Burying the Ex

2014.

režija: Joe Dante

scenario: Alan Trezza

uloge: Anton Yelchin, Ashley Greene, Alexandra Daddario, Oliver Cooper

Joe Dante je “učenik” Rogera Cormana, možda najbolji i najdosledniji, i to se vidi odmah na prvu loptu. Ma kakve uspehe postigao, a postigao je mnogo, on ostaje veran niskobudžetnoj estetici ispod koje se krije manje ili više relevantan pod-tekst. Autor Piranhe, Howlinga i Gremlina se svakako mora smatrati kultnim. I pored toga što se njegovo ime često nalazi na top-listama specijalizovanih časopisa (kako kritičkih, tako i horor), on u poslednje vreme snima relativno retko. Burying the Ex dolazi pet godina nakon The Hole, koji opet dolazi šest godina nakon Loony Tunes nastavka. Dante je u međuvremenu, još od sredine 90-ih, bio aktivan na televiziji i u zajedničkim projektima antologijskog tipa.

Burying the Ex je, očekivano, veoma retro film za publiku starog kova. Estetikom podseća na Danteove (i ne samo Danteove) filmove iz 80-ih, snimljen je na veoma tesnom budžetu i uglavnom udara na poznata mesta. U pitanju je trenutno moderna fuzija filma o zombijima, parodije i romantične komedije koja se, logično, bavi strahom od vezivanja prisutnim kod sadašnjih generacija. 

Naš junak je Max (Yelchin), geek, ljubitelj horora i radnik u dućanu sa maskama i memorabilijom. Njegova devojka Evelyn (Greene) deluje kao da je za dva koplja iznad njega. Štos je u tome što je cura malo poremećena, ne samo da je militantna veganka i eko-frik, nego je od one sorte koja voli da uređuje tuđe živote. Naš Max ne samo da je papučar, nego čak nije u stanju poslušati savet svog brata, čoveka-svinje Travisa (Cooper) koji na neku foru ima uspeh kod žena (a kao kres-gajbu koristi Maxovu kuću) i uvaliti ludači korpu. Slamka spasa dolazi kad ona pogine njemu pred očima pod točkovima autobusa.

To u prevodu znači da Max može započeti vezu sa curom koja mu se stvarno sviđa, geekušom Olivijom (Daddario) koja drži radnju sa domaćim sladoledom imena “I-Scream” sa, naravno, horor tematikom. Njih dvoje deluju kao savršen par i jako se privlače, ali stvari se menjaju onog trenutka kada se Evelyn vrati iz mrtvih. Ona je zombi, ali nije od onih “Must... Eat... Brains...” tipova, jednako je artikulirana, militantna i napaljena kao i dok je bila živa. Čak ni ne izgleda trulo, čak može da prođe kao prenašminkana gotičarka. Štos je u tome što je jaka kao crna zemlja i što je luđa nego inače i našeg junaka želi da pretvori u zombija i da ga ima stalno uz sebe. Pogađate, njemu ideja da istrune sa ženom sa kojom nije uživao ni dok je bila živa nije baš po volji...

Da se ne foliramo, ovo nije nekakva izrađena studija poput Warm Bodies, mnogo više igra na prvu loptu. Film je zabavan na jedno gledanje, ali nema potencijal za više od toga. Scenario je očajan i predvidiv, likovi tipski, tempo lagano problematičan. Čini se da je materijala bilo za kratki film ili epizodu TV serije, ali da je on nevešto razvučen i nategnut na 85 minuta filma. Čak su i razasute reference i nakloni (Romero kompanija za selidbe i transporte, maraton Romerovih zombi-filmova), ma koliko zabavni bili horor fanovima, u suštini veoma površni i kao da su namenjeni izvlačenju osmeha na licima potkovanijih gledalaca.

Što se glume tiče, Burying the Ex nije ni naročito zahtevno, ali ni naročito zahvalno delce. Što sasvim odgovara Antonu Yelchinu koji je glumac ne baš sjajnih mogućnosti ili makar nije dobio pravu priliku da se iskaže u pravom svetlu jer je često imao loše napisane uloge u loše napisanim filmovima, a u najboljem slučaju relativno neprimetne epizode (Only Lovers Left Alive). Ashlee Greene se drage volje poigrava sa klišeom militantne cure, kasnije i kao zombi, često uz pamtljive one-linere. Alexandra Daddario je slatka i simpatična, što od nje uloga zahteva, ali je lik toliko plošno napisan da više podseća na nečiju “geek chick” fantaziju nego na realnu osobu. Kad smo već kod toga, Oliver Cooper je tek zaglavljen sa likom koji treba da posluži kao poster za onu utešnu poslovicu “ne jebe lep nego uporan” i kao materijal za popunjavanje minutaže. Štos je u tome što to jednostavno ne kupujemo.

Zanimljivo je da je prošlogodišnji festival u Veneciji imao premijere dvojice Cormanovih polaznika. Peter Bogdanovich je druga priča i on se vrlo brzo otisnuo u neke druge vode, a Dante je ostao veran žanru i pristupu. Fora je u tome što su oba autora išla u svoju i općenitu filmsku prošlost sa svojim novim filmovima. Bogdanovichev film She's Funny That Way je pogled unazad na screwball komedije, ali to je jedna druga priča. Nažalost, dosta uspešnija od Danteove pod imenom Burying the Ex. Film nije katastrofalan, ali je od onih umereno simpatičnih i zabavnih, ali zato ultimativno mlakušnih filmova prema kojima je uobičajena reakcija: “Hajdemo dalje”.