Drive My Car / Doraibu mai ka

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Neko bi samo zbog naslova pomislio da je ,,Drive My Car“ film o kolima, doduše verovatno ne od one adrenalinske ,,Fast & Furious“ ili ,,Need for Speed“ sorte, ali možda na tragu egzistencijalnih drama poput ,,Two-Lane Blacktop“ (1971) Montija Helmana.

Iako automobil, preciznije crveni „oldtajmer“ kupe Saab ,,900 turbo“, igra značajnu ulogu u filmu (više kao lokacija i simbol nego kao lik), ,,Drive My Car“ je film o ljudima i odnosima - između upoznavanja drugih i upoznavanja sebe.

To zapravo i ne bi smela da bude nekakva tajna, budući da je koscenarista i režiser ovog filma nastalog kao slobodna i dosta proširena adaptacija istoimene kratke priče globalno slavljenog pisca Harukija Murakamija, Rijusuke Hamaguči, autor intimistički intoniranih romantičnih drama čije trajanje neretko prelazi psihološku granicu od dva sata. ,,Drive My Car“ je drugi njegov film ove godine, a ujedno i drugi koji je pokupio brojne nagrade i počasti: nakon srebrnog Medveda u Berlinu za ovogodišnji triptih ,,Wheel of Fortune and Fantasy“, ,,Drive My Car“ je pokupio tri velike nagrade u Kanu, i to za najbolji scenario, nagradu kritike FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija - i postao zvanični japanski kandidat za Oskara.

,,Drive My Car“ traje puna tri sata, tokom kojih se polako razvijaju priča, likovi i ideje u maestralnom scenariju koji potpisuju Hamaguči i Takamasa Oe i to trajanje se u pojedinim trenucima meandrirajućih razgovora i monoloških priznanja i te kako oseća. Utisak je, međutim, da je to tako s jasnom namerom jer osećanjima i emotivnim mukama kroz koje likovi prolaze treba vremena da izađu na površinu.

Od prologa filma u kojem se upoznajemo o predistoriji protagoniste, pozorišnog glumca i reditelja Jusukea Kafukua (odlični Hidetoši Nišiđima) mogao bi da se napravi samostalni kraći dugometražni film samo pomoću malo dublje elaboracije onoga što se prikazuje. Kafuku živi u braku s televizijskom scenaristkinjom Oto (Reika Kirišima) koja kreativne blokade razbija seksom tako što nakon odnosa u polumagnovenju smišlja i priča priče koje on pamti i podseća je dan kasnije kada ona pokušava da ih zapiše. Jedna od tih priča je i ona o devojci koja je toliko opsednuta školskim drugom, da mu provaljuje u kuću gde je kasnije zatiče neki drugi entitet koji takođe tu ne pripada.

Na tu priču ćemo se vraćati i kasnije, a jasno je da je ona puna simbolike njihove veze koja od traume u prošlosti (otkrićemo kakve) potencijalno ide prema svom kraju. Kafuku će još u prologu doživeti četiri povezana iznenađenja i otkrića. Prvo, da mu je otkazan let za festival u Vladivostoku, dovodi do drugog – da ga žena vara s mladim glumcem Kodžijem Takatsukijem (Masaki Okada), što je on možda i pretpostavljao, ali nije planirao da preduzme nikakve mere povodom toga plašeći se da ne izgubi nju.

Iz toga nekako proizilazi i treće otkriće: da će mu glaukom otkriven nakon sudara koji je sam izazvao, smanjiti prostor za uživanje u omiljenoj aktivnosti – vožnji dok sluša audio-trake, koje mu je Oto pripremila, a na kojima ona čita sve uloge u predstavi osim njegove. Četvrto iznenađenje je posebno devastirajuće: dok se Kafuku vozio i odlagao verovatno neprijatan razgovor sa Oto, ona je dobila izliv krvi na mozak i nije joj bilo spasa.

Dve godine kasnije, Kafuku je pozvan na umetničku rezidenciju u Hirošimu gde treba da postavi omiljeni komad, Čehovljevog ,,Ujka Vanju“, prema kojem gaji enormno strahopoštovanje, budući da je Čehov „sposoban iz glumca izvući duboku i bolnu istinu“. Dok su Kafukuove ideje za „kasting“ neobične i uključuju glumce iz različitih zemalja koji bi igrali na svojim jezicima (od kojih je jedan i znakovni korejski), iz pozorišta su mu pripremili iznenađenje i angažovali mladu Misaki (Toko Mijura, senzacionalna) da ga vozi po sat vremena u oba pravca od smeštaja do pozorišta i nazad.

Dok svoju dozu iznenađenja nose i „kasting“ i probe (glavna uloga je, kontratipa, poverena upravo Takatsukiju iz razloga koji će nam možda ostati misteriozni do kraja, a jedna od glumica povezana je s glavnim producentom predstave), Kafuku i Misaki nakon inicijalnog nepoverenja, preko hladnog i uljudnog poštovanja, uspevaju da se povežu kao dve ranjene osobe s grehovima u prošlosti, koje traže katarzu i oprost.

Pitanje je, naravno, koliko je tu čega esencijalno za priču koju Hamaguči pokušava da ispriča. ,,Drive My Car“ bi verovatno jednako dobro funkcionisao i kada bi bio „ošišan“ za nekih pola sata proba i rasprava u suštini rada na tekstu i postavci pozorišne predstave (mada, iskreno, pitanje je koliko bi taj Kafukuov pristup funkcionisao u stvarnom svetu, bez obzira na ideju-vodilju da su sam tekst, gluma i uverenje s kojim se izgovara dovoljni da tanscendiraju jezičke i kulturalne barijere). Takođe, verovatno bi bio solidan i kada bismo odnose među likovima i njihove centralne misterije dobili u koncentrovanijem obliku, bez toliko uvijenosti u verbalnoj razmeni, ali to onda ne bi bio isti film. Nije tu beznačajno ni to što su prostori po pravilu ograničeni ili čak stešnjeni (kao kabina automobila, na primer), ili što većini razgovora neko sa strane svedoči, zbog čega se mora paziti i na pristojnost.

Jedno je, međutim, posve jasno: ,,Drive My Car“ je film kojim autor vrlo pametno, vešto i zaobilazno uspeva da uđe u dubinu stvari, čak u samu njenu suštinu, precizno da to i ne osetimo. U pozadini imamo simboliku same Hirošime kao toponima ljudske patnje i razaranja koji je sada fizički obnovljen oko sećanja na to, ali usmeren na budućnost i, kako kaže Sonja u ,,Ujka Vanji“, „život koji mora ići dalje“. Simbolike ima i u pojedinim scenama, posebno onim „putnim“ gde dron kamera snimatelja Hidetošija Šinomije „hvata“ redak automobil kako vijuga krivudavim cestama, ili kada dvoje protagonista koje spaja samo trenutak i bagaž koji nose u sebi zapale po cigaretu i izbace po jednu ruku kroz šiberdah u potrazi za slobodom.

,,Drive My Car“ je film koji profitira od niskog ključa i nekakve stilizovane običnosti, zapravo realističnosti i zamislivosti njegove osnovne pretpostavke. Kako vreme prolazi i što se više i dublje razmišlja o njemu, on postaje sve bolji, snažniji, emotivniji i katarzičniji. Kao takav će opravdano završiti na mnogim godišnjim top-listama, a regionalni festivali koji su ga uvrstili u svoj program poput FAF-a i zagrebačkog Human Rights Film Festivala, učinili su pravu stvar.