Miracle / Miracol

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Bogdan George Apetri

uloge: Ioana Bugarin, Emanuel Parvu, Cezar Antal, Ovidiu Crisan, Valeriu Andriuta, Valentin Popescu, Marian Ralea, Ana Ularu

Do sada smo već prihvatili aksiom da je rumunska kinematografija jedna od najkvalitetnijih i najživljih u Evropi, ali fascinantno je zapravo to koliko dotična istraje u količini i tempu izbacivanja novih filmova, čuvajući prepoznatljiv stil kadar-sekvenci, ali ga primenjujući na različite teme i priče. Ime koje do sada nismo imali prilike da upoznamo sa te scene je Bogdan George Apetri koji u svojim dugometražnim filmovima prepoznatljivi rumunski stil na tragu Mungiua, Puiua i ostalih festivalskih favorita prenosi u okruženje drama i trilera istrage u kojima umesto klišea imamo inteligente sociološke opservacije, filozofsko-teološke rasprave i psihološke dubine.

Miracle je njegov treći film. Premijeru je imao u sekciji Orizzonti u Veneciji prošle godine, nakon čega je trijumfovao u međunarodnoj konkurenciji Varšave i u nacionalnoj konkurenciji na Transilvania International festivalu u Klužu. Regionalna premijera je upravo održana na Kaštelu u Puli u ambijentu koji možda nije Arena, ali zbog toga nije ništa manje atraktivan.

Miracle možemo podeliti u dva jasno odeljena dela koja prate dvoje različitih likova. Prvi deo fokusiran je na kaluđericu Cristinu (Bugarin) koja se tajno, ali pažljivo planirano iskrada iz manastira i taksijem odlazi u obližnji grad kako bi obavila neki neodgodivi posao. Nju vozi taksista koji je brat jedne od njenih koleginica, čovek koji možda nije loš, ali koji itekako zna da bude samoživ i neprijatan, što će demonstrirati tako što usput pokupi još jednog putnika, ovog puta doktora, pa obojica krenu da ismevaju i osuđuju nesrećnu kaluđericu, sve dok se ona prvom zgodnom prilikom ne presvuče u „civilno“ odelo.

Njena neodgodiva obaveza je lekarski pregled, ali ne zbog tegoba koje je prijavila svom vozaču i saputniku. Umesto kod neurologa za svoje glavobolje, ona se upućuje kod doktorke u ginekološkoj ambulanti (Ularu), da bi nakon tog pregleda otišla do policije da potraži inspektora, pokušala da pronađe neurologa na njegovoj kućnoj adresi i uhvatila drugi taksi, ovog puta sa naoko dosta ugodnijim vozačem, ne bi li se vratila u manastir. Njena nevolja tu kulminira: kada joj taksista stane kako bi se ona presvukla nazad u „uniformu“, ona biva napadnuta, silovana, prebijena i teško povređena od strane nepoznatog nekog u plavoj jakni u dugoj sceni snimljenoj iz daljine uz upotrebu sporih švenkova tako da se malo toga vidi, ali puno toga čuje...

Druga priča, pak, prati inspektora Mariusa (Parvu) kojem je taj slučaj dodeljen i koji je poznat po svojoj temeljitosti, pronicljivosti i hladnoj, ponekad čak arogantnoj distanci koju zauzima prema svojim podređenima, svedocima, a naročito osumnjičenima. Ipak, nivo posvećenosti ovom brutalnom slučaju kod Mariusa prevazilazi profesionalne okvire, pa inspektor pokušava na svaki način da ga reši, ako treba i pretnjama i podmetanjem, pa čak i prisilnim izvlačenjem priznanja. Znači li to da su Marius i Cristina povezani i na ličnom nivou?

Osim par ključnih scena koje kulminiraju nasiljem, ostale su snimljene uglavnom u rasponu od krupnih do srednjih planova, rumunski tipičnom levitirajućom kamerom Olega Mutua (inače čestog Mungiuovog saradnika) u celinu povezanih promišljenom, pomalo meditativnom Apetrijevom montažom u kojoj se čini da svaka scena ima barem po desetak sekundi viška, ali taj višak je zapravo presudan da se shvati pozadina likova i ambijent u kojem se priča odvija. Zbog tih stilskih odluka, ali i zbog izvrsno napisanih dijaloga i vrhunske glume, Miracle je doista izuzetan film, izrazito neprijatan, ali i otrežnjujući kao pogled u dubinu ljudske gadosti.

Ma koliko nam se, naročito u onim ranijim opservacijskim scenama, činilo da je Apetri hteo da ispriča priču direktno iz života i iz samog srca rumunskog društva obeleženog nepoverenjem u institucije i između samih institucija, u filmu je ipak moguće prepoznati uticaje nekih starih majstora (Bresson i Bergman), kao i nešto malo mlađih, poput Abela Ferrare od čijeg filma Bad Lieutenant (1992) naizgled preuzima motivaciju i poentu zapleta, da bi to ipak izokrenuo. Opet, zbog toga se Miracle ne čini ništa manje autentičnim, da ne govorimo o tome da nije ništa manje dojmljiv.