Pillion

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Drage dame, ako ste mislile da ćete u ovom filmu moći da vidite vašu simpatiju u seksualno eksplicitnim ili nežno-romantičnim situacijama, pripremite se na razočaranje. Naime, lika kojeg igra Aleksander Skarsgord vaš pol ne zanima u tom smislu, a, što se romanse tiče, umesto nje dobićete sado-mazohizam. Pa ko šta voli... Za gospodu vredi isto, da se ne ponavljamo. Uostalom, to sve piše i u opisu filma.

Film Pillion, prvenac Harija Lajtona, premijerno je prikazan proletos u Kanu, gde je i pobrao univerzalno oduševljenje kritike, kao i nagradu za scenario u sekciji Un Certain Regard. Publika u našem regionu mogla je da ga vidi na Zagreb Film Festivalu u glavnoj takmičarskoj konkurenciji. Pa da vidimo o čemu se tu radi...

Kolin (Hari Meling) je stidljivi saobraćajac koji u zreloj dobi živi s roditeljima. On je toliko smotan da mu njih dvoje upravljaju društvenim životom. S ocem (Daglas Hodž) zajedno peva božićne pesme u “barberšop” kvartetu dok mu umiruća majka (Lesli Šarp) namešta sastanke s momcima na slepo, sve se nadajući da će se njen sin ostvariti u vezi pre nego što ona umre.

Na jednom od nastupa, Kolin baca oko na Reja (Skarsgord) koji je u bar došao sa svojim društvom motorista među kojima se zna ko igra koju ulogu. Rej je, dakako, “alfa”, odnosno vođa “čopora”, dok su njegovi drugovi upareni u veze u kojima su uloge onog dominantnog i onog submisivnog jasno određene. Rej, možda i sam u potrazi za svojim „slugom“, ostavlja ceduljicu s mestom nalaženja sutradan Kolinu, na njegovo iznenađenje.

Nalaženje ne prolazi onako kako je Kolin zamislio. Rej s njim ne razgovara, nego mu izdaje komande, a uviđa i koliko je Kolin „zelen“ i nespretan u seksu. Opet, kroz neki dan on želi da se opet nađe s njim, pa dolazi po njega, uzima ga na motor i vodi u svoj minimalno namešteni stan. Tamo, pak, Rej i dalje diktira pravila, a Kolin čini sve da mu udovolji, pa čak i kada to podrazumeva bol i poniženje. Nagrada ili makar pohvala za taj trud neće doći na verbalnom planu, ali će ga Rej prvo „označiti“ kao svog, a onda i uvesti u svoju motorističku ekipu. Međutim, možda Kolin želi nešto romantičnije, nešto kao pravu vezu, nešto na šta Rej nije spreman...

Lajtona u svakom slučaju treba pohvaliti za pristup bez kompromisa i bez kalkulacija, a opet dovoljno odmeren u provokaciji da Pillion ne završi kao pornografski film. Doduše, cela prva polovina filma prepuna je repeticija i dodatnog utvrđivanja već odavno utvrđenih postulata u odnosu između dvojice muškaraca, ali se u poslednjoj trećini utisak o filmu popravlja uporedo s time kako raste Kolinovo samopouzdanje i preuzimanje makar nekakve kontrole. Lajton onda nema problema da istera poentu filma, premda bi te poente morale da budu poznate svakome ko je ikada bio zaljubljen i u vezi.

Dakle, često je sve stvar kontrole, ali svakoj strani bi valjalo da ima mogućnost da postavi neke svoje granice. Takođe, iza misterioznosti se često krije praznina ili nekakav opipljiv psihološki defekt. Stvar dodatno komplikuje i to što su dvojica glavnih glumaca fizički različiti do komičnih razmera, što se dodatno podvlači i sa dve najupečatljivije scene: dolaskom na sastanak zajedno s psima koji odgovaraju njihovim pojavama i statusima u okviru komune (Rej s rotvajlerom, Kolin s jazavičarem), te rvačkim mečom između njih dvojice i kostimima koji otkrivaju kakva je sudbina kome namenjena. Glumci su dobri i posvećeni svojim likovima, ali je problem što su i ti likovi prisutni uglavnom u svojoj zadatosti i skicirani sa tek po par karakteristika.

No, dobro, koliko god nam Lajton otkrivao „toplu vodu“ što se tiče homoseksualnih veza i sado-mazohizma, pri čemu se nameće zaključak da nas u svakom pogledu ima raznih, Pillion se zapravo dosta bolje drži kada studira Kolinov dom i odnos roditelja prema „starom“ i „novom“ njemu. Očeva podrška je iskrenija, možda zato što je i otac u svom braku submisivniji partner, dok majčin zaštitnički odnos prema sinu balansira između iskrene brige i kontrole, ali ga zapravo sputava. U tom smislu, odluka da se vreme radnje iz izvornog romana Box Hill britanskog pisca Adama Mars-Džounsa prebaci iz prošlog vremena u sadašnje pokazala se kao ispravna, budući da bi takav nivo podrške i razumevanja roditelja za sina i njegove „hobije“ u ono vreme bio prilično nezamisliv.

Na kraju, postavlja se ono večito pitanje – čemu sve to, što ovde možemo preformulisati u: Kome je film zapravo namenjen i sa kojim ciljem. Ako se radi o otkrivanju velikih istina ili posebnosti gej ili sado-mazo veza, gejevi i „fetišari“ o tome već i sami znaju verovatno i više nego nadobudni autor-debitant Lajton, a informisani i dobronamerni gledaoci koji nisu deo te „scene“ su već do sada mogli da prihvate da nas ima raznih i da je ključ svega dogovor na iskrenim osnovama. Oni manje osvešteni koje bi ovakav film mogao da šokira i sablazni za njega, pak, neće pokazati ni nominalni interes, već će ga zaobići u širokom luku čim pročitaju opis radnje. Ako je cilj, pak, bilo napaljivanje kroz suptilniju erotiku, mislim da je ciljna grupa za tako nešto ipak prilično malobrojna.

Biće da Lajton ipak gađa filmske festivale, nagrade i publiku koja se tamo okuplja, čime se Pillion ne razlikuje od mora kalkulantskih filmova koji „igraju“ samo u takvim sredinama. Velika većina kritike je entuzijastično progutala udicu. Sebi, pak, ostavljam pravo da budem rezervisan i ne baš oduševljen, niti zgrožen, već tek blago iziritiran filmom koji ima par momenata, ali i ponešto ne tako sitnih problema.

The Duke of Burgundy

2014.

scenario i režija: Peter Strickland

uloge: Sidse Babett Knudsen, Chiara D'Anna, Fatma Mohamed, Monica Swinn, Eugenia Caruso

Evelyn (D'Anna) je kućna pomoćnica kod večito nadrkane Cynthije (Knudsen) koja je zatrpava poslom i verbalno ponižava. Zapravo, tako nam se čini na početku, dok ne dođe do kazne i ne shvatimo da su one ljubavnice, a da je to sve njihova igra. Kada se ne igraju gospodara i sluge, kada ne spavaju zajedno i ne ispunjavaju fantazije jedna drugoj, njih dve se zapravo bave proučavanjem leptira, odakle eto i naslova filma.

Izašao na festivalsku turneju prošle godine i u bioskopskoj distribuciji od početka ove, The Duke of Burgundy je manje eksplicitan, artističkiji i prefinjeniji pandan Fifty Shades of Grey. Možda je to slučajno, možda i nije. U svakom slučaju, potonji naslov je kasnio dobre dve godine, dva filma su igrala u slično vreme i na prvi pogled se čini da su se obraćala sličnoj publici. To je, naravno, površni utisak, budući da je jedno S/M melodramuljina nastala po plitkom bestselleru namenjenom blentavim devicama i gospođama koje su u zrelim godinama otkrile da seks nije sramotan, a da je drugo art-film, posveta nešto starijoj i vrednijoj erotskoj literaturi, ali i filmu, odnosno evropskim erotskim dramama iz 70-ih. To ne treba da čudi jer Peter Strickland očito voli takve stvari: njegov prethodni film Berberian Sound Studio bio je posveta italijanskom valu horora.

Problem sa The Duke of Burgundy je što uglavnom ne funkcioniše ili funkcioniše do pola. Dobra je fora da nema golotinje i eksplicitnosti i u tome se ogleda snaga i postojanost Stricklandove autorske vizije, ali i izvođačka veština. Film je atmosferičan, lepo izgleda i još bolje zvuči sa sjajno komponovanom i izabranom muzikom. Nije čak ni da nema ideju, ima ih nekoliko, ali one su već potpuno standardne za nekoga ko čak i ne mora da se preterano razume u tematiku, dovoljno je da je o njoj nekoliko puta razmislio ili možda pročitao neku knjigu. Recimo, poznata je stvar da zapravo mazohisti i podređeni određuju granicu dokle će se ići u igricama, kao i da je dominantna strana zapravo pod stalnim pritiskom.

Štos je u tome da smo to već videli, čuli i čitali, i teme i teze, čak i stil, pa umesto toga da bude hipnotičan i uzbudljiv, The Duke of Burgundy je dosadan, osim možda po detaljima. Recimo, prošle godine smo imali Venus in Fur od Polanskog. Veći deo privlačnosti tog filma se skrivao u pametnoj konstrukciji, film o predstavi po legendarnoj knjizi, kao i u ličnosti autora. Prosto, na svakom koraku smo mogli da učitamo poneki detalj iz dobro poznate biografije Romana Polanskog, da promišljamo zašto je izabrao glumca koji fizički liči na njega i upario ga sa svojom suprugom u filmu sa izraženim konotacijama.

Zapravo, možda je problem u meni. Ne da mi smeta seksualna tematika ili lezbejski milje, daleko od toga. Ali ja sam jedan od onih namćora koji vole kontekst. Zato mi je draža Zupanova Igra sa đavoljim repom nego Devojka O, na primer. Ali generalno nisam neki fan erotske literature, pa stoga niti veliki poznavalac njenih ekranizacija. Znam ko je Jesus (Jess) Franco na kojeg se The Duke of Burgundy referira na nekoliko mesta, ali u tome ne vidim neku naročitu genijalnost samu po sebi. Onda je nekako logično da u The Duke of Burgundy nisam prepoznao genijalnost o kojoj kritika toliko trubi. Meni je sve to uglavnom bilo dosadno.

R100

 

2013.

režija: Hitoshi Matsumoto

scenario: Hitoshi Matsumoto, Mitsuyoshi Takasu, Tomoji Hasegawa, Mitsuru Kuramoto, Koji Ema

uloge: Nao Ohmori, Suzuki Matsuo, Haruki Nishimoto, Naomi Watanabe, Mao Daichi, Hairi Katagiri, Lindsay Hayward

Ljudi koji su bili u Japanu, naročito koji su živeli tamo, pre svega van Tokija, uveravaju mene i javnost da Japan nije ništa bizarniji niti manje bizaran od ostatka sveta. Da kao i svaka zemlja ima svoje neke začkoljice, od kojih su neke zanimljive na nivou kurioziteta, neke u velikoj meri olakšavaju život, a neke treće ga u priličnoj meri zagorčavaju. Bilo kako bilo, nama koji Japan još nismo posetili, podaci o upotrebljivosti kreditnih kartica (i slični životni podaci) vrlo malo znače, nas zanimaju druge stvari: automati za korištene ženske gaćice, klubovi mokrih sekretarica i slično. Poenta priče je da smo mi navikli na svoju fantaziju o Japanu i japanskoj (sub-)kulturi i da smo savršeno zadovoljni s njom iako je ona samo fantazija.

Sa druge strane, čini se da su i Japanci savršeno zadovoljni sa našim fantazijama o svojoj zemlji, da ih zabole dupe za provincijalno poimanje ugleda zemlje i da su spremni da udovoljavaju našim fantazijama dokle god im se to isplati, pa makar to bili i seksualni fetiši ili nešto još uvrnutije. Uostalom, nismo mi izmislili njihove bizarnosti, oni su.

Jedna od tih bizarnosti je i Hitoshi Matsumoto, neka vrsta pop-kulturnog fenomena, provokativni komičar koji se otisnuo u autorske vode i počeo da snima više nego provokativne filmove. Sa jedne strane, u njima daje svoju sliku modernog Japana, šta god to značilo. Sa druge, udovoljava svojoj mašti, pošto su mu filmovi uglavnom zezalice i festivali laganih bizarnosti. Sa treće, opet, jasno je kao dan da ne računa samo na domaću publiku, koliko na inostranu, onu koja zapravo i kupuje sve japanske bizarnosti. Nakon što smo imali čoveka koji raste do džinovskim razmera i obračunava se sa godzilama i sličnim monstrumima (Big Man Japan) i “downright” festival bizarnosti sa anđeoskim penisima (Symbol), Matsumoto nas sada vodi u podzemlje seksa.

Naslov je i zezalica na temu rejtinga (nije za mlađe od 100 godina), ali i rukavica u lice cenzorima. Iako tu nema eksplicitnosti u strogom (ili vulgarnom) smislu, ovo ipak nije film prilagođen za široku publiku. On sadrži neke druge, bizarnije i teže ocenjive scene i elemente, a šok mu je sasvim regularna taktika, zapravo i osnova i najveća vrednost. Čak ni najiskusniji gledaoci ne mogu predvideti šta će se sledeće dogoditi.

Evo primera već u prvoj sceni. Ženska u “public masturbator” kaputu i obaveznim štiklama popravlja šminku u toaletu, sa sve cigaretom u uglu usta. Elegantnim korakom se vraća za sto gde je čeka posve običan, uglađen sredovečni muškarac, naš junak Takafumi Katayama (Ohmori). On joj priča o Beethovenu i Odi radosti. Ona ga nemo sluša sa praznim, lagano smorenim izrazom lica. Onda iz vedra neba ustaje i šutira ga u glavu i izlazi iz restorana. On izlazi za njom, a ona nastavlja da ga udara dok se nesrećnik ne stropošta niz stepenice u ekstazi.

Da, ovo je film o sadomazohizmu, pa će se naš Katayama učlaniti u klub odakle su mu poslali damu na test. Međutim, ovo nije klub kao ostali tog tipa, ograničeni na jednu prostoriju. “Kraljice”, kako se dame nazivaju, pojavljivaće se iznenada, po sopstvenom nahođenju i činiti što im je volja, dok gospodin mora ostati pasivan i submisivan. Ugovor se potpisuje na godinu dana i prekid ugovora pre vremena nije moguć.

To će dovesti isprva do nekoliko predivno čudnih scena i incidenata u kojima će Katayama uživati, praćen pogledima tihe jeze od strane slučajnih prolaznika na ulici ili gostiju u lokalima. Međutim, Katayama ima i svoj život, ma kako on nepotpun bio, radi kao prodavac nameštaja, ima komiranu ženu u bolnici i klinca kod kuće za kojeg se često brine njegov tast. Prava frka nastaje kada se Katayamin nastrani hobi počne mešati u ne baš najugodnije sfere života, kad domine počnu da ga posećuju na poslu i kod kuće.

Negde na polovini, iz nejasnih razloga, ali svejedno “coolerski”, Matsumoto počinje da ubacuje meta-delove. Vidimo grupu kritičara kako u pauzi gledanja filma komentarišu događaje i pokušavaju dati značenje. Film koji oni gledaju je isti kao i film koji mi gledamo, radio ga je stogodišnji autor kao svoj testamentarni, poslednji film i on nudi objašnjenja, uglavnom za stranske i manje bitne stvari, poput laganih zemljotresa koji prate Katayamu i ostale likove na ekranu. Taj meta-nivo, iako možda nije baš najpotrebniji, svakako je osvežavajući i pomaže nam da steknemo neki dojam o strukturi filma. Problematičnija je situacija u kojoj Matsumoto još jednom promeni ton i film okrene u smeru klasične naracije sa svim opštim mestima eksploatacijskih i B-filmova, posežući za rešenjima koja su tek ponekad sveža (kao što je igrarija sa dokumentarnim formatom), dok su uglavnom prvoloptaška.

Ali i pored toga, R100 je više nego gledljiv i zabavan film. Jedan od razloga je apsolutno sjajno pogođen vizuelni identitet. Fotografija je toliko ispranih boja da je skoro crno-bela, sa tek ponekim detaljem u drugom planu koji nas podseća da ipak nije tako. To asocira na noir filmove i potpuno ima smisla, iako je Katayama suviše pasivan da bi bilo šta tražio i otkrivao. Ipak, mračna, misteriozna atmosfera je tu. Muzika se isto sjajno uklapa u nju i varira od moćne klasike, preko cool jazza do nekakve disco-pop varijante sa ironijskim odmakom. Casting je sjajan, posebno u domenu izbora dama, uključujući i najvišu američku rvačicu Lindsay Hayward kao “über”-kraljicu dominacije. Čak ni trashy specijalni efekti vezani za njegove orgazme ne smetaju u konačnom utisku o filmu.

Problem može biti komunikacija sa publikom. R100 je možda suviše konvencionalan za “hardcore” fanove Matsumotovog rada, naročito prema kraju filma. Sa druge strane, pri početku je suviše šokantan, nasilan i nagao za nenaviknutu publiku. Ipak, kad se podvuče crta, u pitanju je izuzetno zabavan film koji nudi sasvim dovoljno užitka i materijala za analizu i učitavanje značenja. Preporuka.