2014
scenario i režija:
Carol Morley
uloge: Maisie
Williams, Maxine Peake, Florence Pugh, Anna Burnett, Greta Scacchi,
Rose Caton, Joe Cole, Monica Dolan
Stvarni događaj,
epidemija nesvestica u školi za devojke, dogodio se pre svega
nekoliko godina u saveznoj državi New York. O tome je bilo nešto
reči, ali sve je uredno pospremljeno pod tepih i opravdano
kombinacijom foliranja i masovne histerije. Prosto, curama je bilo
dosadno ili su ih furali hormoni, ili je to bila neka pobuna, pa je
najjednostavnije i najefikasnije bilo obaviti testove, otkriti da
nema tu ničega i sve lepo otpisati. Carol Morley, britanska autorica
dokumentarnih i igranih filmova, uzela je ovaj predložak i temeljno
ga rekontekstualizirala.
Opet imamo internat,
ali za razliku od američkog i savremenog, ovde je britanski i to
onaj s kraja 60-ih. Nije to slučajno, što će se ispostaviti važnim
za tok filma, jer su britanske 60-te, poznate kao “swinging
sixties” temeljno promenile okoštalo društvo. Nisu to bili samo
The Beatles i The Rolling Stones. Bilo je tu i Pink
Floyda i Crowleya i okultnog i droge i seksualne revolucije, a
stara garda, ona rođena pre rata (Drugog svetskog, možda čak i
Prvog), ona ekipa čiji su roditelji bili podizani u viktorijanskom
ključu, bila je još živa i itekako aktivna. Ako niste pogledali
If... (1968), pogledajte ga. Internat je možda muški, ali
društveno uređenje je isto.
U početku nam se
čini da pratimo Abbie (Pugh), propupalu i seksualno aktivnu curu
koja predstavlja “novo doba” koje je došlo. Zbog svog načina
života, ona se polako razilazi sa svojom prijateljicom od
detinjstva, nešto konzervativnijom Lydijom (Williams), ali se zato
sjajno slaže sa njenom majkom Eileen (Peake) i bratom Kennethom
(Cole), momkom koji se fura na progresivnu muziku i okultno. Abbie je
možda trudna (jutarnje mučnine i nesvestice), ali je svakako
bolesna, što će se otkriti kada posle jednog takvog rušenja ona
iznenadno umre.
Fokus onda prelazi
na Lydiju, elokventnu, nadobudnu, ali pomalo čudnu devojku koja
skriva neke tajne. I ona počinje da se onesvešćuje i gubi snagu.
Možda je to “hommage” Abbie ili nekakva pobuna protiv rigidnog
sistema. Možda je to izazvano nekom traumom koja zapravo nema veze
ni sa Abbie, ni sa školom, nego dolazi iz kuće i iz nesređenih
odnosa. Možda su tu posredi neke druge, nadnaravne sile, crna
magija, zmajske žile (eto poveznice sa Motovunom, gde sam film
gledao). Sve u svemu, to postaje vrlo čudno kada se onesvešćivanje
proširi kao epidemija i među ostatkom njenih drugarica i čak
zahvati jednu mlađu profesorku.
Ono što dalje
pratimo je kako se organi škole, predstavljeni direktorkom g-đicom
Alvaro (Dolan) i najstrožom od strogih profesorki g-đicom Mantel
(Scacchi) nose sa tom “epidemijom” i pre svega sa Lydijinim
racionalizacijama, provokacijama i argumentacijama. Ni u jednom
trenutku nam neće biti posve jasno je li tu reč samo o foliranju,
pobuni ili se tu skrivaju neki drugi razlozi, racionalni ili
iracionalni, pošto su žrtve različitog socijalnog porekla,
psiholoških profila i životnog (pre svega seksualnog) iskustva.
Ono u čemu The
Falling uspeva kao film je da misteriju održi do samog kraja, pa
čak ni tada ne otkrije (sve) karte. Na taj način uspeva da oslika
duboko podvojeno britansko društvo na prekretnici vremena, ali i da
nas zavara i drži nam pažnju do kraja filma i pored nekih očitih
nedostataka. Mogu se pronaći poveznice sa nekolicinom filmskih
naslova, od već pomenutog If... do misterioznijih Picnic
at Hanging Rock (1975) i čak punokrvnog horora Wicker Man
(1973) u tragovima.
Najjači aduti tu su
glumačka ostvarenja starijih glumica i fotografija u kišnim i
blatnim neutralnim tonovima koja asocira na britanski neo-gothic.
Muzika je tu interesantna, ali je dvosekli mač jer je ima fakat
previše i pojavljuje se na izuzetno neprimerenim mestima. Osim
muzike, problematične su i mlađe glumice sklone afektiranu. To
posebno vredi za Maisie Williams (Game of Thrones) koja
jednostavno nema snage da glavnu ulogu iznese na uverljiv način, pa
često afektira preko svake mere dobrog ukusa. Problematična je i
ekspozicija koja traje i traje i koja se svodi na ponavljanje jednog
te istog obrasca sa onesvešćivanjem. To potpuno uništava ritam
filma, ali jednom kada se The Falling uhvati teme i ritam
dolazi na svoje, pa postaje sasvim gledljiv film.
I tu dolazimo do
problematike ovogodišnjeg festivalskog izbora, ne samo u lokalnim i
regionalnim okvirima, nego i globalno. Čini se da je došla takva
“berba” filmova gde autori znaju izabrati i postaviti temu, ali
je ne znaju obraditi i ispričati priču. Ta matrica se ponavlja na
ovaj ili onaj način, a filmovi imaju problema sa “storytellingom”
i ritmom, bilo u prvoj, bilo u drugoj polovini. U ovom slučaju
razlog možemo naći u tome što se Carol Morley još, izgleda, nije
odlučila radi li dokumentarne ili igrane filmove, a postupak i
percepcija joj ostaju slični, na pola puta. To je dosta bolje
upalilo u dokumentarcu Dreams of a Life (2011), ali je The
Falling samo delimično uspešan film.
No comments:
Post a Comment