Return to Dust / Yin ru chen yan

 kritika objavljena na XXZ

2022.

Scenario i režija: Li Ruijun

Uloge: Wu Renlin, Hai-Qing, Li Shengfu, Wu Yunzhi,Yang Guangrui, Zhang Min

Život negde jednostavno vredi manje nego negde drugde. Jedno od tih mesta gde život ne vredi skoro ni pišljiva boba je ruralna Kina u kojoj se čini da se način života tek marginalno promenio od početka XX veka i koja stoji u oštrim kontrastima sa svim onim pričama o strelovitom razvoju i visokoj tehnologiji rezervisanoj za gradove na istoku i jugu zemlje. Jedan od pesnika te težačke, ruralne severozapadne Kine je i Li Ruijun, filmski autor mlađe generacije koji se ne libi da te kontraste i nepravdu koju oni sa sobom nose izloži, pa makar upadao u nevolje s režimom i njegovim cenzorima koji su, primera radi, skrajnuli njegov prethodni film Walking Past Future (2017) koji se bavio migracijama ruralnog stanovništva ka industrijskim centrima.

Za svoj poslednji film, Li je morao da se vrati na skromnije produkcijske standarde na tragu njegovih ranijih radova, recimo Fly with the Cranes (2012), ali Return to Dust je tek naizgled skroman i jednostavan film koji skriva veliko srce i britku kritiku. Film je premijerno prikazan u takmičarskom programu ovogodišnjeg Berlinala, a u Karlovym Varyma je zaigrao u revijalnoj selekciji Horizons i tamo se pokazao kao jedan od najboljih uradaka u ionako impozantnom izboru festivalskih favorita.

Junaci našeg filma, Ma Youtie zvani Gvozdeni Brat (Wu Renlin, glumac-amater koji je s Lijem sarađivao i na Fly with the Cranes) i Cao Guiying (Hai-Qing) zapravo nikada nisu imali šanse u životu. On je rođen kao četvrti brat u težačkoj porodici, braća Zlatni i Srebrni su već pokojna, a brat Treći manipulativno upravlja životom svog mlađeg brata, pa Gvozdeni od imovine ima jedino svog vernog magarca i kola u koja ga upreže. Od poljoprivrede jedva preživljava bez obzira što je vredan, ako nešto i zaradi, to daje drugima, a nikada se nije oženio. Sa druge strane, Cao je zlostavljana od strane svoje familije, živela je u šupi i dirinčila, ne može da ima decu i ima hendikep da ne može da kontroliše svoju bešiku.

Kada familije dogovore brak između njih dvoje, na umu verovatno imaju kako da ih se reše i prepuste sebi samima i jedno drugom. Ali između ovog čudnog para se javlja prijateljstvo, poštovanje, zajedništvo, pa čak i ljubav, iako ne u svom karnalnom obliku. Živeći zajedno po tuđim, napuštenim kućama meštana koji su se odselili u gradove, obrađujući zaparložene njive, investirajući u kokoške i svinje i gradeći sami svoju kuću od cigala koje su sami oblikovali i sušili na suncu, njih dvoje polako stiču nešto svoje. Ali njihova sreća, pa kakva god bila, ne može da traje dugo...

Usput valja primetiti da je Ma i inače dosta poštovan zbog svoje radišnosti i zbog poštenja, a da u selu dobija posebno poštovanje kao donator krvi retke grupe za lokalnog moćnika od kojeg celo selo zavisi kao u feudalizmu, što rezultira scenama gde se kontrasti između „moderne“ Kine i one zaostale najbolje vide, kao kada ga na davanje i sa davanja krvi voze u novom BMW-u. Opet, hijerarhijski potčinjen svom bratu, on će poslužiti kao oruđe pomoću kojeg će ovaj priskrbeti stan za svog nesposobnog sina.

Površan će gledalac u filmu videti samo kao olovo teški socijalni realizam, a onaj ideološki zaslepljen čak i neku seosku idilu, iako to nije Lijeva namera. Naprotiv, on svoj rodni kraj opisuje bez sentimenta, ali i bez gorčine, takav kakav jeste, a dok se godišnja doba menjaju slika i život onakav kakav tamo zaista jeste. Bajkama o komunističkoj solidarnosti uprkos, odnosi među ljudima tamo su još na feudalnom nivou, borba za preživljavanje je grčevita, a „karte“ uglavnom unapred podeljene, dok te famozne vlasti i njene redistribucije nema ni na vidiku.

Ima kod Lija i neke poezije, pa makar prolazno, i nekog osećaja zadovoljstva, ma kako kratkotrajnog. Ima i ljubavi i zajedništva. Ima zanatskog umeća, i to ne samo kod protagonista (oboje su vešti sa rukama, ona doduše nema znage za nešto više od pletenja mreža i korpi), nego i u redovima ekipe. Direktor fotografije Wan Weihui gotovo dokumentaristički slika krajolik i njegove skromne enterijere, Li montira na jedan starovremenski način, a muzika Peymana Yazdaniana sjajno ide uz film.

Neki kažu da umetnost samo imitira život. U slučaju Return to Dust, ona mu, sa svom potrebnom humanošću, postavlja dijagnozu, i to prilično preciznu.