Happening / L'événement

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao vrsta, mi ljudi imamo tendenciju da stvari uzimamo zdravo za gotovo, posebno ako se radi o našim pravima i slobodama. Oni nam nisu pali s neba kao dar od nekog boga, već su na ovaj ili onaj način izborena, u ratovima i revolucijama, preko nasilnih ili nenasilnih protesta ili makar ekstenzivnim političkim radom u okvirima sistema.

Tek kada nam ih uskrate ili zaprete da će nam ih uskratiti iz nekih dogmatskih (ideoloških, religijskih ili „naučnih“ i „humanističkih“) razloga, shvatamo koliko su fragilna.

Drugi film u režiji Odri Divan, ovogodišnji venecijanski pobednik ,,Happening“ (,,L'evenement“), adaptacija je istoimenog autobiografskog romana francuske spisateljice Ani Erno iz 2000. godine, u kojem je opisala svoje iskustvo s abortusom početkom šezdesetih godina, dok je isti još bio ilegalan u Francuskoj.

Imajući u vidu politička kretanja u Teksasu i u Poljskoj, gde su sudovi postali instrument za sprovođenje crkvenih dogmi, možemo zaključiti da je ,,Happening“ film koji pogađa i problematizira aktuelni politički trenutak, što mu je već na premijeri u Veneciji donelo i glavnu nagradu i nagradu kritike. Kod nas u regionu, ,,Happening“ je zaigrao u glavnom takmičarskom programu Zagreb film festivala, gde se u izuzetno jakoj konkurenciji „takmičio“ protiv, između ostalih, i kanskog pobednika, filma ,,Titane“ Žulije Dukurno.

Filmova koji se bave pitanjem abortusa ima dosta, posebno među festivalskim naslovima, od ,,Vera Drake“ (2004) Majka Lija, preko ,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“ (2007) Kristijana Munđiua koji je u evropsku i svetsku orbitu izbacio ,,rumunski novi talas“... Pa do recentnog berlinskog naslova ,,Never Rarely Sometimes Always“ (2020) Elize Hitmen, i u tom svetlu ,,Happening se ne čini naročito novim“.

Njegova specifičnost, međutim, ne leži u samoj temi, koliko u vrlo nežnoj obradi iste, s fokusom na ličnu perspektivu, zbog čega režiserka glavnu tezu o pravu žene na izbor i odluku kada se radi o vlastitom telu i reproduktivnim funkcijama, gura suptilno i efikasno.

Godina je 1963. Seksualna revolucija se čini kao da je iza ugla. Sluša se rani rokenrol, ide se na igranke i oblači se slobodnije, čak i u dubokoj francuskoj provinciji. O seksu svi pričaju, ali kao da ga niko ne praktikuje: momci pokušavaju da zavedu devojke, one se trude da im to ne dozvole, pa se sve uglavnom svodi na flertovanje pod budnim okom mladih provincijalnih konzervativaca oba pola, ali uglavnom devojaka, koje su prve spremne da koleginicu za koju pomisle da je posrnula osramote kao drolju.

U tom svetu živi Ani (Anamarija Vartolomei), studentkinja književnosti koja ima ambicije da postane učiteljica. Ona je prva u svojoj familiji da ima priliku da studira: njeni otac i majka (neprepoznatljiva Sandrin Boner) su vlasnici prodavnice i bara u selu, a njoj je obrazovanje beg od takvog težačkog života koji podrazumeva udaju, decu i repetitivnost fizičkog posla. Tu priliku Ani izuzetno koristi. Među najboljima je u klasi, svojim prijateljicama Brižit (Luiz Ori-Dikero) i Elen (Luana Bajrami) rado priskače u pomoć, ali ne zaboravlja ni da se s njima zabavlja po igrankama, da deli fantazije o mladićima i da flertuje.

Ani je, međutim, u problemu. Menstruacija joj kasni već tri sedmice kad je upoznamo, što je plod veze na jednu noć s finim momkom iz Bordoa koji je došao u Angulem da poseti tetku. Ani, dakle, ima još devet sedmica da reši problem ili da se okane svojih snova o akademskoj karijeri. Abortus je ilegalan do te mere da osobe koje ga izvode i devojke koje ga traže završavaju u zatvoru (ako imaju sreće, alternativa su rizične procedure u kojima smrt nije nezamisliv ishod), a zatvorska kazna je zaprećena čak i pomagačima ili kontaktima.

O abortusu se čak i ne govori, više se šapuće na pola glasa, pa Ani okreću leđa i prijateljice. Ona nema mrežu kontakata da dođe do osoba koje u šupama, sobama i stanovima u buđavijim delovima grada izvode takve operacije. Njen doktor (Fabricio Ronđone, inače stalni glumac slavne belgijske braće i autora Darden) ima razumevanja za nju, ali joj legalno ne može pomoći. Drugi joj, umesto pilula za poticanje menstruacije, uvaljuje suplemente koji ojačavaju embrion, profesor se brine što je popustila sa zadacima na fakultetu, ali ne shvata tip problema u kojem se nalazi, a otac deteta svu odgovornost prepušta njoj samoj.

Kada se za pomoć obrati svom kolegi-zavodniku Žanu (Kejsi Motet-Klajn), on je oportuno „muva“, jer „ionako ne može drugi put zatrudneti kada je već trudna“. Vreme ističe, a dok dođe do žene koja izvodi ilegalne procedure (Ana Muglali, neprepoznatljiva po svemu osim po glasu), Ani će se namučiti, s neizvesnim rezultatom.

Ako je tema filma više puta ispričana priča, način na koji je predstavljena svakako nije toliko izrabljen. Odri Divan se tu unekoliko poziva na braću Darden i svoju junakinju, običnu devojku u jasno definisanoj situaciji u kojoj traži rešenja za svoje konkretne probleme, prati izbliza tako da mi vidimo samo njenu perspektivu koja je zapravo i jedina bitna. Tome u prilog govori i uzak format slike i veristička kamera iz ruke i prirodna paleta boja.

Pametnom postavkom scena i režijom, Divan uspeva da istovremeno bude prilično eksplicitna, ali ne i vulgarna. Do izražaja dolaze fotografija Lorana Tangija koja se oslanja na ekstremno plitak fokus i precizna montaža Žeraldin Manženo, dok minimalna, skoro pa atonalna klavirska muzika braće Jevgenija i Saše Galperina diktira trilersku napetost. Grafičnost kojoj pribegava na kraju je možda šokantna i svakako neprijatna, ali taj naturalistički „body horror“ ni u kojem smislu nije ni neočekivan ni neopravdan.

Odri Divan izuzetan posao radi i po pitanju kastinga, kombinujući mlade glumce i glumice s prekaljenim veteranima, . Ovakav tip uloge zaista može propelirati karijeru Anamarije Vartolomei koja je u svakom kadru dokazano ima onu „običnu“, nepretencioznu prezentnost i koja sjajno sarađuje s ostatkom ekipe.

Tako dobijamo neposrednost i urgentnost čak i u trenucima kada se kroz scenario koji je Divan napisala skupa sa Marsijom Romano sasvim očito provlači teza.

Što se same teze tiče, ona je sasvim na mestu u vremenu i u prostoru gde se ponovo otvara debata oko stvari za koje smo mislili da smo ih odavno ostavili iza sebe. Pitanje je, međutim, koliko će se od nje koja se ponekad probija u prvi plan primetiti, koliko je ,,Happening“ zapravo inteligentno i dobro urađen film na apsolutno svakom zanatskom nivou. Odnosno, nije li možda i ta fantastična zanatska obrada isključivo u funkciji te teze.