Captain Volkonogov Escaped / Kapitan Volkonogov bežal

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Nataša Merkulova, Aleksej Čupov

scenario: Nataša Merkulova, Aleksej Čupov, Mart Taniel

uloge: Jurij Borisov, Timofej Tribuncev, Aleksandr Jacenko, Nikita Kukuškin, Vladimir Epifancev, Anastasija Ukolova, Natalija Kudrjašova, Viktorija Tolstoganova, Jurij Kuznjecov, Igor Savočkin, Maksim Stojanov

Dosta se prašine diglo oko uvrštavanja rusko-francusko-estonskog filma Captain Volkonogov Escaped na program 56. međunarodnog filmskog festivala u Karlovym Varyma. Film je igrao u revijalnom programu Horizons koji donosi izbor proverenih festivalskih filmova najvećeg formata koji su se pojavili između prethodnog i ovog izdanja festivala, a „prašinu” su podigli ukrajinski filmski i kulturni radnici. Krimen filma rediteljskog dvojca Nataša Merkulova – Aleksej Čupov je taj da je finansiran ruskim državnim sredstvima. Na stranu što je film već igrao po silnim festivalima, od premijere u Veneciji prošle godine nadalje, čak i u našem regionu je prikazan na Festivalu Autorskog Filma, ali iz svega što Captain Volkonogov Escaped predstavlja je jasno da neko zadužen za finansiranje projekata nije (dobro) pročitao scenario.

Naslovni junak u interpretaciji Jurija Borisova, glumca čija je karijera prošle godine uzletela s filmovima Petrov's Flu Kirila Serebrenikova i Compartment No. 6 Juha Kuosmanena, veran je i poslušan operativac zloglasnog NKVD-a, preteče KGB-a. Njegova je nesreća u tome da je godina 1938, da se uveliko govori o ratu koji se sprema, pa se društvo, a naročito poluge sile provetravaju od svih nestabilnih elemenata u čistkama koje je pokrenuo Staljin. Osetivši šta mu se sprema, Volkonogov iznenada nestaje, a za njim se u poteru daje niko drugi do njegov nekadašnji mentor, major Golovnja (Tribuncev) koji predvodi tim sačinjen od protagonistinih nekadašnjih kolega.

U svom begu koji, naravno, ne ide baš po planu i uglavnom je vođen impulsima, Volkonogov mora da se suoči i sa nedelima iz svoje prošlosti, a nakon što mu se u snu javi netom pogubljeni kolega, on na sebe preuzima misiju da, pre nego što ga uhvate, dobije oproštaj od makar jedne od svojih žrtava. Njegova daljnja potraga otkriva nam grubu silu, materijalnu i ljudsku bedu, korupciju i paranoju koje su krasile predratni (a kasnije i posleratni) Sovjetski Savez u kojem ljudski život ne vredi ništa („Nema čoveka, nema problema” jedna je od Staljinovih krilatica), u kojem su ljudi lažno optuživani i pod prisilom priznavali, u kojem su se na meti mogli naći zbog svoje nacionalnosti ili zbog ispričanog vica, u kojem su rođaci uhapšenih sramoćeni i u kojem su paranoja, poslušnost i potkazivanje bile veoma željene vrline.

Zvuči li vam to poznato i liči li vam to možda i na današnju Rusiju i sve njene kolonije, fizičke ili makar mentalne? Da, da, u pravu ste. A ni autori filma to ne pokušavaju da sakriju, dapače. Pre svega time što glavnog negativca modeliraju po znate-već-kome, od njegovog hladnog tona, preko pokazivanjima i hvalisanju pred mlađima i teoretski fizički spremnijima u sportskim nadmetanjima (ovde je to gimnastička sprava konj s hvataljkama) i favorizovanja apsolutnih psihopata poput dželata Ujka-Miše (Savočkin) kojem treba samo jedan metak po „neprijatelju”, pa do fizičke bolesti koju više ne može ni da sakrije.

Izgleda da ovde na delu opet imamo „slučaj Zvjaginjcev”, odnosno primer nalik na njegov film Leviathan (2014), jedini u njegovom opusu koji je primio i određena državna sredstva, verovatno previdom, a u kojem je znate-već-čiji režim oštro kritikovan po pitanju korupcije, mafijaštva i beslovesnosti, a znate-već-ko nije dobio propucanu sliku, za razliku od njegovih prethodnika koji, pak, jesu. Dok se Leviathan još i mogao zamaskirati time da je izvorna inspiracija za njega potekla od slučaja u Americi (savezna država Kolorado), pa je u matičnoj zemlji javno „sasečen” tek kada je osvojio Zlatni globus i primio nominaciju za Oscara, kod Volkonogova nema dileme o čemu se tu radi, zbog čega je film ograničen na festivale, ne-državne nagrade, a od državnih samo nominacije.

Ali, i kada se u potpunosti manemo politike (uh, odvratne li floskule), Captain Volkonogov Escaped je jedno izuzetno filmsko delo vrhunske egzekucije, sjajnog osećaja za detalj perioda i za duh tog vremena. Izbor glumaca (epizodne uloge igraju ruski glumci iz visokoprofilnih festivalskih filmova) i rad sa njima je fantastičan, tehnički aspekti filma su na nivou, pa je osećaj koji nam film pruža izuzetan, istovremeno i zadivljujući i strašan. Pritom reč je o flmu čiji se tempo skokovito menja od maničnih jurnjava do meditacija i nazad, i u kojem se istraga, potraga i suočavanje odvijaju na dva nivoa, unutrašnjem i spoljnom, istovremeno. Reč je, dakle, o filmu kojeg ne treba zabranjivati i stigmatizirati, ma ko ga finansirao, već ga u ova zla vremena treba gledati i zbog filmskih kvaliteta i zbog šireg društvenog značaja.