Flux Gourmet

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Peter Strickland

uloge: Fatma Mohamed, Gwendoline Christie, Asa Butterfield, Ariane Labed, Richard Bremmer, Makis Papadimitriou, Leo Bill

Peter Strickland je jedan od savremenih autora koji je spreman i sposoban da iznenadi publiku. To mu najbolje uspeva kada je spontan u razvoju svoje dobre ideje i kada svoje priče uroni u „giallo” stil starih italijanskih horor-trilera koji puca od živih boja u kontrastu s crnilom i intenzivnog dizajna zvuka. To je svakako bio slučaj sa filmovima Berberian Sound Studio (2012) koji ga je i proslavio i In Fabric (2018) koji u centar stavlja izrazito bizaran koncept poput uklete haljine. Između ta dva smestio se The Duke of Burgundy (2014), priča o sadomazohizmu u lezbejskoj vezi, film atipično utišan u boji i zvuku, solidno napravljen, ali zapravo hladan.

Stricklandov najnoviji film Flux Gourmet je isto od te sorte, iako Strickland pokušava da ga učini lepršavim bizarnim konceptom u njegovom centru i satirom visokih umetničkih krugova. Premijeru je imao na ovogodišnjem Berlinalu, a na svojoj turneji se zaustavio i u revijalnom delu festivala u Karlovym Varyma.

U središtu filma imamo umetnički kolektiv koji se bavi „zvučnim keteringom”, što u prevodu znači izvođenje performansa na temu hrane, kuhinje, prehrambenih navika i implicitno feminizma i ekologije dok je zvučna komponenta istog sastavljena od na licu mesta obrađivane kuhinjske buke koja nastaje seckanjem, prženjem, mešanjem, blendanjem i slično. Kolektiv vodi beskompromisna Elle di Elle (Stricklandova muza Fatma Mohamed) koja se sukobljava ne samo sa svojim kolegama iz grupe, nego bukvalno sa svakim s kim se sretne, uključujući i sponzorku, ekscentričnu bogatašicu Jan Stevens koja je kolektivu pružila rezidentstvo. Drugi članovi „benda” su povodljivi momak Billy Rubin (Asa Butterfield) i Ellina bivša ljubavnica i glas razuma i elementarne ljudske pristojnosti koji niko nikad ne sluša Lamia Propria (Ariane Labed). Šta god oni uradili, publika ih voli i obožava, i to je spremna da pokaže vrlo grafički na orgijama posle performansa.

Stvari su, međutim, daleko od idealnih. Janina vila je pod sve jačim saboterskim napadima rivalske umetničke grupe. A Ellin sukob sa Jan produbljuje podele unutar grupe. U kući se još nalazi i kućni doktor Glock (Richard Bremmer), cinično-hladni erudita spreman na verbalni okršaj sa svakim. A sve to kao unajmljeni novinar prati i beleži Stones (Papadimitriou), po svom priznanju propali pisac koji nema puno pojma o temi, a koji je ujedno i naš narator. Stonesa pritom muče probavne tegobe, što takođe eskalira zajedno sa situacijom...

Istini za volju, koncept zvučnog keteringa, odnosno buke i hrane nije toliko nezamisliv u kontekstu savremene performativne umetnosti koja i sama zalazi u teško zamislive i ne naročito smislene pravce. Ali jednako tako, satirizacija takvog nečeg predstavlja ubiranje poprilično lakih poena, naročito ako uzmemo u obzir da su to radili i drugi savremeni autori, recimo Sorrentino i Östlund, samo smislenije i elokventnije. Problem je takođe što ovde Strickland u pomoć ne priziva ono po čemu se razlikuje od ostalih festivalskih i „art” autora, a što ova priča zapravo i zahteva: žanrovski pristup i pogled na stvari koji će makar na kraju rezultirati nekakvom akcijom.

Sa druge strane, Strickland pokazuje da zna s glumcima, da zna da iskomponuje scenu i da, kada se ne brine i ne kalkuliše previše, može da poluči nekakav očuđujući efekat, što je slučaj sa onim hipnozama u kojima Jan tera kolektiv da obavlja bespredmetne radnje na temu boravka u kupovini. Sa druge strane, orgije, zalivanje veštačkom krvlju i „medicinski humor” baziran na invaziji u telesne šupljine nije baš tako uspeo. Nije uspela ni satira umetničkog sveta, i to zato što se Strickland u razvoju likova nije usudio da ode dalje od bazičnih stereotipa o umetnici koja manjak znanja nadomešćuje viškom stava, meceni koja mora biti ekscentrična i nesigurnim beta-čalnovima benda, te naivnoj publici koja će uz čašicu dobrog marketinga progutati ama baš svako sranje koje joj se servira.

Povrh toga, varovatno najveći problem koji Flux Gourmet pokazuje je to da deluje siromašno, što inače nije slučaj sa Stricklandovim filmovima koji su raskošno dizajnirani čak i kad su snimljeni za siću. U tom smislu se film deklariše, da ne kažem „outuje” kao tipičan korona-film, snimljen na kontrolisanim zatvorenim lokacijama čiji sirovi materijal varijabilnog kvaliteta nije mogao biti ispeglan post-produkcijom. Flux Gourmet teško može na taj način okupirati našu pažnju i predstaviti se zanimljivim.

In Fabric

kritika originalno objavljena na DOP-u

Peter Strickland voli kultne filmove, pametno emulira kultne filmove i, verovali ili ne, tako stvara nove, originalne kultne filmove. Nije tu stvar budžeta (Stricklandovi filmovi ne važe za skupe), niti stvaranja “hype” atmosfere, niti dodvoravanja kritici, Stricklandovi filmovi su jednostavno zaokruženi, pod kontrolom, sjajno dizajnirani, pametni, pratljivi i pamtljivi. Sve navedeno faži i za njegovu najnoviju ekstravagancu pod naslovom In Fabric, upravo uhvaćenom u ponoćnom terminu Viennala.

Reč je zapravo o diptihu o jednoj predivnoj crvenoj haljini koja dolazi sa svojim bagažom, odnosno sa kletvom. Prvi, primetno duži i nešto jači deo prati bankarsku službenicu Sheilu (Marianne Jean-Baptiste) koju život ni pre susreta sa narečenom haljinom ne mazi. Ona je na poslu pod stalnom paskom svojih šefora (cameo uloge komičara Juliana Barratta i Stevea Orama), a kod kuće muku muči sa sinom Vinceom (Jaygann Ayeh) koji živi prolongiranim tinejdžerskim životom i njegovom još i bezobraznijom devojkom Gwen (Gwendoline Christie) koju je u majčinu kuću uselio. Sheila je takođe razvedena od Vinceovog oca i želi da se vrati na “scenu” u smislu izlazaka, zbog čega ostavlja oglase u novinama.

Zavođenje muškaraca je i razlog kupovine haljine, premda je mesto malo do umereno čudno. Atmosfera u prodavnici smeštenoj u retro-stiliziranoj robnoj kući čudna je i sektaška, a od prodavačice Miss Luckmoore (rediteljeva stalna glumica Fatma Mohamed) i njenog rumunskog akcenta se ledi krv u žilama. Oko haljine počinju da se dešavaju još čudnije stvari sa čime, čini se, njeni tvorci itekako imaju veze. Osip na koži je samo početak, haljina je očito sposobna i da se kreće i da pokvari veš mašinu, ali i da ubije čoveka, a pritom je, gle čuda, neuništiva…

Drugi deo radnje prati par iz radničke klase, Babs (Hayley Squires) i majstora za veš mašine Rega (Leo Bill) koji dođe u posed dotične haljine, sa sličnim ishodom. Poveznica je opet u neku ruku robna kuća, kao i kompanijski dvojac šefova, ali to ne znači da se tragedija iz prvog dela ovde ponavlja kao farsa jer su oba dela zapravo jednako uvrnuta, suluda, stilizirana, sa prilično jasnom, ali ne na nos nabijenom metaforom o toksičnosti konzumerizma. Naravno, u svemu tome ne treba tražiti previše logike, jer je reč o filmu koji cilja prvenstveno na senzorni aparat i ugođaj…

Ključni termin je tu “giallo”, žanrovska odrednica koja podrazumeva italijanske fantastične horor-trilere iz 60-ih i 70-ih godina prošlog stoleća, a čega se Strickland već direktno i na meta-nivou hvatao u svom možda i najuspelijem filmu Berberian Sound Studio. U In Fabric je “giallo” logika (odnosno odsustvo logike kao takve) jasna stvar, što se pokazuje u dozirano naivnoj glumi i posebnoj pažnji posvećenoj dizajnu zvuka, međutim stilizacija je potpuno drugačija i britanskija. Vreme radnje su najkasnije pred-internetske 90-te, a scenografija i rasuta rekvizita po filmu asociraju i na ranije dekade, od prelaza između 70-ih i 80-ih (nekako asocira na doba neoliberalne revolucije u ekonomiji i “thatcherizam” sa svim silnim merama štednje), pa do ranijih dekada (recimo sama robna kuća kao koncept asocira na period odmah iza Drugog svetskog rata).

Opet, dok je zaplet sasvim jasna asocijacija i filmska referenca na Halloween III: Season of the Witch, sve oko njega, uključujući i uvrnuti casting, pak, asocira na britansku televizijsku produkciju u ključu nekakve sulude situacione komedije, kao i na “midnight flick” scenu, horore iz Hammer produkcije, ali i filmove Bena Wheatlyja (Sightseers, A Field in England, High-Rise), jednog od najplodnijih i najrelevantnijih britanskih žanrovskih autora danas. U svom tom moru referenci i uticaja, Strickland, pak, ne gubi svoj identitet i prepoznatljivost, svoj humor (neretko prilično crn, a još češće jednostavno uvrnut) i svoja ingeniozna stilska rešenja. On kao autor nikada nije bio kalkulant, čak ni sa filmom sa kojim je zabeležio najveće festivalske uspehe, The Duke of Burgundy.

Lagana nevolja sa In Fabric je to što ima mnogo toga sa čime žonglira istovremeno, pa se u konačnici čini pomalo rastrzanim. Nije to ništa strašno, posebno kad jednom bez rezerve prihvatimo uvrnutost (što nije teško, naročito imajući u vidu špicu) filma. Opet, ovo je jedan od filmova koji zahteva ne samo malo vere, već i angažman od gledaoca, što će ga verovatno držati podalje od redovnih kino repertoara, osuđenog na festivale i ponoćne termine. Zapravo, šteta je to jer je od filmova sa repertoara i bolji i zabavniji.

The Duke of Burgundy

2014.

scenario i režija: Peter Strickland

uloge: Sidse Babett Knudsen, Chiara D'Anna, Fatma Mohamed, Monica Swinn, Eugenia Caruso

Evelyn (D'Anna) je kućna pomoćnica kod večito nadrkane Cynthije (Knudsen) koja je zatrpava poslom i verbalno ponižava. Zapravo, tako nam se čini na početku, dok ne dođe do kazne i ne shvatimo da su one ljubavnice, a da je to sve njihova igra. Kada se ne igraju gospodara i sluge, kada ne spavaju zajedno i ne ispunjavaju fantazije jedna drugoj, njih dve se zapravo bave proučavanjem leptira, odakle eto i naslova filma.

Izašao na festivalsku turneju prošle godine i u bioskopskoj distribuciji od početka ove, The Duke of Burgundy je manje eksplicitan, artističkiji i prefinjeniji pandan Fifty Shades of Grey. Možda je to slučajno, možda i nije. U svakom slučaju, potonji naslov je kasnio dobre dve godine, dva filma su igrala u slično vreme i na prvi pogled se čini da su se obraćala sličnoj publici. To je, naravno, površni utisak, budući da je jedno S/M melodramuljina nastala po plitkom bestselleru namenjenom blentavim devicama i gospođama koje su u zrelim godinama otkrile da seks nije sramotan, a da je drugo art-film, posveta nešto starijoj i vrednijoj erotskoj literaturi, ali i filmu, odnosno evropskim erotskim dramama iz 70-ih. To ne treba da čudi jer Peter Strickland očito voli takve stvari: njegov prethodni film Berberian Sound Studio bio je posveta italijanskom valu horora.

Problem sa The Duke of Burgundy je što uglavnom ne funkcioniše ili funkcioniše do pola. Dobra je fora da nema golotinje i eksplicitnosti i u tome se ogleda snaga i postojanost Stricklandove autorske vizije, ali i izvođačka veština. Film je atmosferičan, lepo izgleda i još bolje zvuči sa sjajno komponovanom i izabranom muzikom. Nije čak ni da nema ideju, ima ih nekoliko, ali one su već potpuno standardne za nekoga ko čak i ne mora da se preterano razume u tematiku, dovoljno je da je o njoj nekoliko puta razmislio ili možda pročitao neku knjigu. Recimo, poznata je stvar da zapravo mazohisti i podređeni određuju granicu dokle će se ići u igricama, kao i da je dominantna strana zapravo pod stalnim pritiskom.

Štos je u tome da smo to već videli, čuli i čitali, i teme i teze, čak i stil, pa umesto toga da bude hipnotičan i uzbudljiv, The Duke of Burgundy je dosadan, osim možda po detaljima. Recimo, prošle godine smo imali Venus in Fur od Polanskog. Veći deo privlačnosti tog filma se skrivao u pametnoj konstrukciji, film o predstavi po legendarnoj knjizi, kao i u ličnosti autora. Prosto, na svakom koraku smo mogli da učitamo poneki detalj iz dobro poznate biografije Romana Polanskog, da promišljamo zašto je izabrao glumca koji fizički liči na njega i upario ga sa svojom suprugom u filmu sa izraženim konotacijama.

Zapravo, možda je problem u meni. Ne da mi smeta seksualna tematika ili lezbejski milje, daleko od toga. Ali ja sam jedan od onih namćora koji vole kontekst. Zato mi je draža Zupanova Igra sa đavoljim repom nego Devojka O, na primer. Ali generalno nisam neki fan erotske literature, pa stoga niti veliki poznavalac njenih ekranizacija. Znam ko je Jesus (Jess) Franco na kojeg se The Duke of Burgundy referira na nekoliko mesta, ali u tome ne vidim neku naročitu genijalnost samu po sebi. Onda je nekako logično da u The Duke of Burgundy nisam prepoznao genijalnost o kojoj kritika toliko trubi. Meni je sve to uglavnom bilo dosadno.