Swan Song

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sve je veća gužva na streaming sceni u koju se uključila i kompanija Apple, posebno na njenom raskošnijem i kvalitetnijem delu. ,,Swan Song“, dugometražni prvenac nagrađivanog autora kratkih filmova Bendžamina Klirija (koji u svojoj kolekciji trofeja ima i Oskara za film ,,Stutterer“ iz 2015. godine), svakako je jedan od naslova tog profila.

Festivalsko poreklo mu možda nije baš sjajno, budući da je nekoliko dana nakon premijere na AFI festu pušten paralelno na internet i u probrane bioskope, ali ne bi smelo biti neko veliko iznenađenje ako se bude spominjao i u konkurenciji za nagrade. Razlog tome će pre svega biti glavni glumac, dvostruki „oskarovac“ Maheršala Ali koji je svakako na nešto višem nivou nego što ga film u celini dostiže.

Ali igra dvostruku ulogu u ovoj lagano naučno-fantastisčnoj (melo)drami koja u centru ima ambiciozno zamišljena filozofska pitanja života i smrti, iskrenosti i požrtvovanosti. Prvo ga upoznajemo kao Kamerona, u trenutku kada u vozu slučajno upoznaje svoju buduću suprugu Popi (Naomi Haris, Mis Manipeni iz novih Bondova i Alijeva partnerka u nagrađivanom filmu ,,Moonlight“ Berija Dženkinsa iz 2016). Zabuna oko čokoladice kupljene iz robota-automata pokrenuće ljubavnu priču veću od života, krunisanu stabilnim brakom, divnim sinom Korijem (Daks Rej), karijerama u kreativnim industrijama i životom u idealno modernoj kući u predgrađu.

Problem je, međutim, u tome što Kameronu nije preostalo puno života. Razjeda ga bolest nalik raku od koje on ima iznenadne napade i pada u nesvest. On to nekako uspeva da sakrije od supruge i sina, a za to ima dobre razloge koje ćemo polako i postepeno otkrivati u „flešbek“ scenama. To nas, pak, dovodi do glavnog zapleta filma i dileme u njegovom središtu...

Kameron, dakle, ide na eksperimentalne tretmane kod doktorice Džo Skot (Glen Klouz), ali ti tretmani nemaju cilj da ga zaleče, nego da ga kloniraju. Začkoljica je, međutim, u tome što će njegova klonirana verzija radnog imena Džek potpuno preuzeti njegov život i njegovu ličnost na bazi učitanih sećanja, a on sam o tome ne sme da kaže ništa ni Popi ni Koriju. Dok mu poznanstvo sa koleginicom-pacijentkinjom i njenim klonom Kejt (Avkvafina) čak i umereno uliva poverenje, činjenica da Džo ne može biti on, ma koliko ličio na njega i ma kako bio baziran na njegovim vlastitim sećanjima, budi određenu dozu nepoverenja, pa čak i bojazni. Najviše od svega, čini se da Kameron ima potrebu da se oprosti od dvoje ljudi koje voli najviše na svetu i da ostavi makar nekakav trag pre nego što se mirno i dostojanstveno upokoji daleko od njih.

Iako premisa etički upitnog postupka kao što je to kloniranje i prepuštanje kontrole nad vlastitim životom (odnosno preuzimanja iste nad tuđim) može odvesti u pravcu trilera ili misterije (neka kao reference posluže ,,Open Your Eyes“ (1997) Alehandra Amenabara i ,,Ex Machina“ (2014) Aleksa Garlanda), čini se da scenarista i reditelj Kliri nema takvih namera.

On se zapravo više drži klasične drame bazirane na unutrašnjoj moralnoj dilemi koja kada se eksternalizuje ima tendencija da skrene u vode melodrame međuljudskih odnosa. Dok ponešto iz pozadine što služi kao glavna motivacija protagoniste, biva lagano i strpljivo dozirano, ipak je glavni utisak da Kliri nije uspeo da izvuče maksimum od tog potencijala, zbog čega ,,Swan Song“ (i sam naslov filma je nekako pogrešan, znajući šta pojam „labudova pesma“ zapravo znači – Kameron nije takav tip lika da bi se njegov postupak mogao tako okarakterisati) ponajpre deluje kao kratki film na koji su nakačeni neki novi i sveži elementi.

Srećom, takav autorski fokus otvara opcije glumcima da zablistaju. To se pre svega odnosi na Maheršalu Alija i njegovu dvostruku ulogu u kojoj su i Kameron i Džek zapravo fino profilisani i dorađeni likovi sa svojim određenim sličnostima i razlikama. U nešto manjoj meri je u sličnoj poziciji i Avkvafina kao umiruća Kejt i njen živahni klon, a hemija između njih dvoje je sasvim uverljiva da nam bez problema „prodaju“ novostečeno prijateljstvo. Naomi Haris je uvek ugodno prisustvo, a kao Popi je u interakciji sa Alijem naprosto briljantna, bez obzira na to što samu Popi možemo lako ukalupiti u tip onih genijalnih i mističnih žena koje često signaliziraju scenarističku lenjost, odnosno nedostatak pažnje za detalje. Sa svoje strane, pak, Glen Klouz je onaj glumački dodatak koji čini razliku, a njena hladna pojava je sjajno upotrebljena kao nagoveštaj manipulativnosti, pa čak i psihotične rešenosti kakvu je u nekim drugim registrima igrala i kao Aleks Forest u filmu ,,Fatal Attraction“ (Ejdrijan Lin, 1987) i kao Kruela de Vil u igranoj verziji ,,101 Dalmatians“ (Stiven Herek, 1996).

Vizuelno i tehnički, film je takođe na visokom nivou, zahvaljujući pouzdanom i predanom radu direktora fotografije Manasobua Takanajađija (ove godine smo njegov rad videli i na primeru filma ,,Stillwater“ Toma Makartija) i montažera Nejtana Nudženta, te Klirijevoj zanatski preciznoj režiji. Možda su hladni tonovi i hiper-modernistička arhitektura svojevrstan kliše u ovakvim filmovima, ali scenografija Eni Bošam ovde i te kako ima smisla, ne samo vizuelno, nego i kao element teksture, pa čak i izgradnje sveta, što je uz glumu čini možda i najjačom karikom u filmu.

Svet koji je Kliri zamislio je intrigantan i zapravo deluje kao realistična progresija našeg. U njemu je tehnologija lagano, ali opet nezanemarivo uznapredovala, a taj napredak je u principu više usmeren ka podizanju komfora života. Osim simpatičnog robota-automata za kafu i čokoladice koji čita misli svojih mušterija (a kod njega je na taj način omogućeno i plaćanje) na početku, kasnije imamo i samovozeće automobile, kompjuterske ekrane koji rade na telepatiju i mlatarenje rukama u prazno, pa i unapređenu „zoom“ komunikaciju. Sa druge strane, tehnologija koja menja suštinu života (i smrti) dosta je ređa i eksperimentalnija, a doktorka čije je to „čedo“ obećava da će u bliskoj budućnosti tako nešto biti dostupno „kao transplantacija srca“, što bi se u slobodnom prevodu moglo pročitati kao nešto sasvim normalno, ali ipak namenjeno dobrostojećima.

Opet, kada se crta podvuče, „Swan Song“ je ipak nešto manje od proseka svojih sastavnih elemenata, a razlog tome može biti ne baš sasvim razvijena priča koja čak i ne zalazi u dubine koje obećava, koliko se zadovoljava senzacijom koju uspevaju da naprave velike ideje od kojih je satkana. To je dovoljno tek za solidan film, ali ne više od toga.