Triangle of Sadness

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Švedski režiser Ruben Estlund je redak, ako ne i jedini filmski autor koji je za dva filma u nizu dobio Zlatnu palmu na najvećem svetskom filmskom festivalu, u Kanu. Dok ovaj „brod ludaka“ (shvatićete kasnije zašto) zvani ,,Triangle of Sadness“ ne uplovi i u neke festivalske luke u našem regionu, imali smo sreću da ga pogledamo na filmskom festivalu u Karlovim Varima.

Estlund je svakako jedan od najvećih savremenih filmskih režisera, koji je još od ranih radova demonstrirao sposobnost da opazi bitne stvari u našem svetu (ili u njegovim pojedinim segmentima), da ih problematizira i ispriča kao priču.

Možda su ,,Involuntary“ (2008) ili ,,Play“ (2011) nekome još i prošli ispod radara, to svakako nije bio slučaj sa ,,Force Majeure“ (2014) i ,,The Square“ (2017), koji su se na festivalske turneje uputili na vetru nagrada koje su pokupili u Kanu, prvi nagradu žirija u programu Un certain regard, a drugi Zlatnu palmu.

Upravo ta dva filma zajedno možemo posmatrati kao najreprezentativnije za Estlunda, makar u smislu tema koje ga zanimaju i fenomena koje uočava i problematizuje. I jedan i drugi smešteni su u relativno zatvorene buržoaske krugove, prvi u elitno skijaško odmaralište, drugi u umetničke krugove.

Takođe, i jedan i drugi ispituju neuroze modernih (skandinavskih) muškaraca i pitanja šta je prikladno, a šta etično učiniti u pojedinim situacijama. ,,The Square“, doduše, ima i tu „pejzažnu“ komponentu, budući da preispituje pretencioznost visokih umetničkih krugova.

Još jedna od bitnijih odlika Estlundove poetike je pažnja koju poklanja jednom sasvim životnom fenomenu koji kinematografija izbegava: takozvanom „vađenju“. Njegovi protagonisti, naime, nikada ne priznaju grešku, ma kako sitna i iskrena ona bila, nego ulažu ekstenzivne napore kako bi je sakrili, minimizirali, u razgovoru relativizirali ili se na neki drugi način „izvadili“ iz situacije. Uz obavezni začin skandinavskog suvog humora (ne nužno crnog, ali svakako ironičnog i „deadpan“), takvi momenti u Estlundovim filmovima su oni najbolji i oni koji ostaju.

,,Triangle of Sadness“ za Estlunda svakako predstavlja podizanje uloga u skoro svakom smislu te reči. Budžetski, ovo je njegov najraskošniji film snimljen u koprodukciji čak šest evropskih zemalja. Sa internacionalnom glumačkom postavom i engleskim kao jezikom komunikacije, ,,Triangle of Sadness“ je njegov najglobalniji film. Konačno, kao studija kruga globalnih bogataša, onih koji to žele da postanu i njima podređenih, uz upotrebu filozofskih referenci i koncepata marksizma, ničeanskog iracionalizma i nihilizma, ovo je njegov najopštiji film.

Estlund film, doduše otvara skromno, simulacijom estetike živog video-javljanja za kakvu društvenu mrežu koja se odvija na kastingu za muške modele. Čak i pre nego što upoznamo našeg protagonistu koji služi kao vezivno tkivo celog filma, pokupićemo „zrna mudrosti“, tipa da manekeni zarađuju manje od manekenki, a da su jednako na meti predatora i to da jeftine robne marke vole da fingiraju sreću i pozitivu u svojim kampanjama, a da one skupe umesto toga biraju negativu i opasnost. Saznaćemo i šta je naslov ,,Trougao žalosti“ koji nije pojam iz geografije, psihologije ili dinamike veza, već pogrda kojom voditelj kastinga „časti“ deo protagonistinog lica između obrva i korena nosa.

Naš protagonista Karl (Haris Dikinson) je maneken i kao takav zarađuje manje od svoje devojke Jaje (Čarlbi Din) koja je, pogađate, takođe manekenka. Ali, i pored toga, ona izbegava da pokupi račune u restoranu koje na kraju uvek on plati. Kada on pomene da mu to smeta i da bi radije da oni budu jednaki, između njih izbija svađa koja se proteže na celo prvo poglavlje filma nazvano po njima dvoma. Zapravo, ona je manipulativna i takvo ponašanje zapravo vežba, jer zna da su joj karijerne opcije posle završetka manekenske karijere vrlo sužene i da se zapravo svode ili na bogatu udaju ili na „influenserstvo“ i kapitalisanje na poznatosti, poznatosti radi.

Upravo će jedna njena influenserska varka njih dvoje (a i nas sa njima) prebaciti u drugo poglavlje i na drugu lokaciju, na luksuzni kruzer na kojem se meša „stari“, „srednji“ i „novi“ novac, od britanskih fabrikanata oružja, preko ruske tajkunerije, pa do savremenih tehnoloških milijardera. Gosti znaju biti kapriciozni, ali osoblje, od šefice Paule (Viki Berlin), preko svih kabinskih stjuarta, pa do čistačice mora udovoljavati ili makar fingirati da udovoljava njihovim željama. Doduše, neke se formalne stvar poput kapetanove večere moraju ispoštovati, čak i kada kapetan (Vudi Harelson) koji je pijanac i komunista ne pokazuje interes za svoj posao i radije štrajkuje i ošljari krijući se u svojoj sobi i prepuštajući svoj posao drugima.

Gosti su raznoliki. Od narodski nastrojenog ruskog „kralja govana“, zapravo monopoliste u biznisu sa đubrivom, Dimitrija (Zlatko „Kićo“ Burić, najpoznatiji po ulogama gangstera u danskim filmovima), preko šlogirane Nemice (Iris Berben) koja na svako pitanje odogovara sa „u oblacima“, smetenog skandinavskog proizvođača kodova za aplikacije Jarma (Henrik Dorsin), pa sve do Vere (Sanji Meles) - Ruskinje s umetničkom dušom i dobročiniteljskim kompleksom, koja je spremna da natera osoblje da se sve aktivnosti na brodu obustave, kako bi se „posluga“ okupala u bazenu.

Stvari eskaliraju na kapetanovoj večeri koja je nesrećno postavljena na olujno veče, epidemija morske bolesti preuzima brod, a kapetan gubi kontrolu na njim. Odatle sve ide u smeru katastrofe koja uključuje gusare, zalutalu granatu i brodolom koji funkcioniše kao revolucija u kojoj se odnosi moći menjaju. Neprimetna čistačica Abigail (Doli de Leon) odjednom zbog svojih manuelnih sposobnosti postaje najvažnija osoba u družini preživelih na pustom ostrvu, a stvari poput hrane, vode i seksa postaju valuta koja menja novac.

Prvo što se može reći za ,,Triangle of Sadness“ je da je uglavnom haotičan, a kada nije to, onda je didaktičan, dok je većinu vremena uglavnom ekscesan, a ponekad čak i stvarno provokativan. Estlund je opet najviše „svoj na svome“ u onim momentima razgovora u kojima svaki učesnik ima neku agendu, kao što su to svađe između Jaje i Karla, ubeđivanje između Vere i jedne od stjuardesa, pregovora koje Paula vodi s kapetanom ili one „bitke citata“ između kapetana i Dimitrija. U tim momentima, Estlund pokazuje da je majstor pisane reči, ali i filmske umetnosti, sa sklonošću ka komediji apsurda.

Na nekim drugim mestima, kada pokušava da kaže nešto „važno“ i duboko, Estlund ispada didaktičan i promašuje, za šta kao primer može poslužiti ono navodno šokantno priznanje britanskih starijih supružnika da su im konvencije Ujedinjenih nacija umalo uništile posao.

Problem s time je što to slušaju i time su šokirani Jaja i Karl, dvoje ne baš bistrih ljudi koji verovatno nemaju pojma (a ni interesa za sticanje istog) o tome, kako svet van njihovih uskih krugova funkcioniše. To otkriva jednu drugu falinku koju Estlund do sada nije pokazivao: likovi filma su uglavnom širokopotezno skicirani, po pravilu stereotipni predstavnici svog ešalona i tipologije. A oni koji nisu, poput recimo Paule koja je šefica osoblju, a „sluškinja“ klijentima, nemaju dovoljno vremena da se ispolje. Glumci su, naravno, pod pritiskom zbog toga, a to rešavaju igrajući svoje likove kao karikature, a ne kao ljude od krvi i mesa.

Čini se da Estlund zapravo s ,,Triangle of Sadness“ dosta „mlati“: kada to ne čini didaktikom, onda ekscesom, sa sve telesnim tečnostima poput projektila povraćke i eksplozije fekalija iz kanalizacijskog sistema. Nekima će to delovati kao šok za nečiji (buržoaski) „dobar ukus“, ali legitimno je posumnjati da je autor izgubio kontrolu nad svojim delom. Konačno, i veliki koncepti kojima se Estlund ovde obilato služi već su viđeni i obrađeni od literature do filma, tako da ćemo naleteti na odjeke Altmana, Goldinga, Orvela, pa i samog Estlunda iz svojih uspelijih uradaka.

Opet, da sumiramo, ,,Triangle of Sadness“ je daleko od lošeg filma, kroz dobar deo svog trajanja je zabavan i intrigantan, ali je zapravo neujednačen, predugačak (stara boljka Estlundova je ta da ne zna kada treba završiti), i svakako je manje od sume svojih delova. Opet, čini se da je došlo do sinergije između autora, filma, njegove teme i mesta na kojem je prikazan: buržuji su dobili priliku da se nasmeju sami sebi i da se zbog toga osećaju dobro. Je li autor baš to hteo da kaže?