Idila / Idyll

2015.

scenario i režija: Tomaž Gorkič

uloge: Nina Ivanšin, Lotos Vincenc Šparovec, Nika Rozman, Sebastian Cavazza, Jurij Drevenšek, Manca Ogorevc

Idila je prvi pravi horor snimljen u Sloveniji u domaćoj produkciji. Za percepciju filma će taj kvalitet biti presudan. Sa jedne strane, svi pionirski projekti su problematični jer nema domaće tradicije na koju bi se pozvali ili nadovezivali. Opet, ne bi bilo ni uputno ni naročito pametno ovakve pokušaje saseći u korenu. U kinematografiji u kojoj je država ključni igrač i koja je opterećena art kanonima, svaki pokušaj žanra je hvale vredan. Ne samo da bez žanra nema industrije, nego je upitno koliko je i “art” komponenta funkcionalna i komunikativna sa spoljnim svetom. Idila je daleko od savršenog filma, ali je prelomni prvi korak.

Reč je o kombinaciji nihilističke satire, “šumskog slashera” i “backwoods” varijante u kojoj se sudaraju urbano i ruralno. Nakon pijane noći, Zina, manekenka na zalasku karijere odlazi na foto-snimanje u planine sa zatupastom koleginicom Miom, apatičnom šminkericom Dragicom i snobovskim fotografom Blitczom. Krajolik je idiličan i čini se da će mamurnoj Zini najveći problem biti Miino idiotsko brbljanje. Međutim, livada na kojoj snimaju, kao i sve okolo, pripada lokalnim kreaturama, ocu i sinu Franclu i Vintlru. Već na prvi pogled su čudni i agresivni, a znamo da se nezvanim gostima nešto sprema. Sve je to povezano i sa rakijom koju je Zina pila prethodne večeri i sa sablasnom babom od koje je tu istu rakiju Blitcz pokušao da kupi...

Ono što sledi je veoma klasična horor formula sa mučenjem, bežanjem, jurnjavom i nadmudrivanjem. I ona radi bez većih problema, a za posebnu pohvalu su njene varijacije i “twist” pred sam kraj koji podvlači nihilističku notu. Formula radi jer je odlično prenesena u slovenski kontekst. O sukobu urbanog (pre svega Ljubljane) i ruralnog (planina i sela koja deluju pitomo i idilično na prvi pogled, ali ne znači da su nužno takva) koji svakako postoji u društvu, ne govori se niti puno, niti otvoreno, niti na način da ga je moguće ubaciti u horor formulu. Za te suprotstavljene strane oni drugi će uvek biti šmrkavci, odnosno seljačine.

Problem je, međutim, što se čini da Idila ipak za nijansu previše “namiguje”. Likovi su u najboljem slučaju dvodimenzionalni i dosta često karikaturalni. Oni predstavljaju samo svoj socijalni status i možda po jednu, malo prenaglašenu osobinu. Idila bi bila strašnija, a jednako ubitačna i satirična, da su naši junaci malo kompleksnije ličnosti, da je Mia manje glupa i naivna, da je Blitcz manji snob i da je Zina manje cinična. To je naročito vidljivo u slučaju negativaca koji su previše nakaradni, unakaženi, retardirani. Da su malo uverljiviji i malo više nalik na postojeće agresivne seljačine, horor bi bio potpuniji.

Sa tehničke strane, Idila se čini kao dojmljiv i pismen film. Fotografija je efektna, šminka i efekti takođe. Na planu glume, primetno je malo teatralnosti, ali tako su i likovi napisani. U svojoj izvedbi odskače Nina Ivanšin, art publici poznatija po glavnoj ulozi u filmu Slovenka (Damjan Kozole, 2010). Njen pristup je možda pomalo maniristički, opet je hladna, cininična i na nekoga ili nešto besna, ali u njenoj izvedbi Zina je jedini zaokruženi lik u filmu.

Rekoh već, Idila je neobično važan film ne samo za slovensku, već i za regionalnu kinematografiju. Prvi i osnovni razlog je to što je Tomaž Gorkič sa ovim filmom potpuno posvećen žanru i ne pokušava da od njega napravi snobovski ironijski odmak. Idila je film koji bez problema možemo zamisliti u nekoj francuskoj ili belgijskoj produkciji (du Welz i Aja mi padaju na pamet). Možda ne bi bio najbolji ili najstrašniji horor date godine, ali ne bi bio ni na dnu. Poučeni svetlim primerom Idile, možda će filmaši shvatiti da je horor ipak moguć i kod nas u regionu i odvažiti se da tim putem krenu. Možda će to izroditi još bolje i strašnije naslove. U tom kontekstu, pionirska uloga Idile je neprocenjiva.