Two Prosecutors / Zwei Staatsanwälte

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je najpoznatiji kao dokumentarista, ukrajinski filmski autor Sergej Loznica snima i igrane filmove. Njegov izbor tema se najčešće, ali ne ekskluzivno, vrti oko sovjetskih nepočinstava i nasleđa koje se ogleda i u sadašnjem trenutku, posebno u svetlu rusko-ukrajinskih odnosa, ali i unutrašnjih relacija u obe zemlje. Lozničin naj noviji igrani film Two Prosecutors, nastao u koprodukciji šest evropskih zemalja, premijerno je prikazan u glavnom takmičarskom programu Kana, da bi se posle uputio na turneju koja je uključivala i Karlove Vari i Palić.

Brajansk, Rusija, Sovjetski Savez, 1937. godine. Staljinističke čistke su na vrhuncu, zatvori pretrpani političkim zatvorenicima, tretman njih je izuzetno nehuman. Kako se praktično sve odvija u tajnosti i mimo zakona, njihova pisma u „spoljni svet“, pa makar i samom Staljinu, po nalogu upravnika zatvora se spaljuju. Sa sekvencom u kojoj jedan stariji zatvorenik spaljuje pisma film i počinje.

Jedno od tih pisama iz punog teškog džaka preživljava i postaje nepokretni pokretač radnje. Njega je napisao Stepanjak, politički zatvorenik iz „specijalnog“ bloka, krvlju i na tvrdom kartonu. Pismo će prizvati mladog inspektora u tužilaštvu, Kornjeva (Aleksandar Kuznjecov), zaduženog da procesi protiču po zakonu, da ga poseti i ispita na šta bi u tretmanu on imao da se požali. Da bi do njega došao, mora da prođe preko nekoliko instanci gde odluke donose pripadnici tajne policije NKVD, oni ga tretiraju kao naivca i pokušavaju da ga spreče u naumu.

Međutim, sada izmučeni i gotovo na samrti Stepanjak (Aleksandar Filipenko) bio je tužilac u Brajansku i profesor mladom tužiocu tokom studija i inspirisao ga da bude pošten boljševik. Zatvorenik ima prilično validnu teoriju da su karijeristi iz NKVD-a preuzeli „revolucionarnu pravdu“ i da trenutno „čiste“ stare partijce po lažnim optužnicama.

Gotovo naivno, stari tužilac koji više nema šta da izgubi, šalje mladog u Moskvu da dospe do nekog visoko pozicioniranog u Centralnom Komitetu. Međutim, verujući u pravdu i institucije, Kornjev želi da dobije vanrednu audijenciju kod glavnog državnog tužioca Višinskog (Anatolij Belij). Koliko tako nešto može uticati u državi kojom vlada paranoja, a komanduju razbojnici?

Lozničin režijski postupak je rigidan kao što je to bio period vremena u kojem je radnja smeštena: slika je u Akademijinom 4:3 formatu, a boje su isprane i gravitiraju memljivim smeđe-sivima. Kadrovi su dugi i statični, fantastično komponovani od strane direktora fotografije Olega Mutua koji kroz njih plastično prikazuje svu „neveselost“ sovjetskog života, od zatvora, preko vagona treće klase, pa do čekaonica u partijskim zgradama.

Ali, u tim dugim scenama i sekvencama gde dosta vremena otpada na čekanje (sasvim logično, takav je bio tretman ljudi koji su hteli nešto pošteno i po zakonu, a nisu imali formalnu moć u svojim rukama) glavna stvar su dijalozi. A oni su mračni, cinični, ali čak mogu biti duhoviti kada ih se sluša s razumevanjem, odnosno s poznavanjam i shvatanjem govora u pasivno-agresivnim ili otvoreno pretećim šiframa. Već kroz način obraćanja mogu se osetiti odnosi moći, što formalni, što stvarni, kao i generalni sovjetski način života i tamošnji proklamovani ideali kada se primene u svakodnevnoj praksi.

Iako se mogu prepoznati uticaji iz literature, od ruskih (i ukrajinskih) klasika kao što su Gogolj sa svojim satiričnim realizmom ili Dostojevski sa psihologizacijom, preko Kafke do „samizdat“ disidentske literature. Potonje nikako ne treba da čudi, budući da je autor izvornog predloška disidentski pisac Georgi Demidov koji je prošao politički progon, logore i gulage.

Two Prosecutors ni u kojem slučaju nije lagan i prijatan film. Nijedan Lozničin ikada to nije bio. Ali takav šamar realnosti koji nas mori dok ga gledamo, a i kasnije kada ga se setimo, nam je ponekad potreban. Ovaj film dokazuje da je nagrada za životno delo Aleksandar Lifka na Paliću otišla u prave ruke, jer Sergej Loznica je zaista jedan od najvećih autora trenutno.

Mr. Jones

itika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Nije čak ni problem što je „Mr. Jones“, novi film čuvene poljske autorke Anješke Holand, prikazan u takmičarskoj konkurenciji Berlinala, u konačnici sasvim prosečan, koliko je frustrirajuća činjenica da i naslovni protagonista i autorka zaslužuju bolje, što je u njenom slučaju belodano jasno u blic-momentima u kojima demonstrira inspiraciju i erudiciju. Problem je što je ovaj obećavajući film kao celina tek prosek njegovih sastavnih delova.

Centralna trećina mogla bi samostalno stajati kao izvanredan srednjemetražni art-horor, ali je okružena uvodom i epilogom koji retko prelaze nivo raskošnije produciranog televizijskog specijala na istorijsku temu ispričanog u eks-katedra maniru kroz koji se provlači logična, ali ne nužno potkrepljena teza da su upravo tragično nastradali novinar Geret Džons i njegov ekspoze o propasti sovjetske privrede i smišljenom genocidu („Gladomor“) u Ukrajini presudno uticali na Džordža Orvela da napusti staljinistički kurs i napiše „Životinjsku farmu“.

Krenimo redom. London, 1933. godina. Džonsa (Džejms Norton u ulozi koja bi ga mogla lansirati u prvu glumačku ligu) upoznajemo kao savetnika britanskog premijera Lojda Džordža i čoveka spremnog da iznese hrabru tezu poput one da je neizbežan rat sa nacističkom Nemačkom.

Džons ima dobre razloge za takvu tvrdnju, dalje od njegovih uverenja koja naginju socijalizmu i komunizmu. On je, naime, prvi intervjuisao Adolfa Hitlera, usred izborne kampanje, u njegovom avionu. Nakon otpusta s premijerovom preporukom, Džons zadaje sebi zadatak da intervjuiše i Staljina, a njegov kolega mu se javlja iz Moskve sa idejom za priču koja nije „za preko telefona“.

Džons tamo odlazi samo da bi se momentalno razočarao. Njegov kolega je ubijen pod „misterioznim“ okolnostima, a SSSR nije socijalistički raj kako pišu novinari-propagandisti poput dobitnika Pulicerove nagrade i dopisnika Njujork tajmsa Voltera Durantija (Piter Sarsgard), već birokratska i policijska diktatura. Ideju o intervjuu koji ionako ne može da dobije menja za onu da istraži govorkanja o gladi u Ukrajini oslanjajući se na Durantijevu asistentkinju Adu (Vanesa Kirbi) i njene kontakte sa ruskim režimom koji mu odobrava da poseti jednu fabriku. Džons vešto pobegne čuvaru, promeni voz i završi tamo gde je hteo: u ukrajinskoj ravnici pod snegom, okružen gladnim, nemoćnim ljudima i osirotelom decom koja pevaju jezive pesmice o gladi i preživljavaju jedući leševe...

Upravo je to onaj horor deo koji je različit od prolongirane istorijske lekcije koja mu je prethodila. Da radi nešto sasvim novo, Holand demonstrira još u scenama u vozu u kojima citira velikog majstora Ezenštajna i njegove montažne tehnike.

Ukrajinski pasaž je i distinktivno drugačijeg vizuelnog identiteta, umesto enterijera u zagasitim bojama pod doziranim osvetljenjem (najuspelije u sceni orgije kod Durantija sa heroinom i prostitutkama) imamo eksterijer ispranog, gotovo monohromatskog dojma, sa belim snegom i gotovo crnim stablima drveća i drvenim kućama nasuprot sivom nebu. Jasno, reč je o Džonsovom silasku u pakao i izuzetno uspelom segmentu filma.

Nažalost, sve se vraća na staro jednom kada se novinar izvuče iz SSSR-a i vrati se kući gde će biti osporavan od kolega i spasti na posao u lokalnim novinama i pokušaje da se odatle vrati u „prvu ligu“. Kartica na završetku filma nam otkriva njegovu tragičnu sudbinu: uoči 33. rođendana otet je na zadatku u Mongoliji i pogubljen po nalogu ruske agenture.

A Orvel? I on je tu, u nekoliko oblika: odlomci iz „Životinjske farme“ čitaju se kao naracija, a njega vidimo u „flash-forwardima“ kako kuca na pisaćoj mašini, kao i u trenutku kad se upoznaje sa Džonsom. Vidimo ga kao nesigurnog, rastresenog čoveka u interpretaciji Džozefa Mola.

Da je scenario debitantkinje, novinarke Andree Čalupe bio kompaktnije napisan bez potrebe da se ulazi u preterano elaborirane digresije (premda, trebalo bi je razumeti, ona je i sama ukrajinskog porekla, a njeni roditelji rođeni su u kampovima za raseljene osobe iz SSSR-a, što se kao preokupacija vidi i u njenom novinarskom radu), i da se u montaži možda malo hrabrije rezalo, film bi verovatno bio bolji i kompaktniji. Ovako, sa 144 minuta trajanja, svakako je preglomazan i opterećuje ono što bi moralo da bude centralna tema: otkriće Gladomora. Opet, bilo bi nesmotreno i bezobrazno otpisati ga kao loš.

The Death of Stalin

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Armando Iannucci

scenario: Armando Iannucci, David Schneider, Ian Martin, Petter Fellows (prema stripu Fabiena Nuryja i Thierryja Robina)

uloge: Paddy Considine, Olga Kurylenko, Adrian McLaughlin, Simon Russell Beale, Steve Buscemi, Jeffrey Tambor, Michael Palin, Rupert Friend, Andrea Riseborough, Jason Isaacs

Počnimo od skandala. Ruska država je zabranila prikazivanje film The Death of Stalin Armanda Iannuccija i time pokazala svoju autoritarnu prirodu. Cenzura umetnosti, kulture ili zabave je već zločin sam po sebi, ali ovde je zanimljiviji jedan drugi fenomen: apsolutno odsustvo smisla za humor, a samim tim i nepoznavanje tog famoznog narodnog duha koji ova komedija navodno vređa. Jer sprdati se sa vlašću i sopstvenom nemoći je sasvim ruska i sasvim ljudska stvar. Čak se i sam Staljin, navodno, zezao na svoj račun i pozivao svoje potčinjene da mu pričaju viceve o Staljinu – diktatoru i masovnom ubici. To, naravno, ne znači da zbog vica niko nije robijao, ali čisto sumnjam da se Josif Visarionovič oko toga sam angažirao, njegovu paranoju pokretale su druge, jednako bizarne ako ne i bizarnije, stvari.

To ne znači da The Death of Stalin ne igra na skliskom terenu u moralnom smislu. Za početak, sprda se sa nečijom smrću i to se ne smatra korektnim pa makar taj neko bio i diktator i masovni ubica. Drugo, tog diktatora i njegovu bratiju, suradnike, dupeuvlakače i partnere u zločinu ovaj film prikazuje u dosta benignijem, nevinijem i, ako baš insistirate, pozitivnijem smislu nego što su oni svojim delom zadužili čovečanstvo. Oni su ovde prikazani kao tašti, blesavi, dementni, karikaturalni, tupavo-manipulativni karijeristi koji se glože oko upražnjenog trona i zbog toga upadaju u nevolje jedni s drugima. The Death of Stalin je, dakle, punokrvna komedija naravi koja skreće u komediju situacije, pa čak i u “slapstick”.

A sve počinje sa jednim radijskim koncertom i pozivom sa najvišeg nivoa upućenim direktoru radija Andrejevu (Considine) da bi drug Staljin želeo da dobije snimku upravo završenog koncerta na kojem su orkestar i pijanistkinja na maestralan način odsvirali Mozarta. Problem je samo u tome što koncert nije snimljen, pa direktor naređuje ponovnu izvedbu uz popunjavanje publike sa ljudima iz redova slučajnih prolaznika, dirigent pada od treme, pa osoblje pod hitno mora pronaći novog (i to dok se u pozadini odvijaju hapšenja po Berijinim zloglasnim spiskovima za čistke), a pijanistkinja (Kurylenko) koja je u čistkama izgubila članove familije traži izdašnu finansijsku donaciju za svoje usluge.

Za to vreme se Staljin (McLoughlin), Berija (Russell Beale), Hruščov (Buscemi), Malenkov (Tambor), Molotov (Palin) i društvo zabavljaju u Vođinoj vili, pričaju šaljive zgodbe iz rata i gledaju kaubojski film koji je običnim građanima zabranjen, da bi se na koncu pozdravili sa “Živeo Staljin! Živeo John Wayne! Živeo John Ford!” Spremajući se da legne na počinak, Staljin je konačno dobio svoju ploču sa koncertom, a u omotnici i pisamce – optužujuću i osuđujuću poruku. Možda je njegov moždani udar koji je usledio posledica upravo te poruke. Možda nije.

Istorija nas uči da se Drug Koba još četiri dana mučio dok nije na kraju umro, budivši se nekoliko puta iz kome, ali u filmu je to svedeno samo na jedno jutro i jedno buđenje, uz malo fizičkog, čak i toaletnog humora, te referencu na takozvanu “Doktorsku zaveru”, jedan od najperfidnijih Staljinovih i Berijinih antisemitskih trikova. Bez obzira na prisustvo diktatorovog potpuno neuračunljivog sina Vasilija (Friend) koji pije kao smuk, bulazni o teorijama zavere i prečesto se hvata za pištolj, te njegove razboritije kćeri Svetlane (Riseborough), borba za moć počinje među bivšim suborcima. Malenkov je izabran za naslednika, ali je dovoljno slab karakter da ga Berija i Hruščov mogu okretati kako hoće, Berija već odavno muti sa tim svojim spiskovima, Hruščov pokušava da pomoću “meke moći” okrene karte u svoju korist, ostali se okreću ovisno od situacije. Šta će, međutim, na sve to reći maršal Žukov (Isaacs), heroj Lenjingrada, Staljingrada i Bitke za Berlin? Pripremite se za urnebesni obračun tokom trodnevnog mimohoda, na sahrani i odmah posle iste…

Armando Iannucci se trenutno može smatrati najvećim majstorom kulturne i političke satire i farse. Škotski reditelj italijanskih korena, a prisutan je uporedo na radiju, televiziji i filmu. On stoji iza lika Alana Partridgea, serija The Thick of It i Veep, dok je njegov prethodni film In the Loop slika i prilika uspele političke farse koja korača stopama Kubrickovog Dr. Strangelovea, ali se ni u jednom trenutku ne pretvara u kopiju, pritom hvatajući bit trenutka i ismevajući apsurd Blairovog i Bushovog angažmana u Iraku. Film se oslanjao na rafalni tempo verbalnog humora tu i tamo presečen nekim fizičkim gegom i bio je dinamičan iako su se ljudi u njemu bazično sve vreme prešetavali hodnicima i trtljali jedni sa drugima.

The Death of Stalin je film dosta klasičnijeg prosedea, od početka do kraja deluje skriptirano bez prevelike improvizacije. Scenario koji je Iannucci napisao sa suradnicima baziran je na stripu Fabiena Nuryja i Thierryja Robina i oslanja se na “set piece” scene i masovke, a jednom kada se uspostave karakteri likova šale postaju očekivane, ali ne manje smešne. Iannucci je imao na raspolaganju sjajne glumce sa obe strane Atlantika i pušta ih da govore svojim prirodnim akcentima bez ikakvog opravdanja ili potrebe za istim, pa tako Hruščov zvuči kao muljator iz Brooklyna, Staljin govori “cockney” slangom kao kakva londonska baraba, a Berija pravilnim engleskim. Uostalom, ako kupujemo Hruščova kao silom prilika obešenjaka, Molotova kao polu-dementnog starca koji pokušava da se uhvati i čvrsto drži partijske linije, a Žukova kao šerifa koji će, ako treba i fizički zaustaviti Beriju, zašto ne bismo prihvatili odsustvo ruskog akcenta.

U konačnici, The Death of Stalin je, kako god se politički orijentirali, vrlo dobra komedija. Razlog njenog uspeha nije ni to što podseća na bolne istine, samo nekim drugim tonom, premda ima i toga. Reč je o filmu koji balansira na tankoj liniji, vodi se logikom najboljih (osim Dr. Strangelovea, još se jače osećaju tragovi Monty Pythona), smeje se svojim budalastim likovima, a humor ne koristi kao oruđe za relativizaciju njihovih zločina.

Hostages

2017.

režija: Rezo Gigineishvili

scenario: Rezo Gigineishvili, Lasha Bugadze

uloge: Irakli Krivikadze, Tina Dalakishvili, Avtandil Makharadze, Merab Ninidze, Darejan Kharshiladze, Giga Datiashvili, Vakho Chachanidze, Iliko Sukhishvili, Nadezhda Mikhalkova

“Da ne mislite možda da ćemo preplivati do Turske”, pita gruzijski mladić sovjetskog vojnika na plaži u Batumiju, nudeći ga uvoznim, američkim cigaretama. Vojnik odgovara kako je on tu da sluša naređenja i rastera ljude sa plaže čim se spusti mrak, kupanje onda nije dozvoljeno iz sigurnosnih razloga, ali će cigaretu svakako uzeti. Mladić koji zeza vojnika deo je “reakcionarne mladeži” koja puši švercane cigarete, sluša zapadnjačku muziku i želi da okusi zapadnjačku slobodu tako što će pobeći daleko od sovjetske paranoje 80-ih godina u vreme dok je socijalistički sistem na izdisaju, a oni koji ga vode o tome još nemaju pojma.

Nemaju pojma ni dotični gruzijski mladići i devojke da će vreme uskoro učiniti svoje, pa će se zato odlučiti na ekstremne poteze, otmicu aviona za koju će kao paravan iskoristiti venčanje i svadbeno putovanje Nike (Krivikadze) i Ane (Dalakishvili). Njihov problem je što su oni svi do jednog obrazovani ljudi iz finijih porodica, a ne teroristi, pa nemaju ni taktičkog ni tehničkog znanja da nešto takvo izvedu kako treba. Otmica aviona, inače stvarni događaj po kojem je snimljen film, pretvara se u haos i katastrofu sa ljudskim žrtvama.

Njihova nespretnost, bilo u planiranju akcije sa sve svadbom kao srceparajućim paravanom, bilo u njenom izvođenu je dirljiva. Iako ekstremnost njihovog postupka nije opravdana u potpunosti, to ih čini u suštini pristojnim ljudskim bićima dovedenih na rub i čini ih više taocima (sistema) nego klasičnim kriminalcima, otmičarima, teroristima. I upravo su te dve duže sekvence, ona na svadbi i ona turbulentna, nepregledna, krvava i napeta u avionu apsolutni emotivni vrhunci filma.

Rezo Gigineishvili čija se karijera uglavnom sastojala od ruskih limunadastih romantičnih komedijica se ovde dosta oslanja na svoje raspoložene glumce, mlađe i starije, kao i na sjajno promišljenu fotografiju Vladislava Opleyantsa poznatog po svom radu na prošlogodišnjem canneskom naslovu (M)učenik. Ovde nema one sreće i radosti kakvu obično vezujemo za mladost, pa kakvu god, odnosno ima je veoma malo i traje kratko kao oduševljenje novom pločom, dok dominiraju tamni tonovi, melanholija i poprilično precizan osećaj kako bi se sve to moglo završiti, pošto su dotični omladinci još od početka filma na listi sumnjivaca koje KGB posmatra iz prikrajka.

Jedini pravi problem ovog inače vrlo dobrog filma je nekako standardan za gruzijske filmove koji nose oznaku festivalskih. U pitanju je preterano objašnjavanje onoga što bi trebalo biti jasno još ne početku i ono postaje skoro nesnosno na kraju. Pitanje koje se ponavlja kroz ceo film, šta je te mlade ljude toliko mučilo da su se odlučili na nešto tako strašno (vlastima su životi nevino stradalih ljudi sekundarni, dok je izdaja zemlje ono što ih izjeda) kada su u tom sistemu imali i više od drugih. Znamo, njihovi roditelji su bili ugledni članovi društva, bilo zato što su u sistem verovali ili su mu se samo prilagodili, a oni su bili studenti na umetničkim akademijama, glumci, slikari, lekari...

Ali, budimo objektivni, ne pokreće li baš sve promene u društvu upravo nekakva kvazi-buržoazija i inteligencija i ne žele li slobodu ljudi koji su u stanju zamisliti slobodu ili su je čak i osetili, a ne oni koji za nju ne znaju niti su ikada znali? Malo suptilnosti i neko promućurnije centralno pitanje bi od ovog inače prilično dobrog filma napravili još bolji.

Red Army

2014.
autor: Gabe Polsky

Šta možemo očekivati od klasično postavljenog dokumentarca (“talking heads & archive footage”)? Još kada je o sportu? I to o ne baš najpopularnijem i najrasprostranjenijem kao što je to hokej? Pa čak kad ne govori o našim herojima, što će reći Amerikancima, nego upravo o (u toj grani) nadmoćnim i sistemski podržanim neprijateljima?
Verovali ili ne, dosta toga. Kao što pametnom čoveku sport nije samo sport, nego produžetak rata i propagande o superiornosti prefinjenijim sredstvima, tako je i dokumentarac koji govori samo o sportu generalno nezanimljiv ako ne pratimo dotični sport. Međutim, kada je osmišljen i napravljen kako treba, dokumentarac o sportu zapravo mnogo više govori o drugim stvarima: istoriji, politici, načinu života... Red Army je takav film: na prvi pogled deluje klasično i vrlo ograničeno, ali je pametan, pronicljiv i zanimljiv, te stoga sjajna polazna tačka ako želite znati nešto više o kraju Hladnog rata sa sovjetske strane koju niste imali prilike slušati.

Nije tajna da je u sumornoj egzistenciji sovjetskih građana bilo izuzetno malo prilika za socijalnu mobilnost. Pre svega partija, onda vojska, nauka, umetnost i sport. Sport je posebno zgodan za propagandu jer siromašnom čoveku bez perspektive vrlo lako podvaljuje ideju kolektivne narodne superiornosti. U svetu sovjetskog sporta hokej zauzima posebno mesto. Pošto konkurencija drugih zemalja nije bila brojna, hokej je bio idealna prilika za okršaj sa arhi-neprijateljem – Amerikancima. I, logično, svaki sovjetski omladinac je hteo da se uključi na taj voz. To je bila prilika za čast, slavu i određene privilegije u zemlji i da se lično učestvuje u bubetanju neprijatelja.
Naslov se odnosi na armijski klub, moskovski CSKA, šampiona države sa razrađenim sistemom od najmlađih kategorija do onih udarnih, seniorskih i klub čiji su igrači bili baza reprezentacije koja je, opet, bila uverljivi svetski i olimpijski favorit. Dovoljno govori činjenica da su se o američkoj slučajnoj (ili ne) pobedi na Olimpijadi u Lake Placidu 1980. godine snimali filmovi i da se o njoj govorilo kao o pobedi Davida protiv Golijata. Sovjeti su uzeli dve sledeće olimpijske medalje, u Sarajevu i Calgaryju, ali je i sport kao ponos nacije polako počeo da se urušava sa ostatkom ekonomski iscrpljenog sistema.
Autor Gabe Polsky je prvu pravu odluku doneo kada je izabrao sagovornika. Vjačeslav “Slava” Fetisov, momak iz siromašnog predgrađa koji je postao globalna sportska zvezda je zaista sjajan sagovornik: televizičan, inteligentan, ponekad nadrkan i ruski osoran, predan radnik, veliki šampion, čovek unutar sistema, čovek koji je imao problema sa sistemom, nesentimentalni komentator ruske tranzicije, Putinov ministar i senator, jedno od zaštitnih lica Olimpijade u Sočiju. Sve i da je Red Army potpuno običan “talking heads” dokumentarac, sama priča Slave Fetisova i način na koji je izlaže je dovoljan razlog da se film pogleda.

Fetisov je počeo da trenira kod možda najboljeg sovjetskog hokejaškog trenera svih vremena, Anatolija Tarasova. Međutim, u diktatorskoj državi, čak su i likovi besprekorni poput Tarasova bili u opasnosti da budu “obezglavljeni” samo na osnovu volje jednog čoveka. Na njegovo mesto je došao aparatčik Viktor Tihonov koji je pozirao kao veliki stručnjak, a zapravo je samo bio sadista koji je maltretirao igrače koji, opet, kao oficiri Crvene Armije nisu smeli da pisnu. Jer, kako dečija pesma kaže, hokej nije za kukavice. Međutim, kako se ekonomija SSSR-a rušila i kako su subvencije za sport postajale bednije, tako su noseći igrači poput Fetisova, Makarova, Kasatonova i drugih počeli dobijati primamljive ponude od “neprijatelja” iz NHL-a. Dovoljno je reći da se oko toga Fetisov sukobio sa ministrom odbrane maršalom Jazovim. Da, tim maršalom Jazovim kojem je Milošević prerano čestitao na uspešno obavljenom puču...
Naravno, jednom kad su Rusi dospeli u NHL nije sve išlo kao po loju. Igrala se drugačija igra, individualnija i grublja, ni izbliza toliko baletski elegantna i naučno nastudirana kao što je to bio sovjetski hokej. Tek je duboko u 90-ima, kada je Fetisov imao blizu 40 godina, došlo ne samo do pomirenja ta dva sistema nego do svojevrsne fuzije krunisane dvema uzastopnim titulama Detroit Red Wingsa sa dominantno ruskom postavom i filozofijom igre. Podsetimo, u isto vreme je u Rusiji pobedio "kapitalizam" sa svim nuspojavama poput novobogataša i korupcije...
Osim što ima zanimljive sagovornike od kojih je Fetisov možda najsnažnija i najharizmatičnija ličnost, a pored njega su tu njegovi saigrači, američki treneri i sportski novinari, pa i jedan pravi KGB-ovac u penziji zadužen za praćenje i čuvanje (od prebega) igrača na turneji, Polsky zna da im postavi prava pitanja. Ponekad će zbog toga dobiti srednji prst od Fetisova, vrdanje od strane drugih ili makar poneku neprijatnu grimasu na njihovom licu, što znači da je pogodio. Neizgovoreno i neodgovoreno ponekad ima veću težinu nego ono očigledno.

Još jedna stvar u kojoj je Polsky jak je osećaj za detalj. To je demonstrirao u svom prethodnom filmu The Motel Life (2012), predivnoj, tužnoj i snažnoj socijalnoj drami u kojoj je svaki detalj iz teksture filma toliko promišljen i pred nama prisutan tako da ga skoro možemo dodirnuti. Sada nemamo mračnu varijantu Americane. Čak ni raspad SSSR-a nije prikazan dramatičnim ljudskim pričama, niti dosadno kao kakvo predavanje iz novije istorije. Prikazano je zanimljivim živim svedocima i zanimljivim detaljima, kako iz perioda uspona i vrhunca (poput onih predivnih sličica igrača-heroja koje prosto odišu soc-realizmom), tako i onima iz perioda raspada, anarhije i ponovne obnove sovjetskog duha.
Najvažnije od svega, Polsky je uspeo da ukapira i sport, ali da se time ne pokazuje, nego da svoje znanje plasira znalački i diskretno. Hokej je izuzetno dinamičan sport, akcije znaju delovati naprasito, i treba ispratiti kuda se pločica kreće po terenu. Red Army je retko dinamičan i snažan dokumentarac koji poput dobre hokejaške utakmice (sa pauzama) traje 80 i nešto minuta i nijednog trenutka ne posustaje i ne postaje predvidljiv.