Flux Gourmet

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Peter Strickland

uloge: Fatma Mohamed, Gwendoline Christie, Asa Butterfield, Ariane Labed, Richard Bremmer, Makis Papadimitriou, Leo Bill

Peter Strickland je jedan od savremenih autora koji je spreman i sposoban da iznenadi publiku. To mu najbolje uspeva kada je spontan u razvoju svoje dobre ideje i kada svoje priče uroni u „giallo” stil starih italijanskih horor-trilera koji puca od živih boja u kontrastu s crnilom i intenzivnog dizajna zvuka. To je svakako bio slučaj sa filmovima Berberian Sound Studio (2012) koji ga je i proslavio i In Fabric (2018) koji u centar stavlja izrazito bizaran koncept poput uklete haljine. Između ta dva smestio se The Duke of Burgundy (2014), priča o sadomazohizmu u lezbejskoj vezi, film atipično utišan u boji i zvuku, solidno napravljen, ali zapravo hladan.

Stricklandov najnoviji film Flux Gourmet je isto od te sorte, iako Strickland pokušava da ga učini lepršavim bizarnim konceptom u njegovom centru i satirom visokih umetničkih krugova. Premijeru je imao na ovogodišnjem Berlinalu, a na svojoj turneji se zaustavio i u revijalnom delu festivala u Karlovym Varyma.

U središtu filma imamo umetnički kolektiv koji se bavi „zvučnim keteringom”, što u prevodu znači izvođenje performansa na temu hrane, kuhinje, prehrambenih navika i implicitno feminizma i ekologije dok je zvučna komponenta istog sastavljena od na licu mesta obrađivane kuhinjske buke koja nastaje seckanjem, prženjem, mešanjem, blendanjem i slično. Kolektiv vodi beskompromisna Elle di Elle (Stricklandova muza Fatma Mohamed) koja se sukobljava ne samo sa svojim kolegama iz grupe, nego bukvalno sa svakim s kim se sretne, uključujući i sponzorku, ekscentričnu bogatašicu Jan Stevens koja je kolektivu pružila rezidentstvo. Drugi članovi „benda” su povodljivi momak Billy Rubin (Asa Butterfield) i Ellina bivša ljubavnica i glas razuma i elementarne ljudske pristojnosti koji niko nikad ne sluša Lamia Propria (Ariane Labed). Šta god oni uradili, publika ih voli i obožava, i to je spremna da pokaže vrlo grafički na orgijama posle performansa.

Stvari su, međutim, daleko od idealnih. Janina vila je pod sve jačim saboterskim napadima rivalske umetničke grupe. A Ellin sukob sa Jan produbljuje podele unutar grupe. U kući se još nalazi i kućni doktor Glock (Richard Bremmer), cinično-hladni erudita spreman na verbalni okršaj sa svakim. A sve to kao unajmljeni novinar prati i beleži Stones (Papadimitriou), po svom priznanju propali pisac koji nema puno pojma o temi, a koji je ujedno i naš narator. Stonesa pritom muče probavne tegobe, što takođe eskalira zajedno sa situacijom...

Istini za volju, koncept zvučnog keteringa, odnosno buke i hrane nije toliko nezamisliv u kontekstu savremene performativne umetnosti koja i sama zalazi u teško zamislive i ne naročito smislene pravce. Ali jednako tako, satirizacija takvog nečeg predstavlja ubiranje poprilično lakih poena, naročito ako uzmemo u obzir da su to radili i drugi savremeni autori, recimo Sorrentino i Östlund, samo smislenije i elokventnije. Problem je takođe što ovde Strickland u pomoć ne priziva ono po čemu se razlikuje od ostalih festivalskih i „art” autora, a što ova priča zapravo i zahteva: žanrovski pristup i pogled na stvari koji će makar na kraju rezultirati nekakvom akcijom.

Sa druge strane, Strickland pokazuje da zna s glumcima, da zna da iskomponuje scenu i da, kada se ne brine i ne kalkuliše previše, može da poluči nekakav očuđujući efekat, što je slučaj sa onim hipnozama u kojima Jan tera kolektiv da obavlja bespredmetne radnje na temu boravka u kupovini. Sa druge strane, orgije, zalivanje veštačkom krvlju i „medicinski humor” baziran na invaziji u telesne šupljine nije baš tako uspeo. Nije uspela ni satira umetničkog sveta, i to zato što se Strickland u razvoju likova nije usudio da ode dalje od bazičnih stereotipa o umetnici koja manjak znanja nadomešćuje viškom stava, meceni koja mora biti ekscentrična i nesigurnim beta-čalnovima benda, te naivnoj publici koja će uz čašicu dobrog marketinga progutati ama baš svako sranje koje joj se servira.

Povrh toga, varovatno najveći problem koji Flux Gourmet pokazuje je to da deluje siromašno, što inače nije slučaj sa Stricklandovim filmovima koji su raskošno dizajnirani čak i kad su snimljeni za siću. U tom smislu se film deklariše, da ne kažem „outuje” kao tipičan korona-film, snimljen na kontrolisanim zatvorenim lokacijama čiji sirovi materijal varijabilnog kvaliteta nije mogao biti ispeglan post-produkcijom. Flux Gourmet teško može na taj način okupirati našu pažnju i predstaviti se zanimljivim.