Spider-Man: No Way Home

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nakon silnih filmskih, pravnih i poslovnih peripetija oko statusa Spajdermena u svetu filma i Marvel korporacije, te premijernog pojavljivanja njegove najnovije filmske verzije u interpretaciji Toma Holanda u franšiznom univerzumu u filmu ,,Captain America: Civil War“ (2016) braće Ruso, kreativna kontrola nad novom trilogijom je poverena do tada relativno nepoznatom Džonu Votsu.

I to se pokazalo kao vrlo pametna odluka. Vots je, naime, savršeno shvatio onu osnovu Spajdermena, odnosno činjenicu da je on klinac sa svojim setom klinačkih prioriteta i problema, u krajnjoj liniji i sa svojom perspektivom koja je obojena viškom emocija, a manjkom iskustva, što ga na poseban način pozicionira i u našem društvu spektakla, postistine i krajnje koruptivnih medija koji mogu na osnovu bilo čega nekoga proglasiti herojem ili zlikovcem. Vots je već dugometražnim prvencem ,,Cop Car“ (2015) pokazao kako razume klince, njihove nestašluke, gluposti koje čine i opasnosti u koje se dovode.

,,Spider-Man: Homecoming“ (2017) je tako bio film koji savršeno funkcioniše samostalno i savršeno kanališe tinejdžersku anksioznost u formi super-herojskog filma, dok u drugom planu „podmazuje“ i franšiznu mašineriju. Njegov nastavak ,,Spider-Man: Far from Home“ (2019) bio je takođe funkcionalan nastavak, doduše nešto više uklopljen u franšizu, ali sve u svemu vrlo solidan film koji ostaje veran klinačkoj razigranosti koju Holand savršeno igra, dok sa druge strane imamo i težinu koju daje Džejk Gilenhol kao negativac Misterio.

Finale trilogije ,,Spider-Man: No Way Home“, pak, dolazi u specifično vreme posle „seče knezova“ u poslednjem ,,Avengers“ filmu u kojem su nastradali noseći junaci a „univerzum“ jedva ostao čitav. Jedini put dalje odatle je koncept multiverzuma, što nije nužno loša vest, posebno ako se uzme u obzir da se s tom idejom poigravaju već i u stripovima o Spajdermenu. A do blistavog komičnog apsurda je dovode u novom, animiranom ,,Spider-Verse“ serijalu, odnosno u njegovom prvom delu ,,Spider-Man: Into the Spider-Verse“.

Radnja ,,No Way Home“, paradoksalno, počinje kada se Spajdermen već vratio kući s putovanja po Evropi i obračuna s Misterijom u Londonu, ali ga tamo čeka negativan odijum javnog mnjenja za koji je odgovoran ljigavi desničar Džej Džona Džejmison (Dž. K. Simons) i federalna istraga koja ipak ne uspeva da odvede nikuda. Jedina opipljiva posledica toga je, međutim, da osramoćeni Piter Parker (Holand), njegova devojka Em Džej (Zendaja) i najbolji drug Ned (Džejkob Batalon) ne budu primljeni na željeni fakultet zbog upitne reputacije i asocijacije. Piter zato odlazi kod svog novog super-herojskog mentora Doktora Strejndža (Benedikt Kamberbeč) sa molbom da ovaj izbriše svima sećanje na Spajdermena, ali, kako je klinac, seti se da bi ipak želeo da zadrži i svoju devojku i najboljeg druga i tetku (Marisa Tomej) i njenog dečka, nekadašnjeg Starkovog zaposlenika Hepija (Džon Favro), zbog čega ometa Strejndžovu čaroliju.

Neuspeh iste dovodi do pukotina u univerzumu u kojem se sada pojavljuju negativci koji su se sa Spajdermenom susreli u drugim svetovima i filmovima, Dok Ok (Alfred Molina), Zeleni Goblin (Vilem Dafo), Elektro (Džejmi Foks), Sendmen (Tomas Hejden Čerč) i Gušter (Ris Ifans). Doktor Strejndž želi naprosto da ih pozatvara i pošalje nazad u njihove svetove, ali Spajdermen bi hteo da ih izleči koristeći se ostatkom Starkove opreme koju je sakupio.

Dolazi do peripetije, svet je opet u opasnosti i pitanje je mogu li ga Spajdermen i njegovi drugari spasiti. Srećom, možda mogu da računaju na pomoć starijih i iskusnijih Spajdermena iz drugih univerzuma, odnosno iz filmova Sema Rejmija i Marka Veba.

Akcione sekvence nikada nisu bile najjača strana Votsove režije, ali su se za potrebe ,,No Way Home“ one unekoliko popravile. Ima ih dve velike (koje su u svom oslanjanju na kompjuterske efekte funkcionalne, ali ne nužno impresivne) i nekoliko manjih koje znaju biti kreativnije, a posebno je impresivna borba između Spajdermena i Strejndža u svetu ogledala koji je potonji kreirao.

Scene borbe možda čine narativnu okosnicu filma, i Vots to solidno razume, ali čak i tu ponekad okreće vodu na svoju vodenicu, računajući sa humornim momentima i pomalo bezobrazno ostavljajući pauze za aplauze kada na scenu stupaju druga dva Spajdermena (Magvajer i Garfild, logično), a pre njih i njihovi negativci. U inflaciji negativaca, ne uspevaju svi da se razviju jednako, pa je uglavnom na glumcima da se snađu i izbore za svoje likove, a prevagu u tome odnose najbolji među njima, Molina i Dafo.

Opet, Vots je u svom elementu u tišim, dramski ili komično intoniranim momentima filma u kojima se bavi ljudskošću i fragilnošću kako Pitera Parkera - Spajdermena (stariji Spajdermeni mladom mogu poslužiti kao slika vlastite budućnosti), tako i njemu bliskih osoba. Hemija između Holanda i Zendaje je na nivou, dok se veća minutaža koju Ned dobija pomalo i oseća u filmu. Konačno, trajanje od preko dva i po sata se može učiniti preteranim, ali je i neophodno kako bi nam Vots preneo svoju viziju Spajdermenovog odrastanja.