The Personal History of David Copperfield

 kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Armando Iannucci

scenario: Armando Iannuci, Simon Blackwell (prema romanu Charlesa Dickensa)

uloge: Dev Patel, Morfydd Clark, Aneurin Barnard, Daisy May Cooper, Hugh Laurie, Tilda Swinton, Rosalind Eleazar, Aimée Kelly, Anthony Welsh, Ben Whishaw, Benedict Wong, Peter Capaldi, Darren Boyd, Gwendoline Christie

Naš svet ponajpre možemo opisati kao "dickensovski", pre svega u smislu surovosti. Nije tu reč toliko ni o državnom ustrosjstvu ili ekonomskom sistemu, premda izražene klasne razlike perpetuiraju surovost. Reč je pre svega o ljudskoj prirodi i instinktivnim reakcijama na izazove. Da, naš je svet uglavnom uvek bivao "dickensovski", sa retkim pauzama kada su se blagodeti progresa delile manje-više "na ravne časti" po društvu.

Britanski pisac iz viktorijanskog doba i sinonim za pravac realizma, Charles Dickens, zapravo se proslavio (i posledično obogatio) pišući o toj surovosti sistema prema čoveku i čoveka prema čoveku. Njegovi romani, romani u nastavcima i novele doživljavale su brojne filmske, teatarske i televizijske adaptacije. U tom smislu je njegovo "kapitalno delo" David Copperfield predstavljalo poseban izazov za brojne filmske autore. Prvo, taj roman ima najviše autobiografskih elemenata od svih Dickensovih. Drugo, format od preko 600 štampanih stranica i struktura "bildungsromana" koji kroz brojne epizode i susrete s različitim likovima prati glavnog junaka od detinjstva kroz avanture, poslove, saznanja i poznanstva do slave i ugleda u odraslo doba, zaziva pre na seriju (sa ili bez prefiksa mini-) negoli film.

Treći eventualni razlog za brigu je to što ko-scenarista i reditelj filma Armando Iannucci svakako nije poznat ni po romantizaciji, ni po realizmu, već po (političkoj) satiri i cinizmu kojim se obilato služi u svojim filmovima i TV projektima. Biografski podatak da je škotski filmaš italijanskog porekla zapravo diplomirao na viktorijanskoj književnosti neće privući toliko pažnje, a mnogi će zaboraviti i da je baš na temu Dickensa i re-evaluacije njegovog dela snimio i televizijski dokumentarac. Iannuccija je, pak, lakše vezati na film i seriju o Alanu Partridgeu, serije The Thick of It i Veep (koje su na satirični način obrađivale službenike britanske, odnosno američke vlade i njihovu specifično "dickensovsku" kombinaciju nemarne i vrlo namerne okrutnosti), film In the Loop (2009) koji je funkcionisao kao most između dve političke serije, te adaptaciju stripa The Death of Stalin (2017) koja se na vrlo inovativan način pozabavila fenomenima staljinizma i otimačine za nasleđe velikog diktatora u krugovima njegovih saradnika.

Ispostavlja se da je nepoverenje prema Iannucciju bilo posve neopravdano. Prvo, adaptacija je temeljna, inteligentna i promišljena, a anegdotarnost materijala prosto grli i nosi je sa ponosom. Drugo, adaptacija je scenografski i kostimografski raskošna i zapravo živahna, a da ne zanemaruje težinu Dickensove pisane reči, bez ijedne naznake televizijske generičnosti. Izgleda da je Iannuccijevo iskustvo sa komedijom, pre svega sa "tehničkim" aspektima iste poput tajminga ovde čak i pomoglo u smislu relaksacije, a autorova političnost je solidno poslužila za poentiranje.

Ono što će nekim gledaocima upasti u oči je "modernizacija čitanja" izvornog materijala izvedena kroz savremeni pejzaž glede rasne i nacionalne pripadnosti glumaca koji glume pojedine likove, dakle bez viktorijanske monokulturnosti. Sve i da nije postojao nekakav "masterplan" zašto Iannucci to radi osim što mu pojedini glumci odgovaraju za pojedine uloge (biće da je upravo to glavni razlog za "intervenciju"), sve jednostavno štima ako se ne obraća puno pažnje na očekivanu "demografiju". Iannucci je dozvolio sebi da se na sličan način zabavlja i sa "castingom" za The Death of Stalin gde su glumci govorili svojim prirodnim akcentima engleskog jezika, bez nekog naročitog "ključa" za šta bi newyorški ili britanski engleski mogli stajati.

Glumačka podela u Iannuccijevom Davidu Copperfieldu je dobra i sama po sebi. Bio Indijac ili ne, Dev Patel je izvrstan glumac koji zna odigrati i etičnost i uglađenost i dobrotu kojom inducira empatiju, pa ga zato nije teško prihvatiti kao naslovnog junaka. Upomoć mu dolaze i tradicionalno "opaljeni" Hugh Laurie kao Mr. Dick (vrlo doziran komični lik koji bi lako završio u domenu karikature) i Tilda Swinton kao Copperfieldova ekscentrična tetka Betsy Trotwood, kao i Ben Whishaw kao jedan od glavnih negativaca Uriah Heep koji u glumčevoj interpretaciji nikako nije zlikovac kao iz crtanih filmova. Inovativna je odluka da ista glumica, Morfydd Clark, igra i majku Claru i suprugu Doru, a dramaturško opravdanje za to možda nije očigledno, ali ga nije teško pretpostaviti i privhatiti.

Obojen izvrsnom glumom, vođen preciznom režijom po pametno složenom scenariju i za vizuelnom komponentom za pohvalu, The Personal History of David Copperfield je film koji dobro čini svima upletenima, od glumca Deva Patela u naslovnoj ulozi, preko reditelja Armanda Iannuccija do pisca izvornog romana Charlesa Dickensa. Ovo je moderna, ispravna i pametna adaptacija.

The Death of Stalin

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Armando Iannucci

scenario: Armando Iannucci, David Schneider, Ian Martin, Petter Fellows (prema stripu Fabiena Nuryja i Thierryja Robina)

uloge: Paddy Considine, Olga Kurylenko, Adrian McLaughlin, Simon Russell Beale, Steve Buscemi, Jeffrey Tambor, Michael Palin, Rupert Friend, Andrea Riseborough, Jason Isaacs

Počnimo od skandala. Ruska država je zabranila prikazivanje film The Death of Stalin Armanda Iannuccija i time pokazala svoju autoritarnu prirodu. Cenzura umetnosti, kulture ili zabave je već zločin sam po sebi, ali ovde je zanimljiviji jedan drugi fenomen: apsolutno odsustvo smisla za humor, a samim tim i nepoznavanje tog famoznog narodnog duha koji ova komedija navodno vređa. Jer sprdati se sa vlašću i sopstvenom nemoći je sasvim ruska i sasvim ljudska stvar. Čak se i sam Staljin, navodno, zezao na svoj račun i pozivao svoje potčinjene da mu pričaju viceve o Staljinu – diktatoru i masovnom ubici. To, naravno, ne znači da zbog vica niko nije robijao, ali čisto sumnjam da se Josif Visarionovič oko toga sam angažirao, njegovu paranoju pokretale su druge, jednako bizarne ako ne i bizarnije, stvari.

To ne znači da The Death of Stalin ne igra na skliskom terenu u moralnom smislu. Za početak, sprda se sa nečijom smrću i to se ne smatra korektnim pa makar taj neko bio i diktator i masovni ubica. Drugo, tog diktatora i njegovu bratiju, suradnike, dupeuvlakače i partnere u zločinu ovaj film prikazuje u dosta benignijem, nevinijem i, ako baš insistirate, pozitivnijem smislu nego što su oni svojim delom zadužili čovečanstvo. Oni su ovde prikazani kao tašti, blesavi, dementni, karikaturalni, tupavo-manipulativni karijeristi koji se glože oko upražnjenog trona i zbog toga upadaju u nevolje jedni s drugima. The Death of Stalin je, dakle, punokrvna komedija naravi koja skreće u komediju situacije, pa čak i u “slapstick”.

A sve počinje sa jednim radijskim koncertom i pozivom sa najvišeg nivoa upućenim direktoru radija Andrejevu (Considine) da bi drug Staljin želeo da dobije snimku upravo završenog koncerta na kojem su orkestar i pijanistkinja na maestralan način odsvirali Mozarta. Problem je samo u tome što koncert nije snimljen, pa direktor naređuje ponovnu izvedbu uz popunjavanje publike sa ljudima iz redova slučajnih prolaznika, dirigent pada od treme, pa osoblje pod hitno mora pronaći novog (i to dok se u pozadini odvijaju hapšenja po Berijinim zloglasnim spiskovima za čistke), a pijanistkinja (Kurylenko) koja je u čistkama izgubila članove familije traži izdašnu finansijsku donaciju za svoje usluge.

Za to vreme se Staljin (McLoughlin), Berija (Russell Beale), Hruščov (Buscemi), Malenkov (Tambor), Molotov (Palin) i društvo zabavljaju u Vođinoj vili, pričaju šaljive zgodbe iz rata i gledaju kaubojski film koji je običnim građanima zabranjen, da bi se na koncu pozdravili sa “Živeo Staljin! Živeo John Wayne! Živeo John Ford!” Spremajući se da legne na počinak, Staljin je konačno dobio svoju ploču sa koncertom, a u omotnici i pisamce – optužujuću i osuđujuću poruku. Možda je njegov moždani udar koji je usledio posledica upravo te poruke. Možda nije.

Istorija nas uči da se Drug Koba još četiri dana mučio dok nije na kraju umro, budivši se nekoliko puta iz kome, ali u filmu je to svedeno samo na jedno jutro i jedno buđenje, uz malo fizičkog, čak i toaletnog humora, te referencu na takozvanu “Doktorsku zaveru”, jedan od najperfidnijih Staljinovih i Berijinih antisemitskih trikova. Bez obzira na prisustvo diktatorovog potpuno neuračunljivog sina Vasilija (Friend) koji pije kao smuk, bulazni o teorijama zavere i prečesto se hvata za pištolj, te njegove razboritije kćeri Svetlane (Riseborough), borba za moć počinje među bivšim suborcima. Malenkov je izabran za naslednika, ali je dovoljno slab karakter da ga Berija i Hruščov mogu okretati kako hoće, Berija već odavno muti sa tim svojim spiskovima, Hruščov pokušava da pomoću “meke moći” okrene karte u svoju korist, ostali se okreću ovisno od situacije. Šta će, međutim, na sve to reći maršal Žukov (Isaacs), heroj Lenjingrada, Staljingrada i Bitke za Berlin? Pripremite se za urnebesni obračun tokom trodnevnog mimohoda, na sahrani i odmah posle iste…

Armando Iannucci se trenutno može smatrati najvećim majstorom kulturne i političke satire i farse. Škotski reditelj italijanskih korena, a prisutan je uporedo na radiju, televiziji i filmu. On stoji iza lika Alana Partridgea, serija The Thick of It i Veep, dok je njegov prethodni film In the Loop slika i prilika uspele političke farse koja korača stopama Kubrickovog Dr. Strangelovea, ali se ni u jednom trenutku ne pretvara u kopiju, pritom hvatajući bit trenutka i ismevajući apsurd Blairovog i Bushovog angažmana u Iraku. Film se oslanjao na rafalni tempo verbalnog humora tu i tamo presečen nekim fizičkim gegom i bio je dinamičan iako su se ljudi u njemu bazično sve vreme prešetavali hodnicima i trtljali jedni sa drugima.

The Death of Stalin je film dosta klasičnijeg prosedea, od početka do kraja deluje skriptirano bez prevelike improvizacije. Scenario koji je Iannucci napisao sa suradnicima baziran je na stripu Fabiena Nuryja i Thierryja Robina i oslanja se na “set piece” scene i masovke, a jednom kada se uspostave karakteri likova šale postaju očekivane, ali ne manje smešne. Iannucci je imao na raspolaganju sjajne glumce sa obe strane Atlantika i pušta ih da govore svojim prirodnim akcentima bez ikakvog opravdanja ili potrebe za istim, pa tako Hruščov zvuči kao muljator iz Brooklyna, Staljin govori “cockney” slangom kao kakva londonska baraba, a Berija pravilnim engleskim. Uostalom, ako kupujemo Hruščova kao silom prilika obešenjaka, Molotova kao polu-dementnog starca koji pokušava da se uhvati i čvrsto drži partijske linije, a Žukova kao šerifa koji će, ako treba i fizički zaustaviti Beriju, zašto ne bismo prihvatili odsustvo ruskog akcenta.

U konačnici, The Death of Stalin je, kako god se politički orijentirali, vrlo dobra komedija. Razlog njenog uspeha nije ni to što podseća na bolne istine, samo nekim drugim tonom, premda ima i toga. Reč je o filmu koji balansira na tankoj liniji, vodi se logikom najboljih (osim Dr. Strangelovea, još se jače osećaju tragovi Monty Pythona), smeje se svojim budalastim likovima, a humor ne koristi kao oruđe za relativizaciju njihovih zločina.