Blood Moon

2014.

režija: Jeremy Woodling

scenario: Alan Wightman

uloge: George Blagden, Shaun Dooley, Corey Johnson, Raffaelo Degrutolla, Amber Jean Rowan, Anna Skelern, George Webster, Ian White, Eleanor Matsuura, Jack Fox, Tony Law

Western i horor, što da ne. I jedan i drugi žanr vuku korene iz mitologije koja se na određenim mestima preklapa. Ni tih mesta nije malo, fuzija žanrova je oprobana više puta i deluje kao zanimljiva kombinacija. Štos je u tome da treba znati kako to izvesti, a Blood Moon tu pada na testu, što je šteta jer ima sasvim dobru startnu poziciju: legendu o “skinwalkeru”, indijanskom vešcu koji uzima životinjski oblik.

Čak i počinje relativno zanimljivo i napeto, sa pljačkom banke koju izvode dvojica braće-bandita (Johnson, Degrutolla). Pošto tokom pljačke ubiju blagajnika, šerif skuplja poteru da krene za njima. Nemajući koga drugog, sa sobom uzima pijanu Indijanku koja ga upozorava da nije dobro napuštati grad za vreme krvavog meseca (pun, crven i spušten) jer su tada skinwalkeri najaktivniji. Na drugoj strani imamo ekipu u poštanskoj kočiji, mladi bračni par (Blagden, Rowan), jednu lajavu gospođu (Skelern) i jednog knjiškog moljca (Webster), kojoj se priključuje čudni neznanac Calhoun (Dooley), za kojeg će se ispostaviti da je revolveraš.

Naravno, banditi će presresti kočiju, ali će iz nekog razloga uzeti putnike za taoce, umesto da samo otfuraju dalje. Naravno, sprema se sukob između njih, ali i jednima i drugima preti opasnost od “skinwalkera” koji je u neposrednoj blizini. I tu film odlazi dovraga.

Prvo, ritam filma je konstantno “off”, taman kad krene akcija, opet dolazi do usporavanja, blebetanja i rastezanja vremena. Drugo, likovi su izrazito površno napisani i što se tiče osobina (standardni western tipovi) i što se tiče postupaka. Umesto da njihova motivacija vodi priču, priča određuje njihove postupke. Treće i najvažnije, fuzija žanrova deluje veštački od samog početka i nije nimalo glatka. Western je tu uglavnom kao kostim, kao “period piece”. Britanske lokacije tu nimalo ne pomažu, a set i enterijeri više liče na western zabavni park nego na pravi gradić i zgrade. Što se horora tiče, umesto bića iz Navajo legendi, imamo sasvim običnog filmskog monstruma koji u dlaku nalikuje na modernog vukodlaka. Nemaštovito.

Istini za volju, akcija je kompetentno snimljena, iako bi mogla biti za nijansu preglednija i urednija. Ni gluma se ne može nazvati lošom, ali dosta ovisi o dometu i mašti samog glumca. Likovi su jednostavno toliko plošno napisani, ali sposobni glumci od svojih likova prave šou, ako ništa drugo. U tome prednjače Shaun Dooley, Corey Johnson i Anna Skelern.

Jeremy Woodling voli western. Njegov prethodni film The Magnificent Eleven je bio pokušaj rekontekstualizacije westerna u London, sa fudbalerima umesto kauboja, Indijcima umesto Indijanaca i gangsterima umesto bandita. Sa pretrpanim scenariom bio je prisiljen da menja ton svako malo i u tome se nije snašao. Ovde je posredi sličan, ali čak i jednostavniji problem: dobra ideja nije detaljno razrađena, već se poseglo za standardnim rešenjima. I Woodling i scenarista Wightman su ljudi sa televizije, više serijski radnici nego kreativci. I taj “mindset” ih sprečava da naprave dobar film.