Call Jane

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Neke teme postale su teme našeg trenutka, iako smo mislili da smo ih ostavili u nekoj bližoj ili daljoj, a svakako mračnijoj prošlosti. Primjerice, legalnost pobačaja za koju smo mislili da je zacementirana presudom u slučaju Roe protiv Wadea u Sjedinjenim Američkim Državama, a ostatak zapadnog svijeta ionako samo slijedi američki „nauk”, sada je opet pod upitnikom. Presudu koja je pravo žene da odlučuje što će s vlastitim tijelom podigla na nivo ustavnog prava, američki je Vrhovni sud nedavno preinačio i time dozvolio pojedinačnim državama da uređuju legalnost pobačaja i tehničke detalje oko istog na svojem teritoriju. I u tome neke druge države, posebno bivše socijalističke, slijede američke trendove uz svesrdnu pomoć crkve i pseudo-vjerskih nevladinih organizacija, a neke čak i mijenjaju legislativu glede pobačaja. Kada je tema već toliko prisutna u javnom diskursu, logično je da će završiti i na filmu, pa tako u prethodne dvije godine imamo po jedan prominentni film na temu opasnosti i kompliciranosti ilegalnih ili polulegalnih pobačaja: Nikad, rijetko, ponekad, uvijek iz 2020. Elize Hittman, koji je igrao na Sundance Festivalu i na Berlinaleu, te Događaj iz 2021. Audrey Diwan koji je trijumfirao na prošlogodišnjem izdanju Venecije. Dodajmo k tome možda koincidenciju, a možda i sinkronicitet, da je autorica predloška za film Audrey Diwan, Annie Ernaux, ove godine ovjenčana Nobelovom nagradom za književnost. Zajedničko ovim dvama filmovima, kao i nekim drugima na temu ilegalnog pobačaja, jest to da se sam „događaj” odvija na kraju, kao kruna prosedea koji funkcionira kao pakleni put prema tom traumatizirajućem, ali i oslobađajućem iskustvu.

Ove godine je jedan aspekt ove velike teme, onaj koji tretira primjer Kolektiva Jane, ilegalne organizacije koja je pružala pomoć ženama u nevolji s trudnoćom kasnih 60-ih i ranih 70-ih u Chicagu i okolici, dobio čak dva filmska tretmana. Dokumentarni The Janes producirala je i distribuirala kabelska mreža HBO, dok je igrani Pozovi Jane u režiji Phyllis Nagy svjetsku premijeru imao na Sundance Festivalu, europsku na Berlinaleu, a nakon festivalske turneje ušao je u kino i video-distribuciju, između ostalih i u hrvatskim kinima. Fokus oba ovogodišnja filma je isti: ilegalna organizacija u cjelini, a ne pojedinačni slučajevi koje je ona imala (svi su se završili bez komplikacija), što igrani film čini u najmanju ruku atipičnim filmom o pobačaju koji funkcionira kao kulminacija prvog čina.

Godina je 1968. i u uvodnoj, iznimno elegantno snimljenoj kadar-sceni kućanica Joy (igra je Elizabeth Banks), supruga odvjetnika Willa (Chris Messina), upoznaje se sa stvarnim svijetom nakon godina zaštićenog života u predgrađu. Njih dvoje su u hotelu, na prijemu koji su organizirali njegovi šefovi ili partneri, a ona se spušta stubištem, prolazi hodnikom i izlazi na ulicu na kojoj je u tijeku protest. Na pitanje policijskom pozorniku što to demonstranti uzvikuju (parola je „Cijeli svijet gleda!”), on joj odvraća: „Neke hipijevske stvari.” Međutim, ni u njenom ušuškanom svijetu stvari nisu više sasvim sigurne. Njen brak i obitelj (Will i Joy imaju kćer, inteligentnu tinejdžericu Charlotte koju igra Grace Edwards) još su sigurni, ali njeno zdravlje nije. Joy je, naime, neplanirano trudna, a trudnoća joj prouzročuje teške srčane tegobe s potencijalno smrtnim ishodom. Njen joj liječnik savjetuje terapeutski prekid trudnoće kako bi zaštitila svoje zdravlje, za što mora proći komisiju u bolnici nesklonu odobravanju takve procedure. Komisija je, naravno, odbija pouzdajući se u šansu da će preživjeti i roditi zdravo dijete, a o njenoj zdravstvenoj ugrozi pred njom razgovaraju kao da nje nema u prostoriji. Bolnička tajnica, pak, savjetuje joj da pokuša trik koji je njoj upalio – da padne niz stube. Spasonosno rješenje javlja se u vidu letka domaće izrade zalijepljenog za banderu, koji savjetuje da u slučaju problema koji ona ima – nazove Jane.

Kako će Joy kasnije otkriti, Jane nije osoba, već telefonska linija i kolektiv iza nje. Po Joy dolazi jedna od aktivistica, Gwen (Wunmi Mosaku), i vodi je u sigurnu kuću. Odatle je vodi na pobačaj koji izvodi doktor Dean (Cory Michael Smith), pa natrag u sigurnu kuću na oporavak, iako bi se ona voljela što prije vratiti svom standardnom životu. U kući upoznaje voditeljicu organizacije, Virginiju (Sigourney Weaver), ženu prekaljenu na protestima i u akcijama za ženska prava, sposobnu za svašta, uključujući i pregovore s mafijom koja organizaciji pruža zaštitu ili iluziju iste. Virginia će ju, moleći je za uslugu po uslugu, na koncu i uvući u organizaciju u kojoj će Joy ostati do samog kraja. Tamo će steći nova znanja i definitivno promijeniti svoj mentalni sklop od apolitične kućanice do izuzetno praktične aktivistice.

Film prije svega snagu crpi iz glumačkih ostvarenja većeg dijela postave u većim ulogama. Elizabeth Banks je slično intoniran lik već vrlo dobro odigrala u seriji Mrs America prije dvije godine, a i ovdje izvodi vrlo dojmljivu, realističnu transformaciju. Sigourney Weaver nakon dužeg niza godina ponovo ima priliku igrati kvalitetne dramske uloge s manje ili više komične relaksacije, što ovdje koristi u potpunosti. U sličnom registru, samo malo komičnijem, egzistira i Cory Michael Smith kao liječnik s tajnom koju jedva skriva svojim napola ucjenjivačkim stavom, dok Wunmi Mosaku kanalizira aktivističku zagriženost. Nažalost, Chris Messina je dosta inertan kao Will, čiji je lik zamišljen kao pomalo blaziran i skrupulozan, ali za ovu priču sporedan, te zbog toga i uglavnom pasivan. Drugi problem, pak, ima Kate Mara u ulozi susjede-mlade udovice Lane, ali tu se problem skriva u samom liku i njegovoj funkciji komentara tadašnje političke stvarnosti. To nas sve dovodi i do jednog ozbiljnog problema ovog filma, odnosno do njegovog scenarija koji supotpisuju relativni početnici Hayley Schore i Roshan Sethi. Nekakav politički komentar se svakako očekuje od filma s ovakvom tematikom, posebno u ovom trenutku, ali čini se da ga oni biraju ubaciti na pogrešnim mjestima i koristeći pogrešne mehanizme za to. Ma koliko sam komentar bio ispravan, odnosno na ispravnoj strani povijesti i ljudskosti, način na koji se on prenosi rijetko kada je elegantan i svrsishodan (kao na samom početku gdje se efektno izlaže kompletan kontekst), ponekad bezrazložno troši likove, ponekad djeluje didaktično u dugim dijaloškim scenama koje djeluju kao simulacija debatnog kluba, a ponekad djeluje naprosto nategnuto, pa u konačnici opterećuje film i njegovo trajanje nepotrebno razvlači na oko dva sata. Niti režija Phyllis Nagy, najpoznatije po za Oscar nominiranom scenariju za „period-piece” istospolnu ljubavnu dramu Carol (2015) Todda Haynesa, nije uvijek dojmljiva. Na primjer podbacila je u uvodnoj sceni, scenama medicinskog zahvata, i kada je Joy pacijentica i kada je pomagačica ili čak glavna izvođačica, ili u scenama u kojima se podvlači kameraderija između žena različitog klasnog i rasnog porijekla ujedinjenih oko zajedničke stvari. U većini filma je, pak, njena režija sasvim školska i neprimjetna. Na koncu, Pozovi Jane je film koji se svakako bavi važnom temom, nesumnjivo solidan, ali imao je potencijala i za više koje nije iskoristio.

Happening / L'événement

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao vrsta, mi ljudi imamo tendenciju da stvari uzimamo zdravo za gotovo, posebno ako se radi o našim pravima i slobodama. Oni nam nisu pali s neba kao dar od nekog boga, već su na ovaj ili onaj način izborena, u ratovima i revolucijama, preko nasilnih ili nenasilnih protesta ili makar ekstenzivnim političkim radom u okvirima sistema.

Tek kada nam ih uskrate ili zaprete da će nam ih uskratiti iz nekih dogmatskih (ideoloških, religijskih ili „naučnih“ i „humanističkih“) razloga, shvatamo koliko su fragilna.

Drugi film u režiji Odri Divan, ovogodišnji venecijanski pobednik ,,Happening“ (,,L'evenement“), adaptacija je istoimenog autobiografskog romana francuske spisateljice Ani Erno iz 2000. godine, u kojem je opisala svoje iskustvo s abortusom početkom šezdesetih godina, dok je isti još bio ilegalan u Francuskoj.

Imajući u vidu politička kretanja u Teksasu i u Poljskoj, gde su sudovi postali instrument za sprovođenje crkvenih dogmi, možemo zaključiti da je ,,Happening“ film koji pogađa i problematizira aktuelni politički trenutak, što mu je već na premijeri u Veneciji donelo i glavnu nagradu i nagradu kritike. Kod nas u regionu, ,,Happening“ je zaigrao u glavnom takmičarskom programu Zagreb film festivala, gde se u izuzetno jakoj konkurenciji „takmičio“ protiv, između ostalih, i kanskog pobednika, filma ,,Titane“ Žulije Dukurno.

Filmova koji se bave pitanjem abortusa ima dosta, posebno među festivalskim naslovima, od ,,Vera Drake“ (2004) Majka Lija, preko ,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“ (2007) Kristijana Munđiua koji je u evropsku i svetsku orbitu izbacio ,,rumunski novi talas“... Pa do recentnog berlinskog naslova ,,Never Rarely Sometimes Always“ (2020) Elize Hitmen, i u tom svetlu ,,Happening se ne čini naročito novim“.

Njegova specifičnost, međutim, ne leži u samoj temi, koliko u vrlo nežnoj obradi iste, s fokusom na ličnu perspektivu, zbog čega režiserka glavnu tezu o pravu žene na izbor i odluku kada se radi o vlastitom telu i reproduktivnim funkcijama, gura suptilno i efikasno.

Godina je 1963. Seksualna revolucija se čini kao da je iza ugla. Sluša se rani rokenrol, ide se na igranke i oblači se slobodnije, čak i u dubokoj francuskoj provinciji. O seksu svi pričaju, ali kao da ga niko ne praktikuje: momci pokušavaju da zavedu devojke, one se trude da im to ne dozvole, pa se sve uglavnom svodi na flertovanje pod budnim okom mladih provincijalnih konzervativaca oba pola, ali uglavnom devojaka, koje su prve spremne da koleginicu za koju pomisle da je posrnula osramote kao drolju.

U tom svetu živi Ani (Anamarija Vartolomei), studentkinja književnosti koja ima ambicije da postane učiteljica. Ona je prva u svojoj familiji da ima priliku da studira: njeni otac i majka (neprepoznatljiva Sandrin Boner) su vlasnici prodavnice i bara u selu, a njoj je obrazovanje beg od takvog težačkog života koji podrazumeva udaju, decu i repetitivnost fizičkog posla. Tu priliku Ani izuzetno koristi. Među najboljima je u klasi, svojim prijateljicama Brižit (Luiz Ori-Dikero) i Elen (Luana Bajrami) rado priskače u pomoć, ali ne zaboravlja ni da se s njima zabavlja po igrankama, da deli fantazije o mladićima i da flertuje.

Ani je, međutim, u problemu. Menstruacija joj kasni već tri sedmice kad je upoznamo, što je plod veze na jednu noć s finim momkom iz Bordoa koji je došao u Angulem da poseti tetku. Ani, dakle, ima još devet sedmica da reši problem ili da se okane svojih snova o akademskoj karijeri. Abortus je ilegalan do te mere da osobe koje ga izvode i devojke koje ga traže završavaju u zatvoru (ako imaju sreće, alternativa su rizične procedure u kojima smrt nije nezamisliv ishod), a zatvorska kazna je zaprećena čak i pomagačima ili kontaktima.

O abortusu se čak i ne govori, više se šapuće na pola glasa, pa Ani okreću leđa i prijateljice. Ona nema mrežu kontakata da dođe do osoba koje u šupama, sobama i stanovima u buđavijim delovima grada izvode takve operacije. Njen doktor (Fabricio Ronđone, inače stalni glumac slavne belgijske braće i autora Darden) ima razumevanja za nju, ali joj legalno ne može pomoći. Drugi joj, umesto pilula za poticanje menstruacije, uvaljuje suplemente koji ojačavaju embrion, profesor se brine što je popustila sa zadacima na fakultetu, ali ne shvata tip problema u kojem se nalazi, a otac deteta svu odgovornost prepušta njoj samoj.

Kada se za pomoć obrati svom kolegi-zavodniku Žanu (Kejsi Motet-Klajn), on je oportuno „muva“, jer „ionako ne može drugi put zatrudneti kada je već trudna“. Vreme ističe, a dok dođe do žene koja izvodi ilegalne procedure (Ana Muglali, neprepoznatljiva po svemu osim po glasu), Ani će se namučiti, s neizvesnim rezultatom.

Ako je tema filma više puta ispričana priča, način na koji je predstavljena svakako nije toliko izrabljen. Odri Divan se tu unekoliko poziva na braću Darden i svoju junakinju, običnu devojku u jasno definisanoj situaciji u kojoj traži rešenja za svoje konkretne probleme, prati izbliza tako da mi vidimo samo njenu perspektivu koja je zapravo i jedina bitna. Tome u prilog govori i uzak format slike i veristička kamera iz ruke i prirodna paleta boja.

Pametnom postavkom scena i režijom, Divan uspeva da istovremeno bude prilično eksplicitna, ali ne i vulgarna. Do izražaja dolaze fotografija Lorana Tangija koja se oslanja na ekstremno plitak fokus i precizna montaža Žeraldin Manženo, dok minimalna, skoro pa atonalna klavirska muzika braće Jevgenija i Saše Galperina diktira trilersku napetost. Grafičnost kojoj pribegava na kraju je možda šokantna i svakako neprijatna, ali taj naturalistički „body horror“ ni u kojem smislu nije ni neočekivan ni neopravdan.

Odri Divan izuzetan posao radi i po pitanju kastinga, kombinujući mlade glumce i glumice s prekaljenim veteranima, . Ovakav tip uloge zaista može propelirati karijeru Anamarije Vartolomei koja je u svakom kadru dokazano ima onu „običnu“, nepretencioznu prezentnost i koja sjajno sarađuje s ostatkom ekipe.

Tako dobijamo neposrednost i urgentnost čak i u trenucima kada se kroz scenario koji je Divan napisala skupa sa Marsijom Romano sasvim očito provlači teza.

Što se same teze tiče, ona je sasvim na mestu u vremenu i u prostoru gde se ponovo otvara debata oko stvari za koje smo mislili da smo ih odavno ostavili iza sebe. Pitanje je, međutim, koliko će se od nje koja se ponekad probija u prvi plan primetiti, koliko je ,,Happening“ zapravo inteligentno i dobro urađen film na apsolutno svakom zanatskom nivou. Odnosno, nije li možda i ta fantastična zanatska obrada isključivo u funkciji te teze.

Grandma

2015.

scenario i režija: Paul Weltz

uloge: Lily Tomlin, Julia Garner, Judy Greer, Marcia Gay Harden, Sam Elliot, Nat Wolff, Elizabeth Pena, Laverne Cox

Već od starta osećamo haos i emocije, radost i gorčinu, dramu i smeh. Starija feministkinja i pesnikinja Elle (Tomlin) koja je nekada bila relativno poznata ličnost (danas bi više bila opskurna referenca nego legenda) i pionir borbe za građanska prava prekida vezu sa dosta mlađom, lepom i inteligentnom ženom Oliviom (Greer). To čini na posebno brutalan način uz uvrede koje možda zvuče lažno i forsirano, ali mogu rezultirati time da potonja više ne želi čuti za nju. Posle odlazi pod tuš i plače, oblači onu smešnu akademsku odoru sa sve nakrivljenom kapom i gleda stare slike. Elle je stara i izmučena, kasnije saznajemo da je pre nekog vremena sahranila partnerku sa kojom je živela prethodnih 38 godina i da je upitno ima li još snage za još jednu ljubav i je li njena ljubav nešto što drugoj ženi treba. Elle čovekoljublje maskira cinizmom i mizantropijom i to nije tako redak manir. O tome će biti još reči, uz jednu od potentnijih šala u filmu.

Elle će iz samosažaljivog sna probuditi njena unuka Sage (Garner) koja joj se na kućnom pragu pojavljuje nenajavljena i u problemima. Sage je tinejdžerka, trudna i dekintirana, pa od svoje bake traži pomoć. Nevolja je u tome što je i baka bez prebijene pare, poplaćala je dugove i iseckala kreditne kartice. Zaostali honorari će joj stići, ali novac za Sagein abortus je potreban odmah. I njih dve kreću u potragu za novcem (stare usluge, ponude i potraživanja) na jednodnevni urbani road-trip...

U seriji gorko-slatkih, smešnih i potresnih epizoda njih dve će pokušati da namaknu novac. Reč je o svoti od 600 dolara za koju se Elle žali da je previsoka, pritom zaboravljajući na svoju naivnost da će plaćanjem dugova odjednom dobiti čist početak u životu. Na mestu klinike za besplatnu pomoć devojkama u nevolji nikao je kafić sa preskupom lošom kafom u kojem je retkim posetiocima i mutavom šankeru neprijatno da se o abortusu uopšte govori. U toj sceni Paul Weltz pozicionira svoj stav o temi i licemernom odnosu američkog društva po tom pitanju: o tome je najbolje ne govoriti, iako je jasno da je to po pravilu poslednja opcija tim nesrećnim ženama, samo po sebi neprijatno iskustvo, u krajnjoj liniji i elementarno ljudsko pravo.

Weltz će u možda najsnažnijoj sceni filma pustiti i drugu stranu da dođe do reči, inteligentno, odlučno, ali nikako militantno. Tu stranu predstavlja Karl (Elliott), muškarac sa kojim je Elle imala prošlost. Sve počinje kao reminiscencija na srećne dane, uz malo nepoverenja i podjebavanja (otkrićete zašto) i hvalisanja ko je šta postigao i zašto. Njemu finansijski nije problem da pozajmi taj novac, ali jeste u moralnom smislu i to sa vrlo dobrim razlogom. Zapravo ta scena, najduža u filmu, u kojoj glumci briljiraju je svojevrsna post-festum analiza 60-ih godina prošlog veka i zajedničkih iskustava, dobrih i loših, onih koja se ponavljaju i onih koja se izbegavaju, baby-boom generacije.

Na to se nadovezuje i generacija između bake i unuke, u vidu kćerke, odnosno majke. Ona se u ovom slučaju zove Judy (uz neizbežnu referencu na Judge Judy) i igra je Marcia Gay Harden. Ta generacija je borbu za prava zamenila borbom za novac, a toliko poželjna odgovornost kao kontra hippie-raskalašnosti je zapravo šefovanje po svaku cenu. Između ostalog, ta srednja generacija je u svom materijalističkom solipsizmu odgovorna za to da mlađi moraju da se snalaze sami i da zapravo ponavljaju borbu svojih predaka, pritom bolje poznajući pop-kulturnu triviju nego klasike feminizma. Nije ni bitno ko je u pravu, suština je da su odnosi narušeni.

Ostatak epizoda na tom putu nisu tako moćne, ali su pratljive, nenametljive i govore o ljudskoj dobroti, ljubavi ili sebičnosti. Urađene po kanonima indie kinematografije, nisu samo vezivno tkivo, već prilika da glumci, kako glavni, tako i epizodni, briljiraju. Uopšte, glumačka podela je genijalna. Tu ne govorim samo o Marcii Gay Harden, opravdano na granici karikaturalnosti poslovne žene koja nema vremena, niti o senzualnosti Judy Greer. Naravno, Nat Wolff je apsolutno genijalan izbor za ulogu ljigavog dečka, kao što Julia Garner savršeno utelovljuje sliku i priliku svoje zbunjene generacije rastrzane između projekcija boljih prošlosti prethodnih. Sam Elliott donosi jednu od svojih karakterističnih epizoda, samo što za njegovu potpisnu bezbrižnost vidimo da je maska koja skriva povređenu sujetu, pa je njegova uloga utoliko snažnija, rekao bih čak jedna od boljih u njegovoj karijeri.

Grandma je ipak film Lily Tomlin. U svojoj prvoj glavnoj ulozi nakon 27 godina i Big Business, ova velika glumica pokazuje zašto je unikat. Nema tu poze i jeftinog foliranja, ona grabi u emotivne dubine, jednako hrabro kao 70-ih. Svaki njen lik, ma koliko epizodni bio je za pamćenje. I ako mi je za neku glumicu žao da se nikada zvanično nije probila u prvu ligu, pa je zato i zbog svoje atipičnosti osuđena na epizodne uloge i na televiziju (njena epizoda u Homicide: Life on the Street je remek-delo), onda to važi za nju. Ovde nosi ceo film, snažno i suvereno.

Iskreno, nisam verovao da će ovakva filmčina izaći iz radionica Paula Weltza. On je u principu svaštar, najčešće u komičnom registru. Njegovi prethodni filmovi nisu neka sjajna referenca. Sa American Pie (koji je režirao zajedno sa bratom) je pokrenuo unosnu franšizu i unapredio žanr seksualno opterećene teen komedije. About a Boy je bila pristojna konfekcija, ali Weltz nikada nije iskočio iz tih okvira. Pored nešto osrednjih, nepamtljivih filmova, režirao je i Little Fockers. Da li se mi tu zezamo?

Grandma je potpuno drugačija priča. Smeh dolazi prirodno, ne muze se po svaku cenu. I taj smeh ima ozbiljnu podlogu, i to u vrlo vitkom formatu od 80-ak minuta. Najčudnije od svega, Grandma deluje kao savršeno ženski film, kao da muški autor to nije ni dirnuo. Izgleda da Weltz razume stvari koje mu nisu dostupne iz prve ruke: kako je to biti žena i još pritom lezbejka i zašto je feminizam jedini put do slobode. Grandma je školski primer dobrog i promišljenog filma.

Obvious Child

2014.

režija: Gillian Robespierre

scenario: Gillian Robespierre, Karen Maine, Elizabeth Holm

uloge: Jenny Slate, Jake Lacy, Gaby Hoffmann, Gabe Leidman, David Cross, Richard Kind, Polly Draper

Hteli mi to da priznamo ili ne, neke stvari naprosto nisu za zezanje, iz najrazličitijih mogućih razloga (koji su izuzetno retko moralne prirode). Recimo, telesne izlučevine, pišanje, sranje, prdenje, vaginalni sekret su stvari koje su u prirodi ljudskog bića, ali se bavljenje njima smatra intimnim, i naprosto su to suviše degutantne stvari da bi se na njima zasnivao humor. Sa druge strane, neplanirana trudnoća je stvar koje se treba ozbiljno uhvatiti i razmotriti, a šale na račun toga (naročito njenog konačnog rezultata u ovom ili onom smislu) zadiru na suviše osetljivo područje da bi bile prihvaćene. Uostalom, ima toliko drugih stvari sa kojima se možemo mirne duše zezati: seks, klasne razlike, odrastanje ili odbijanje istog, religija, feminizam...

U filmu Obvious Child ima svega toga. U neku ruku naslovna junakinja Donna Stern (Slate) je apsolutno detinjasta. Ima blizu trideset godina, neuredne prihode i neuredan život čiji je vrhunac nastupanje u svojstvu stand-up komičarke u malom klubu za besplatno piće. Ona zapravo nema rutinu, to je više improvizacija na temu šta se dešava u njenom životu, pre svega na fizičkom aspektu. Da, telesni i seksualni humor, prepričavanje svojih eskapada i tako dalje... Donna je u tome detinjasto iskrena i balansira na tankoj granici između saosećanja, simpatije, provokativnosti i uvredljivosti. U zavisnosti od njenog raspoloženja, to može imati različit ishod. Kada je u elementu, Donna je zanimljiva publici bez obzira što se u svom naklapanju izgubi, a kada nije, slušanje njenog patetičnog cviljenja i pijanog bulažnjenja je izuzetno neprijatno iskustvo.

Na samom početku dobija nogu od dečka koji se, izgleda, toliko smorio od pretresanja seksualne intime pred publikom da je prosto našao drugu žensku. Da stvar bude još gora, Donna će uskoro ostati bez posla jer se knjižara u kojoj tako pomalo radi zatvara. Zapravo, u njenom životu u datom trenutku skoro ništa ne funkcioniše. Da, ima solidan odnos sa svojim razvedenim roditeljima (Kind i Draperova, oboje odlični), ali je to daleko od idealne bliskosti. Otac, umetnički tip, je uglavnom beskoristan kad se od njega očekuje savet, a majka, profesorka na biznis školi, deluje hladno, materijalistično i autistično. Jedinu utehu Donna nalazi u prijateljima, pre svega u svojoj cimerici Nellie (Hoffmann), bistroj i duhovitoj feministkinji.

Drugu utehu će naći u slučajnom susretu sa Maxom (Lacy), momkom koji, na prvi pogled, dolazi iz nekog drugog, sređenog, poslovnog sveta. Susret će početi čudno, odvijaće se čudno i završiće se sa nespretnim seksom i neplaniranom trudnoćom. U situaciji u kakvoj je Donna, abortus je najrazumnije rešenje, ali daleko od toga da je odluka jednostavna.

Komercijalnije romantične komedije bi stvar postavile drugačije: humor bi bio centriran na “klasnim” različitostima između Donne i Maxa (iako ih zapravo nema, oboje su studirali jednako skupe fakultete, samo različitih usmerenja) i na njihovim različitim životnim stilovima. Oboje bi imali drugare koji su malo pojačana verzija njih samih, čisto da se suprotnost još više istakne. Abortus se ne bi pominjao imenom i naravno da bi, kao moralno upitan, otpao kao opcija do kraja filma. I svi bi naučili po jednu moralnu lekciju.

Bogu hvala, Obvious Child nije komercijalna, nego indie romantična komedija, pa se stvari hvata iskreno i direktno. Tako Max nema metlu u guzici, a Donna nije totalna klošarka. Zapravo njihov odnos je samo jedan od elemenata filma, ne i centralni. Na tom mestu stoji zbrka u Donninoj glavi. O abortusu se govori direktno i ozbiljno, nije predmet neke jeftine sprdnje, a služi i kao zgodan uvod za Nellinu opasku o okoštalosti američkog društva, pre svega sudskog sistema u kojem nekoliko starih belaca u haljinama odlučuju šta žena sme da uradi sa sopstvenim telom.

Izvedba stoji relativno blizu “mumblecora”, iako to nije. Dijalozi ne izgledaju kao da su uhvaćeni slučajno, nego su detaljno napisani. Situacije su postavljene. Donnin lik je razvijen do poslednjeg detalja. Ona je komičarka i ponekad je komedijaš koji će odgovoriti šalom ili makar smešnom facom na prvu loptu, ali nije uvek takva. Njena osnova je iskrenost u kakvoj god situaciji. Jenny Slate, veteranka televizijske komedije, svoju ulogu igra apsolutno bez greške, iritantna je tamo gde treba, ali isto tako nam daje pogled u jednu ranjivu ličnost do koje nam je stalo. Ostali, pre svega Gaby Hoffmann, je prate gde i koliko treba.

Za debitantsko celovečernje ostvarenje, nastalo razradom kratkog filma, Obvious Child je više nego dobar rezultat, iako nije film bez mane. Autorica Gillian Robespierre se ispostavlja kao hrabra i iskrena i svakako je ime za koje ćemo još čuti ako pratimo filmove. Obvious Child nije revolucionaran film, ali njegova realna utemeljenost predtavlja pravo osveženje za žanr opterećen konvencijama i ciljanom publikom. Preporuka.