West Side Story

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tek što je ,,West Side Story“ ušao u globalnu distribuciju, oko njega se već stvara buka koja zaziva nagrade. Kritike u anglosaksonskoj štampi su pozitivne, čak oduševljene, a disonantne tonove je prilično teško naći, makar u filmskoj štampi. Gomila je razloga za to, a oni nisu uvek isključivo filmski.

,,West Side Story“ je najnovija raskošna produkcija u režiji Stivena Spilberga, režisera koji ili pravi hitove ili osvaja nagrade. Spilberg nam dolazi u dve varijante, ili je razigran i zabavan (odatle hitovi) ili je ozbiljan i govori o jako važnim stvarima (otud nagrade). U obe varijante, Spilberg je izuzetan zanatlija, premda ga bije glas da svoj posao uglavnom završava sa pisanjem knjige snimanja i da se na samom snimanju, posebno nekih od komplikovanijih scena, dosta oslanja na pomoćnike. Opet, i tu knjigu snimanja treba napisati, scene raskadrirati i scenario pretočiti u sliku, i to „na suvo“, što nije nimalo lak zadatak, a Spilberg ga obavlja vrhunski.

Dok je „zabavni Spilberg“ zabavan i pitak, onaj „ozbiljni“ ponekad pati od didaktičnog tona kojim nabija poentu do tačke da je i najtupljem članu publike belodano jasno šta je „pesnik hteo da kaže“. ,,West Side Story“ je svakako film sa porukom i poentom, dakle „ozbiljan“ i stoga idealan za ubiranje poena, ali je opet i raskošan mjuzikl sa ponekad spektakularnim koreografijama, dakle „zabavan“. Tu se rađa možda i presudno pitanje, može li Spilberg igrati na oba fronta istovremeno, posebno ako je u priču na neki način i lično upleten.

,,West Side Story“ je bila Spilbergova želja još odavno i to iz sasvim ličnih razloga: songovi iz tog mjuzikla bili su prvi komad popularne, odnosno ne-klasične muzike koji su se „zavrteli“ u kući Spilbergovih dok je Stiven bio dete. Mjuzikl kao žanr možda deluje kao relikt nekih starih vremena, ali je ujedno i „sveti gral“ za autore koji imaju aspiraciju da postanu „klasični“, ili makar da tu etiketu nose. Spilberg je koketirao s mjuziklom manje ili više uspešno, na po nekoliko scena u filmovima ,,Indiana Jones and the Temple of Doom“ (1984) i ,,1941“ (1979), ali jedan avanturistički film i jedna kabaretska farsa ni u kojem slučaju nisu bili „celi“ mjuzikli.

Dalje, ,,West Side Story“ je u našoj popularnoj kulturi tek prolazna referenca na jednu pesmu Karlosa Santane sa albuma ,,Supernatural“ u kojoj se direktno pominje, ali u „Anglosferi“ i mjuzikl kao filmski (i pozorišni) žanr i ,,West Side Story“ u okviru njega imaju jedan poseban značaj. Sama priča je zapravo varijacija na temu Romea i Julije, ali na lokaciji (nekada) sirotinjske četvrti na Menhetnu i sa likovima tačno određenih etničkih (rasnih) i kulturalnih pozadina, dok se iz drugog plana postavljaju važna društvena pitanja (i)migracije i džentrifikacije.

Konačno, West Side Story je u teatru nekoliko puta postavljan i na Brodveju i na Vest Endu, a predstava je išla i na nekoliko unosnih američkih i svetskih turneja. Filmska adaptacija iz 1961. godine je, pak, osvojila 10 Oskara od 11 za koliko je nominovana. A znamo već koliko Holivud voli da se podseća starih dobrih vremena i visina.

Uvodnim kadrom Spilberg podgreva očekivanja da će se njegova verzija mjuzikla odlepiti od klasike i fokus staviti i na pitanje džentrifikacije koje je sada aktuelnije nego ikada, uključujući i 1957. godinu kada je mjuzikl premijerno izveden. Prelećući preko zone za rušenje, kamera se zaustavlja na plakatu za ,,Linkoln Centar“, koji je u vreme kada se radnja filma odvija još uvek bio u izgradnji, a sada predstavlja jednu od značajnijih tačaka za kulturni život Njujorka. Linkoln Izgrađen je na prostoru četvrti koju je do tada tradicionalno naseljavala siromašna i imigrantska populacija, za potrebe izgradnje je ta populacija raseljena, a čitav kraj grada je kroz nekoliko godina ili decenija postao „fensi“. Eto živog primera džentrifikacije, ali Spilberg se izgleda zadovoljio samo time da slika tablu i da dobije ,,Linkoln Centar“ za svečanu premijeru filma.

Na gradilištu ,,Linkoln Centra“ se, dakle, okupljaju momci koji izgledaju kao pripadnici radničke klase. Oni uzimaju kante s bojom, komuniciraju zvižducima kojima se dozivaju i povećavaju brojno stanje, pre nego što izađu na ulicu u koreografiranim formacijama u kojima se oseća nekakva tenzija, a naslućuje se i uzaludnost njihovog poduhvata. Oni su Džetsi, belačka banda, a njihov cilj se nalazi u njihovom bivšem kraju, reč je o muralu portorikanske zastave na zidu, a oni ga žele išarati i uništiti bojom.

U tom trenutku se pojavljuju njihovi rivali, Šarksi, portorikanska banda i izbija masovna tuča koju policija prekida, uz ciničnu (ali zato ništa manje tačnu) opasku poručnika Šrenka (Kori Stol) kako će i jedni i drugi biti odatle raseljeni kada se gradnja razmaše, Džetsi kao „najnesposobniji primerci svoje sorte“, a Šarksi kao Portorikanci sa ograničenim građanskim pravima, a i inače je glupo makljati se oko gomile nekakvog kamenja. U tuči se unekoliko profilišu vođe rivalskih bandi: Rif (Majk Fejst) za Džetse, a Bernardo (David Alvarez) za Šarkse.

Za to veče je zakazana „mešana“ igranka u lokalnoj dvorani i obe bande će se pojaviti tamo kako bi zakazale jednu poslednju makljažu koja će rešiti sve njihove razmirice. Rif i društvo žele da tamo dovedu Tonija (Ansel „Baby Driver“ Elgort), suosnivača bande koji se nakon godinu dana robije za učestvovanje u tuči i pokušaj ubistva opametio dovoljno da želi da živi pošteno, pa se zaposlio u apoteci-dragstoru kod udovice Valentine (jedna od zvezdi originalnog filma, Rita Moreno). Bernardo i njegova devojka Anita (Ariana Debouz), pak, žele da igranku iskoriste kako bi spojili Bernardovu sestru, a Anitinu najbolju prijateljicu Mariju (Rejčel Zegler) sa perspektivnim momkom iz kraja Činom (Džoš Andres Rivera).

Na igranci se, međutim, upoznaju Toni i Maria i zaljubljuju se jedno u drugo na prvi pogled, ali svaka šansa za romansu biva prekinuta. Možemo pretpostaviti šta dalje sledi: pevanje pod prozorima, zakazana tuča, Tonijevi napori da se ona otkaže, tragedija, melodrama i još malo tragedije za kraj. Zapravo sve ono što smo imali kod Šekspira u Romeu i Juliji, ali sa par dodataka koji tematiziraju rasne (i klasne) odnose u Americi pedesetih godina, besperspektivnost mladih, kulturu bandi, prijateljstvo, familiju, rodne uloge i lojalnost koja se pomera između različitih ideala.

Tehnički, ,,West Side Story“ je perfektan film u kojem se savremenim sredstvima stvara ugođaj staromodnog spektakla, zbog čega treba pohvaliti direktora fotografije Januša Kaminskog i montažerski dvojac Sara Boršar – Majkl Kan, svi su inače Spilbergovi stalni saradnici, a posebno koreografa Džastina Peka koji na stihove Stivena Sondhajma i muziku Leonarda Bernstina smišlja novu, modernizovanu i baletski spektakularnu koreografiju.

Scenario proslavljenog dramskog pisca Tonija Kušnera (Spilbergovi filmovi ,,Lincoln“ i ,,Munich“) zapravo se više drži originalnog teksta Artura Lorenca upotrebljivanog za pozorište nego scenarija Ernesta Lemana za film iz 1961. Izmene u redosledu muzičkih numera su kozmetičke, a radnja relativno glatko teče iako se primećuje da su scene monumentalne i da je svaka od njih slika (ili, hm, skulptura) za sebe, pa film ostaje gledljiv za svih dva i po sata trajanja predvidljivosti šablona uprkos.

Napravljeno je, doduše, i nekoliko izmena. Uveden je jedan tamnoputi lik (zbog diverzifikacije, kažu), Enibodis je od „muškarače“ postala transrodna osoba (ulogu igra ne-binarna osoba Ajris Menas), a lik Valentine je zapravo razvijen i proširen lik Doka (čija je ona udovica) iz originalnog materijala, a izbor Rite Moreno za ulogu (u prethodnoj filmskoj adaptaciji je igrala Anitu) posveta je upravo toj ranijoj filmskoj verziji. Najosetnija promena je, pak, ta da se deonice na španskom jeziku nisu prevodile na engleski, čime su dva jezika postala ravnopravn(ij)a, što je izazvalo probleme sa prevodom u lokalnoj distribuciji.

Opet, i pored toga deluje kao da se nije dovoljno toga promenilo i unapredilo u odnosu na ranije verzije, kao da čovečanstvo u međuvremenu o nekim stvarima nije steklo neka nova saznanja i iskustva. Tretman Portorikanaca (koji su tu zapravo model i za sve ostale Latinoamerikance) još uvek se zasniva na rasnim stereotipima, a bele radničke sirotinje na klasnim. Iako glavni portorikanski likovi sada imaju nekakve pozadinske priče i ulazi se u njihove porodične odnose, nigde se ne raspravlja o uzrocima njihove migracije sa svog ostrva na američko kopno (Portorikanci su inače američki građani). Slično vredi i za temu džentrifikacije koja je po modelu ,,Linkoln Centra“ nekoliko puta ponavljana u Njujorku.

Možda je sve to namerno, kao demonstracija stava i uverenja da su problemi koji su postojali 1957. godine i koji postoje danas u suštini isti, a možda je, pak, sve to demonstracija Spilbergovog klasicizma, ali sa tolikom distancom, 64 godine od prve predstave i okruglih 60 od filmske adaptacije, Spilbergova verzija ,,West Side Story“ deluje suviše naivno za svakoga rođenog u tih 60 godina. Spilberg kao da nije svestan da se možda problemi u svojoj suštini nisu promenili, ali da se naš pogled na njih ipak jeste, da ih vidimo jasnije, oštrije, sa više detalja u kojima se možemo izgubiti toliko da nam šira slika pobegne, ili da smo kao vrsta postali sve manje romantični, a sve više cinični.

Publika je to nekako čak i osetila, jer je za prvi vikend prikazivanja ,,West Side Story“ inkasirao samo trećinu projektovanih prihoda. Zabrana u nekoliko arapskih zemalja je tu pre mogla da posluži kao marketing nego što je mogla ozbiljnije da ugrozi zaradu, napisi o neujednačenom kvalitetu glume (Ansel Elgort je lošiji i drveniji od ostalih) imaju efekta samo na malobrojnu profesionalnu publiku. Ali publika kao da oseća da je ,,West Side Story“ pomalo sam sebi cilj, da se tu radi o prepakivanju nostalgije, a možda čak i o ego tripu.