Mad God

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako nas naslov i „biblijski“ prolog vode na taj trag, ,,Mad God“ zapravo ima malo zajedničkog s religijom. A više s ljudskom maštom, istorijom umetnosti i potpunom kreativnom kontrolom koju je majstor specijalnih efekata Fil Tipet namenio sam sebi, ni u kojem slučaju ne žureći se da završi svoj košmarni animirani film.

Možda je zato i najbolja polazna tačka za analizu istog, prikazanog u novoosnovanoj sekciji ,,Sirovo“ Festivala autorskog filma u Beogradu, u kojoj su se na programu našla autorska ostvarenja bliska žanrovskom promišljanju.

U naslovu nije sporna reč ,,God“, koja označava Boga, već pridev ,,Mad“ koji se može dvojako prevoditi, kao „lud“ i kao „besan“. Uvod u film koji se sastoji od listanja svitka iz Knjige Levitske (Treće knjige Mojsijeve u Starom zavetu), s akcentom na pasaž u kojem Bog preti uništenjem, će nas uputiti da je ovde ipak reč o besu. Ali će nas dalji tok ovog animiranog filma, koji podseća na turneju po mračnim koridorima podsvesti, ipak uveriti da se ovde radi o ludilu, kreativnom i nesputanom.

Čovek iza celog ovog projekta, Fil Tipet, jedan je od najcenjenijih holivudskih majstora vizuelnih i specijalnih efekata modelarskog tipa. Njegova radna biografija uključuje angažmane na originalnim ,,Star Wars“ filmovima, filmovima o Indijani Džonsu, onima iz ,,Jurassic Park“ serijala, kao i filmovima Pola Verhovena ,,Robocop“ (1987) i ,,Starship Troopers“ (1997) - ali i na ,,Twilight“ sagi o svetlucavim vampirima.

,,Mad God“ je Tipet otpočeo krajem osamdesetih, kao njegov projekat u pauzi od drugih projekata, u kojem je sebi dao mašti na volju. Da se igra, pravi lutke iz svojih košmara i ubacuje ih u animaciju „stop-motion“ tehnikom. Kako je Tipet imao puno posla devedesetih, ,,Mad God“ je ostao u „hobi“ fazi: Tipet i saradnici su na njemu radili iz entuzijazma kada su imali vremena.

Početkom 2013. je pokrenuta kampanja na sajtu Kickstarter, kojom je prikupljeno nešto više od 100.000 američkih dolara, a godinu i po dana kasnije je izašao prvi kratkometražni deo projekta ,,Mad God“. Usledila su još dva kratka isečka, 2015. i 2018. godine, a ove godine je na festivalu u Lokarnu predstavljen i konačni dugometražni film, koji je potom obišao fantastične festivale poput festivala Fantasia u Montrealu, ostinskog Fantastika, Sidžesa u Kataloniji i naučno-fantastičnog festivala u Trstu. Tipet je već najavio nastavak koji će u odnosu na ovaj prvi dugometražni animirani film imati nešto jasniju narativnu liniju.

Iako se teško može govoriti o preglednoj narativnoj liniji, ,,Mad God“ se ipak može podeliti u tri čina. U prvom pratimo entitet skriven iza gas maske, koji je kreditiran kao Atentator, od trenutka spuštanja u razoreni svet raketom - dok prati kartu koja se kida, izbegava monstrume i gleda kako radnici-robovi bez mozga stradaju na poslu ili izvršavaju samoubistva, pritom se spuštajući sve dublje i dublje u ovaj svojevrsni pakao.

Naš „junak“ na kraju biva zarobljen i odveden na vivisekciju kod doktora, koji iz njega vadi gvožđuriju, nakit i na kraju bebu-monstruma koju predaje dalje sestri, pre nego što Atentatorov mozak priključi na monitor.

Drugi čin je onda svojevrstan „fleš-bek“ u kojem saznajemo da je Atentator dobio zaduženje od ludog naučnika s dugim noktima na nekom ipak humanijem svetu i da mu ovaj razrušeni grad nije prvi takve vrste. Treći čin, pak, prati šta se dalje dešava s bebom izvađenom iz Atentatorove utrobe.

Dijaloga nema, odnosno sveden je na stenjanje, krikove, uzdahe, uzvike i plač, ali zato vizuelni jezik baziran na likovnim referencama poput Hijeronimusa Boša, Pitera Brugela i Gigera, koji u prvom činu sjajno simulira i jezik mračnih, morbidnih kompjuterskih igrica s prelaza milenijuma, otkriva ponešto i od literarnih i filozofskih referenci. Prva asocijacija je svakako Danteov ,,Pakao“, ali se mogu prepoznati i delovi Starog zaveta i Miltonovog ,,Izgubljenog raja“, kao i odjeci psihoanalize Frojda i naročito Junga.

Dok Tipet pušta mozak da mu se poigrava s morbidom u stilu Hodorovskog od ,,The Holy Mountain“ (1973) preko nerealizovanog projekta ,,Dune“ do ,,Santa Sangre“ (1989), kao formalni uzori se izdvajaju braća Stiven i Timoti Kej i češki avangardista Jan Švankmajer.

Tipet ipak demonstrira i određenu versatilnost, različito vizuelno kodirajući različite pasaže. Tu se posebno ističe intermeco s doktorom između prvog i drugog i čina koji isprva deluje kao igra senki, a kasnije kao 2D animacija starog tipa u užem formatu slike i paleti boja između „sefije“ i ranog „tehnikolora“, uz skoro pa obavezne simulacije ogrebotina na filmu koja asocira na neka stara vremena. Osnova, pak, ostaje „stop-motion“ tehnika, ali Tipet ne beži ni od kompjuterske za pojačavanje efekta.

Kada se podvuče crta, ,,Mad God“ postaje i ostaje gledalačko iskustvo kao nijedno pre, a verovatno nijedno posle toga u kojem nas autor vodi u izrazito vizuelni svet svojih košmara. Pažljivo i polako rađen, tehnički ispoliran i tripozan, „Mad God“ je animirani film isključivo za odraslu publiku koji ne može, a da ne ostavi jak utisak.