The Sacred Spirit / Espíritu sagrado

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima sjajnih filmova koji bi nam proleteli „ispod radara“ da festivalski programeri ne rade svoj posao i dovode ih, makar na jednu-dve projekcije. ,,The Sacred Spirit“ Čeme Garsija Ibare, prikazan u glavnom takmičarskom programu Lokarna, a u regionu na FAF, jedan je od tih filmova.

O samom filmu pred gledanje je poželjno znati što manje, a zapravo čak i ne postoji nešto što bi gledaoca moglo pripremiti na ovako kompletno, promišljeno, inspirisano autorsko delo s vizijom, kojem je upravo zbog te beskompromisnosti teško odrediti ciljnu publiku i na festivalskom „cirkusu“ i na redovnom bioskopskom repertoaru.

Ali, hajdemo izokola, od festivala u čijem je takmičarskom programu imao premijeru. Lokarno je donedavno važio za festival okrenut zahtevnijim „arthaus“ naslovima, bilo da se radi o promociji autora oko kojih se diže prašina (Lav Dijaz, Pedro Košta, Hong Sangsu), bilo da se radi o otkrivanju novih talenata na toj autorskoj liniji.

Zbog svog beskompromisnog pristupa, Lokarno je imao gotovo pa fanatičnu publiku. Ali od 2018. godine i prelaska umetničkog direktora i dela programerskog tima u „tim Berlinale“, čini se da Lokarno traži novi identitet. Ove godine, to su bili žanrovskom izrazu bliski žanrovski filmovi iz čijih redova dolazi i ovogodišnji pobednik ,,Vengeance Is Mine, All Others Pay Cash“ indonežanskog autora Edvina, a ,,The Sacred Spirit“ je osvojio specijalno priznanje.

Druga potencijalno korisna stvar koju pre gledanja filma treba znati je autorska pozadina njegovog scenariste i reditelja Garsija Ibare. ,,The Sacred Spirit“ je možda njegov dugometražni debi, ali Garsija Ibara nije autor bez reputacije, koju je stekao izvanrednim kratkim filmovima. On ih žanrovski određuje kao „garažnu naučnu fantastiku“, snimljene sa malim budžetima i neprofesionalnim glumcima, ali na osnovu jake priče smeštene u autorov rodni grad Elče.

,,The Sacred Spirit“ otvara prizor iz učionice koji će većinu gledalaca transponirati u nešto neprijatno, ali i apsurdno smešno. Devojčica čita sastav o krštenju, u kojem ističe da ,,sveštenik treba da bude prisutan u svakoj bolnici, kako bi krstio svako rođeno dete i tako ga zaštitio od satanističkih kidnapera koji žele njegove organe. Naravno, osim retardiranae dece, kod koje je dobra strana što ih niko neće oteti... A loša je ta da su retardirana“.

Stvari će nam postati malo jasnije u sledećem kadru. Veronika (Lum Arkez), devojčica koja je čitala svoj sastav i njena majka Čaro (Hoana Valverde) nalaze se pred kamerama ekipe lokalnog televizijskog kanala. Naime, Veronikina sestra-bliznakinja, koja izgleda isto kao ona, Vanesa, vodi se kao nestala, pa Čaro čini sve što je u njenoj moći da alarmira okolinu. Kod Veronike možda vidimo natruhe ljubomore, što nije u centru pažnje, a kod Čaro neku gotovo mehaničku distancu. Ali, za to nije teško naći opravdanje: Veronika je ipak dete, a Čaro mlada samohrana majka koja pored svega mora da radi da bi preživela i zapravo nema na koga da se osloni.

Njena majka Karmina (Rosio Ibanjez) se odavno ljuti na nju, a sada još i pati od demencije, pa se ne može iskoristiti ni njen vidovnjački talenat zbog kojeg ju je u prošlosti posećivao ceo grad, a ona je dodatno zarađivala. Od majke je sklonosti ka ezoteriji nasledio njen sin Hoze Manuel (Naćo Fernandes), vlasnik lokalnog kvartovskog bara, a u slobodno vreme sekretar, doglavnik i „kosmički faraon“ u lokalnom NLO kultu koji vodi bogati, ali sablasni Hulio (Hoze Anhel Asensio) - a gde se skupljaju lokalne benigne lujke koje ne mogu da se snađu u realnom svetu.

U toj konstelaciji, ne treba da čudi da je Hoze Manuel bio Huliov favorit i da su njih dvojica u tajnosti radili na planu dočekivanja posetilaca iz velikog svemira, posle čijeg dolaska više ništa neće biti isto...

Vreme i mesto radnje podseća na prelazak između dva milenijuma, kada su ezoterične teorije bile popularne, a politička korektnost nije uzela toliko maha. Tako su se po komšiluku mogle čuti „legitimne“ teorije da gradom operišu neki ljudi s istoka Evrope (Rumuni ili Turci) koji otimaju decu i skupljaju njihove organe koje preprodaju na crnom tržištu. Dokaz za to su detalji scene, kostima i rekvizite (stari televizori, „Nokia“ mobilni telefoni, ranac sa likom mačke koji deluje kao neka već kopija ,,Hello Kitty“), korišćeni diskretno i pametno da ne posumnjamo da su dekoracija, već nam izgledaju kao predmati koji takvoj teksturi pripadaju jer se redovno koriste.

U tom precizno izgrađenom (ili po sećanju rekonstruisanom) svetu, režiser Garsija Ibara znalački prepliće nekoliko priča u jednu, retko kad „ofirajući karte“, pa je efekat iznenađenja maksimalan i pošteno zarađen.

,,The Sacred Spirit“ svakako možemo čitati kao posvetu autorovom rodnom gradu Elčeu i njegovim kultnim ludacima koji su ulicama hodali u autorovoj mladosti, bez podsmeha i eksploatacije. Tu se njegov pristup upotrebe naturščika svakako isplati jer se oni savršeno uklapaju u teksturu, bez nepotrebnog glamura i bez bilo kakve šmire i šminke. Za vizuelni identitet filma je, pak, zadužen autorov prijatelj i stalni saradnik, direktor fotografije Jon de Sosa, čija upotreba analogne opreme i filma od 16 milimetara (s povremenim izletima u 35 milimetara) sjajno i sa toplinom dočarava pastelni registar boja koji se može tumačiti i sa određenom dozom ironije.

Žanrovski gledano, ,,The Sacred Spirit“ sve vreme klizi kroz registre apsurdističke, neprijatne, „deadpan“ komedije crne kao noć, nesentimentalne porodične i egzistencijalne drame i nekoliko nijansi trilera, od procedurala do saspensa - dok naučna fantastika tu ostaje kao pozadinski dekor i vizuelni „hint“, čak ne ni začin. Reference koje se donekle mogu povući su američka nezavisna kinematografija devedesetih (odakle se uvozi milje čudaka za koje se ne zna koliko je ko od njih benigan, a koliko preteći), grčki i finski „weird wave“ (od grčkog je tu začudnost i „deadpan“ ton, od finskog jača povezanost sa žanrovskim konvencijama i određena toplina... Ali.. Čema Garsija Ibara ipak ostaje pre svega svoj, a ,,The Sacred Spirit“ sasvim unikatan, promišljen i dovršen film, zapravo jedno od ugodnijih iznenađenja i jedan od pravih dragulja ove godine.