim i s čim imaju posla, pa su uglavnom tapkali u mestu pokušavajući da pronađu šablon i pristup.

Film nastao po tom događaju, 24 jours, je zbog same svoje materije izuzetno moćan. U tom smislu je reditelj Alexandre Arcady pravilno postupio i sa saradnicima napravio najprostiju dramaturšku obradu izvornog materijala. Potrebe za dodatnom infuzijom drame i oneobičenja nije bilo. Sa druge strane, kalupljenje u logiku i formulu ne bi imalo smisla i bilo bi filmski pogibeljno onoliko koliko je policijska istraga bila u stvarnom slučaju. Arcady se uhvatio pristupa doku-drame i toga se držao od okvirne (i ne baš potrebne) naracije Ruth Halimi (Breitman) do Ilanove druge sahrane u Izraelu, preko kratke ekspozicije familijarne rutine Halimijevih, zločina, istrage i pregovora koji nisu urodili plodom jer je vođa otmičara “Django” Fofana (Harrisson) bio potpuno nepouzdan i menjao zahteve u hodu bez ikakve taktike, a Ilanov otac Didier (Elbé) suviše štreberski instruiran od strane policijske psihoanalitičarke (Testud).

Što se same režije tiče, ona je uglavnom korektna. Posebno osveženje su izvrsne “second unit” sekvence koje potpisuje Arcadijev sin Alexandre Aja, globalno poznati reditelj horora. One su napete i moćne, a osećanje neizbežnog užasa i gadosti dominira celim filmom. Ono što je problematično su određeni trikovi koji su toliko standardni da su otrcani i koji u nekim trenucima film svode skoro na nivo televizijske produkcije. Tu mislim na ona tupava zatamnjenja i muzičke efekte sačinjene od jeftinih džinglova. Te sitne brljotine opasno ugrožavaju celu priču i svode je na nivo nekog CSI klona.

24 jours je mnogo uspešniji film po pitanju balansa tri ugla gledanja: žrtve (odnosno familije otetog), policije i ludih, agresivnih zlikovaca. Razlog tome su glumci koji se slušaju i retko kad promašuju ton, iako se gluma za američke standarde može nazvati malo prenaglašenom. Obrazloženje za to je jednostavno: situacija je sama po sebi napeta i histerična, pa su razna “iskakanja” sasvim normalna pojava.

Gledajući film iz sve tri perspektive, u stanju smo iščitati veoma suptilno dat socijalni presek savremenog (post 9/11) francuskog društva. Uz ovakvu priču, to je i najbolji deo filma i direktan razlog zašto ga se isplati pogledati.