The Eight Mountains / Le otto montagne

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnavnog lista Pobjeda

Skoro je sve neobično i pomalo antiintuitivno kao nešto što se događa prvi put oko filma ,,The Eight Mountains“.

Primera radi, Feliks van Groningen iz ravne i izrazito urbanizovane Flandrije snima film o prijateljstvu dvojice dečaka, kasnije mladića i odraslih ljudi u italijanskim Alpima. Mada, kako kažu, svaki čovek ima dve domovine, a druga je uvek Italija.

Ovo je takođe Van Groningenov prvi film koji je premijerno prikazan na Kanskom festivalu („uhvaćen“ je, doduše, u Karlovim Varima na jednoj od prvih stanica svoje festivalske turneje), što se može smatrati usponom od Berlina (u kojem su prikazivani njegovi filmovi pre nego što je karijeru podigao na međunarodni nivo) i Toronta (gde je premijerno prikazan autorov internacionalni prvenac ,,A Beautiful Boy“ iz 2018. godine). Nadalje, ovo je prvi film u kojem je njegova uglavnom stalna ko-scenaristkinja Šarlot Vandermerš potpisana i kao korežiserka, kao i prvi van Groningenov film „mamutskog“ trajanja od skoro dva i po sata.

Na nešto se ipak možemo pouzdati čak i u ovom slučaju, pa makar to bila muzika američkog žanra, a ovde je to folk-rok s prizvukom bluza u izvođenju švedskog kantautora Danijela Norgrena i notorna činjenica da van Groningen, poznat po filmovima ,,The Broken Circle Breakdown“ (2012) i „Belgica“ (2016), neće prezati od jakih emocija, već će ih namerno tražiti i kanalisati.

Nastao po istoimenom romanu Paola Konjetija, film se otvara Pjetrovom, dakle protagonistinom, naracijom i njegovim prvim dolaskom iz Torina u vikend-kuću u skoro opustelom planinskom selu. Tu Pjetro (Lupo Barbiero) upoznaje svog vršnjaka, a kasnije drugara i prijatelja Bruna (Kristiano Sasela). Dvojica dečaka su do tada prebivala u posve različitim svetovima (kontrasti urbano-ruralno, buržoaski-sirotinjski), ali zbog toga neće imati problema da se povežu kroz igru i uživanje u prirodi na planini, čak i da prvi put odu na planinarenje zajedno s Pjetrovim distanciranim ocem, pre nego što ih životne okolnosti rastave na neko vreme.

Više od deset godina kasnije, dvojica prijatelja (Luka Marineli iz filma ,,Martin Eden“ (2019) Pjetra Marčela i Alesandro Borgi preuzimaju uloge Pjetra, odnosno Bruna) sreću se u ne tako bezbrižnim okolnostima. Pjetro je svog oca kojeg je jedva poznavao sahranio, a Bruno je sa svojim koji je bio tiranin raskrstio i vratio se da živi u selu. Možda najveće otkriće predstavlja da su Bruno i Pjetrov otac održavali kontakte i planinarili zajedno, popevši se na svih osam vrhova iz naslova. Pjetro želi da ispuni očev san i obnovi ruševnu kuću koju je ovaj digao u planini, pa on i Bruno kreću u poduhvat da je izgrade zajedno i da je isto tako bratski upotrebljavaju.

Godine prolaze, Pjetro se seli na Nepal, tamo upoznaje devojku i postaje pisac, a Bruno se ženi Pjetrovom prijateljicom Larom (Elizabeta Maculo), s njom zasniva porodicu i pokreće biznis s preradom mleka. Iako su i dalje bliski, dvojica prijatelja se međusobno udaljavaju, a Bruno pokazuje pustinjačke tendencije. Može li ih njihovo prijateljstvo i planina koju vole spasiti?

,,The Eight Mountains“ jedna je od najdirektnijih adaptacija romana u integralnom obliku, dakle sa sve izdašnom upotrebom naratora i dugim kadrovima i scenama u kojima samo posmatramo fascinantnu prirodu koja ih okružuje, a koje figuriraju kao jednako tako dugi opisi krajolika. Kako svaki medij ima svoje zakonitosti, ovaj bukvalistički pristup adaptaciji izuzetno je rizičan, a van Groningenu i Vandermarš se taj rizik nikako nije isplatio. Jednostavno, roman ovog tipa („bildungsroman“, pa još razvučen duboko u odraslu dob protagoniste) treba temeljno adaptirati, a „epičnost“ koju trajanje od skoro dva i po sata priziva, u koliziji je sa suštinom njihovog prijateljstva koje možda nije bilo posve obično, ali je sasvim životno. Takođe, relativno odsustvo konflikta, odnosno forsiranje unutarnjih konflikata u samim likovima, nimalo ne pomaže u ovakvoj situaciji.

Istini za volju, ,,The Eight Mountains“ je film krajnje ugodan oku, a ideja da se snimi u uskom formatu slike 4:3 pokazala se dobrom, budući da ističe strmine predela, visine vrhova i impozantnost prirode. Takođe, gluma usmerena na pokazivanje snažnih, ali socijalnim konvencijama utišanih emocija, jedna je od stavki za pohvalu, baš kao i rad režiserskog para s glumcima. Njih dvoje će takođe na nekoliko mesta elegantno ubaciti pseudomudre opservacije iz Konjetijevog romana, ali pitanje je šta gledalac može da izvuče kao trajno iskustvo iz filma.

Možda tek kad ona lucidna opservacija da gradski fićfirići vide prirodu kao holistički, apstraktni koncept vredan divljenja, dok oni koji u toj prirodi žive nju posmatraju fragmentirano, usmereni na utilitarnost njenih pojedinih elemenata poput kamena, drveta, livade, jezera ili potoka. Čini se da rediteljski duo ima upravo one turističke, holističke poglede na prirodu i otud možda dva sata ove meditacije uglavnom u prazno.