Unclenching the Fists / Razzhimaya kulaki

 kritika objavljena na portalu XXZ

2021.

režija: Kira Kovalenko

scenario: Kira Kovalenko, Lyubov Mulmenko, Anton Yarush

uloge: Milana Aguzarova, Alik Karaev, Soslan Khugaev, Khetag Bibilov, Arsen Khetagurov, Milana Pagieva

Osetija, oblast na Kavkazu podeljena državnom granicom na Južnu (koja se nalazi u Gruziji) i Severnu (koja se nalazi u Rusiji) poznata je uglavnom po nemilim događajima. U slučaju Južne Osetije, to je bio rat između Rusije i Gruzije koji se na njenoj teritoriji vodio. U slučaju Severne, pak, taj presudni incident koji je ostao zabeležen u memoriji nacije bilo je zauzimanje škole u Beslanu od strane čečenskih terorista i intervencija ruskih snaga bezbednosti koja je života koštala preko 300 ljudi, uglavnom dece.

Ono što važi za Osetiju, uglavnom važi i za celi Kavkaz, posebno njegove severne delove koji su još pod ruskom vlašću. Stanovništvo je etnički i verski mešano, što povremeno dovodi do tenzija i sukoba, dok se vesti iz nekih drugih oblasti života, recimo kulture, dosta teško probijaju kroz blokadu. Korak unapred može da bude akademija u Nalčiku (Kabardinsko-Balkirska Republika) osnovao Aleksandar Sokurov, a koja je već iznedrila reditelja Kantemira Balagova (poznat po u Cannesu nagrađivanim filmovima Closeness i Beanpole), ali i Kiru Kovalenko čiji je film Unclenching the Fists prvi film snimljen na osetskom jeziku. Film je premijeru imao u Un certain regard paralelnom takmičarskom programu Cannesa gde je osvojio glavnu nagradu.

Junakinja filma Ada (studentkinja glume Milena Aguzarova) je mlada devojka koja živi u nekadašnjem rudarskom gradiću Mizuzu s ocem (profesionalni glumac Alik Karaev) i mlađim bratom Dakkom (Bibilov), zapravo pomalo u svojstvu njihovog vlasništva. Otac joj bira kratku frizuru, zabranjuje joj da nosi parfeme, sakrio joj je dokumenta, a iz kuće je pušta jedino na posao, u prodavnicu na kraju ovog gradića koji se bukvalno sastoji od reda zdrada i jedne ceste u klisuri između rečnog korita i brda. Brat je, pak, tretira malo kao majčinsku figuru, malo kao veliku plišanu životinju, malo kao ljubavni interes. Ništa bolji tretman ne dobija ni od momka Tamika (Khetagurov) koji pokazuje interes za nju tako što je spopada i dosađuje joj.

Ada svakog dana na kraju grada čeka svog starijeg brata da se odnekle vrati jer i ona sama želi da pobegne. Iz svoje kože, iz stana, od oca, od brata, od grada, od države. Jednog dana se brat Akim (rvač Soslan Kugaev) vraća na praznike posle nekoliko godina provedenih u Rostovu, rešen da promeni kućnu dinamiku. Međutim, otac nema nameru da tek tako popusti, pa će Akim i Ada (čija privrženost prevazilazi tipične bratsko-sestrinske granice) morati da sačekaju da njegova bolest nekako uznapreduje da bi je on mogao osloboditi.

Unclenching the Fists je film izrazito teskobne atmosfere u kojoj nam isprva nije jasno zbog čega su porodični odnosi u Adinoj familiji tako i toliko zatrovani. Prvi odgovor bi bio tradicionalizam i patrijarhat pomešan sa gerantokratijom poprimio patološke i ekstremne oblike. Kira Kovalenko i njeni ko-scenaristi nam, međutim, polako otkrivaju i neke detalje u pozadini koji su prouzrokovali tu patologiju. Tek negde na polovini se otkriva da Ada nosi pelene i da je to posledica toga da je preživela eksploziju kao mala, a da otac iz kojeg već razloga ne dozvoljava operaciju koja bi joj možda povratila telesne funkcije. Njegova motivacija ostaje nejasna, a Ada se sama sigurno ne može izboriti s tom situacijom, a pitanje je može li se osloniti na pomoć brata ili eventualno Tamika, a da jedno ropstvo ne zameni drugim.

Gledanje filma je uglavnom frustrirajuće iskustvo, budući da većina postupaka likova nema ni jasnu motivaciju, niti izgleda da je ikog briga za posledice. Jasno, reč je o vrlo specifičnom setu problema, reklo bi se ekstremnoj situaciji, a autorica tek povremeno uspeva da ga oslika na način da nas senzibilizira dalje od vrlo opšteg, površnog nivoa. Najbolji primer za to je insistiranje na tome da Ada, poput neke životinje, ali i iz razloga ličnih trauma i manjkavosti opsesivno »njuši« drage osobe, poput starijeg brata. Ali standardni štosevi poput verističke kamere iz ruke, povremenih odlazaka u studiju samog mesta i ponašanja tamošnjih besperspektivnih mladih (»driftanje« ladama po prašini, kupanje u hladnoj reci, priče o Khabibu i Connoru), pa i glumačke postave sačinjene uglavnom od naturščika ovde ne piju vodu toliko jer se jasno radi o vrlo skriptiranom sadržaju.

Tek negde na kraju se vidi da je kreativna ekipa iza filma uglavnom na pameti imala da je Adina lična tragedija zapravo metafora za nacionalnu, pa se bombaški napad može povezati sa Beslanom, a onaj kraj s vožnjom u nepoznatom pravcu, ali sa zastavama u teoriji sve otkriva. Unclenching the Fists (naslov je parafraza prvenca Marca Bellocchija, Fists in the Pocket, a i reference na neke druge autore poput Béle Tarra su prisutne) nije naročito komunikativan film i u njemu se svakako može iščitati ponešto neprijatne egzotizacije složene po ukusu velikih festivala, ali mu je svakako mesto na festivalu poput FAF-a jer je možda reč o signalu da pred nama imamo autoricu u razvoju koja može postati velika s nekim od sledećih filmova.