Benedetta

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ponekad, na momenat ili dva, pomislimo da se Pol Verhoven uozbiljio, okanuo treša i provokacije i posvetio ozbiljnoj kinematografiji na tragu svoje prve, holandske, libertinske, anticenzorske i antifašističke faze, ali on će se potruditi da nas brzo demantuje.

Sa njim nikada ne znamo koliko je ozbiljan, koliko se zeza, a koliko se trudi da jasne i direktne poruke slobode i humanosti maskrira pod slojevima treša i provokacije. U Evropi je svakako suptilniji nego u Americi, zato se njegov povratnički film ,,Black Book“ (2006) može smatrati i njegovim najiskrenijim, ,,a Elle“ (2016) možda i najintelektualnijim u studiji ženske moći, što je jedna od njegovih tema.

U slučaju dugo iščekivanog i usled pandemije odlaganog filma ,,Benedetta“, taj trenutak ozbiljnosti dolazi na samom početku, s crkvenom muzikom preko crnog ekrana i s natpisom da je film snimljen po istinitom događaju. Već u prvoj sceni iza toga, u kojoj vojnici napadaju kola bogatog trgovca (Dejvid Klavel) koji kćerku Benedetu (Elen Plonka) vodi u samostan, Verhoven će posegnuti za trešerskim rešenjem za datu situaciju.

Mala Benedeta, naime, ima jaku želju da se zamonaši, a pokazuje i dar za proricanje, ili makar predviđanje šta može uslediti i kalupljenje toga u biblijski nauk. U slučaju ove opsade i pokušaja pljačke, u pitanju je žuta ptica i njen izmet koji s visine pada na napadaćevog doglavnika, a koji devojčica opisuje kao božju kaznu.

Ono što će uslediti u daljnjem toku filma biće više na tragu ljudskih telesnih funkcija. Biće tu i prdenja i kenjanja i puknutih čireva i štrcanja mleka bez razloga. O seksu, svršavanju i golotinji kao glavnim adutima za „prodaju“ filma da i ne govorimo, ipak smo na teritoriji režisera koji nam je podario ,,Basic Instinct“ (1992) i ,,Showgirls“ (1995). Priča koja se najavljuje je možda istinita, ali deluje kao da je u priličnoj meri dramatizovana i okrenuta na Verhovenovo zezanje uglavnom na temu organizovane religije, ali i na temu intriga i odnosa moći u jednom zatvorenom svetu kakav je to samostan.

Elem, malu Benedetu otac ostavlja u samostan u gradiću Peša u Toskani, dok svugde okolo besni kuga koja, za sada, zaobilazi i grad i crkvenu instituciju u njemu, što može biti jedan od razloga zašto relativno bogati otac pokušava da kći uda za Hrista, umesto da bi je planirano udao za nekog momka iz bolje trgovačke kuće.

Pregovori oko „miraza“ (jer i crkva i te kako traži svoj deo) sa igumanijom Felisitom (jedna i jedina Šarlot Rempling) su teški, a opatica trgovcu spočitava da se „cenjka kao Jevrejin“, što u priličnoj meri govori o duhu vremena, ali i o tome da igumaniju manje zanima vera kao takva, a više crkva kao organizacija. Benedetina inteligencija će odmah biti primećena, uz opomenu da ona nije uvek dobra stvar, te da ona mora shvatiti da joj je njeno vlastito telo najveći neprijatelj. Upravo će kao dete Benedeta izvesti svoje prvo malo čudo, preživeće pad figure Bogorodice (na kojoj je prikazano da su haljine iz biblijskih doba znale da spadnu kao i one savremenije) direktno na nju, a Madonina gola sisa će nekako završiti pod njenim jezikom.

Osamnaest godina kasnije, odrasla Benedeta (štafetu preuzima Viržini Efira koja je u ,,Elle“ igrala naizgled tupu, religioznu komšinicu glavne junakinje) je i dalje u samostanu i nastavlja da ima vizije za koje se pita jesu li prave. One, naime, nisu prijatne, uglavnom se odnose na trenutke straha i ugroženosti u kojima se Isus lično (Žonatan Kuzinije koji deluje kao porno-parodijska verzija Isusa iz prazničnih filmova sa hrišćanskih TV kanala) pojavljuje ne samo kao spasitelj, nego i kao ljubavnik.

Prvi prelomni trenutak za Benedetu biće dolazak seljančice po imenu Bartolomea (Dafne Patakia) koja beži od nasilnog oca baš u zgodnom trenutku dok je Benedetin otac u poseti samostanu, pa će on platiti i njen „miraz“ da bi njegova kći imala drugaricu. Između dve devojke će vrlo brzo zaiskriti, Bartolomea je, iako mlađa, seksualno iskusnija (iz tragičnih razloga), a Benedeta će privlačnost pokušati potisnuti surovošću u kažnjavanju svoje prijateljice kada ona nešto zgreši, ali će joj Bartolomea svejedno ostati verna.

Drugi prelomni trenutak su stigme, praćene vizijama izgovorenim izmenjenim muškim glasom, koje Benedeta dobije. Grad je vrlo brzo uzima za sveticu-zaštitnicu, rektor (Olivije Raburden) u tome vidi priliku da samostan postane hodočasnička destinacija i od toga profitira, igumanija je skeptična, a njena kći, sestra Kristina (Luiz Ševijot), čak se ne libi da se s Benedetom upusti u direktan sukob i negira njeno „čudo“, odnosno prokaže ga kao laž i obmanu. Benedeta ubrzo postaje igumanija, Bartolomea njena desna ruka, a njih dve počinju da žive zajedno i otpočinju vezu. Bartolomea preuzima samostan kojim počinje da vlada pozivajući se na svoja proročanstva, nad samostanom se pojavljuje kometa koja može biti loš znak od boga, a borba za moć na scenu dovodi i papskog nuncija Alfonsa (Lambert Vilson, fantastično ljigav) koji treba da presudi dešavaju li se u samostanu đavolje radnje ili su Benedetine vizije prave. Opet, nju i Bartolomeu je neko video kako se zadovoljavaju, a kao krunski dokaz može poslužiti dildo ručno izdeljan od statuete Bogorodice.

Verhoven ovde ponavlja svoju poznatu skepsu prema religiji, i ponovo se bavi igrama moći uglavnom između žena, a pritom reciklira dobar deo svoje internacionalne karijere. Kuga kao faktor bila je zastupljena u njegovom internacionalnom prvencu ,,Flesh + Blood“ (1985), žensko rivalstvo i odnos ljubavi, mržnje i zavisti, kao i pomalo histerična gluma (ovde u slučaju Dafne Patakije) jasna su asocijacija na ,,Showgirls“. A misterija, govori li naša junakinja istinu ili samo jako spretno laže, fingira i pakuje u traženu formu kao da je preuzeta iz ,,Basic Instinct“.

Kad zagrebemo ispod površine, jasno nam je da Verhoven nema ništa novo što može da nam kaže ovim filmom. Scenario koji potpisuju on i Dejvid Berk (zajedno su radili na ,,Elle“) zapravo je tanak, često proizvoljan i u poslednjoj trećini sklon ređanju oštrih obrata. Ponešto od toga je pogođeno za duh današnjeg vremena, recimo manipulacija su kugom u Benedetinim proročanstvima i birokratski odgovor na zarazu, iako je film snimljen pre pandemije i najavljen za Kan još 2020. godine.

Problem zapravo može biti relativno tanak izvorni materijal, knjiga Džudit Braun „Neskromne radnje: Život opatice lezbejke u renesansnoj Italiji“ koja je, pak, zasnovana na zapisnicima sa jedinog crkvenog suđenja za bludne radnje lezbejskog tipa (rekao bi čovek da bi toga bilo više s mnogo žena zatvorenih na ograničenom prostoru).

Utisak je dodatno pojačan i nekim sitnim i ne baš tako sitnim aljkavostima u obradi teme, od neuverljive grafike za kometu, preko ekscesne upotrebe šminke i veštačkih suza koje je razlivaju (takva šminka produkt je 20. veka, nije je bilo u renesansnoj Italiji), pa sve do kastinga očito prestare Viržini Efire za ulogu mlade opatice. Ma koliko Viržini Efira bila dobra glumica i lepa žena (a jeste i jedno i drugo), ona ipak ne izgleda kao dvdeset petogodišnjakinja. Čak i uvek pouzdana Šarlot Rempling zapravo reciklira svoje recentne hladno-racionalne uloge, pritom delujući jednako poluzainteresovano kao da snima, recimo, ,,Red Sparrow“. Kada tako gledamo, ,,Benedetta“ deluje kao Verhovenov povratak trešu.

Onda ipak moramo da se setimo da je tu ipak reč o Verhovenu i da je sav treš u filmu, od ekscesne golotinje i seksualnih eskapada, preko „Bogorodičinog dilda“, pa sve do nebuloznih detalja poput štrcanja mleka nuncijeve omiljene sluškinje (i možda ljubavnice) direktno u lice opatici Felisiji, i nepotrebnih razgovora o olakšavanju, tu sa nekom jasnom namerom.

Verhoven se očito zeza, i zapravo pomalo zeza i nas kao gledaoce, pritom kreirajući relativno funkcionalni kostimirani erotski palp triler koji se pomalo sprda s kultom simboloških trilera u literaturi i na filmu, od ,,Imena ruže“ nadalje.

Možda će se nekome činiti da se toliko čekanje, prolongirano još za godinu dana pandemijskog zastoja, nije isplatilo. Publika na svetskoj premijeri u Kanu je imala podeljene reakcije, ali se zato publika na regionalnoj premijeri na beogradskom Festivalu autorskog filma nepodeljeno dobro zabavila. I to je svakako i cilj: prepoznati šalu, razumeti je, nasmejati se i dobro se zabaviti. A ako ništa drugo, Verhoven bar zna prodati štos.